dakon napisao:A Comando nešto bi rekao i tebi,nije mi jasno kako ti patiš od "panike".
Vjerovatno je tvoj oblik malo lakši, jer kada sam ja bio u prvim fazama ovog"shita"vjeruj da mi je to najmanje padalo na pamet(ako znaš našta mislim)
a još sretno oženjen.......kontaš........
Patim, patim, itekako... Patim od paničnog poremećaja čistog kao suza, kojeg samo "Rivotril" umiruje. Prvi puta sam mislio da ću umreti i da hitna pomoć neće stići da me spasi od infarkta. Pisao sam prethodno o tome. Taj strah od smrti bio je kod mene pomešan sa potpunim paranoidnim strahom, da mi je to stanje "neko namestio" (tada sam bio okružen "sumnjivim likovima", a ja sam nosio oružje, tek da nešto kažem o opisu svog tadašnjeg posla). Moja panika bila je mešavina svega onoga što sam pretodno znao, radio i proučavao - čisto ludilo.
Naravno, današnji panični napadi ne mogu se porediti sa onim prve godine, kad me prvi puta pogodio napad. Tada sam uz paniku imao i novonastale fobije (često prate panični napad). Kada sam sebe analizirao shvatio sam da su to samo neki moji stari strahovi, koji su se pretvorili u nezdravu strepnju. Između ostaloga imao sam čak i jednu od vrlo neprijatnih fobija - demonofobiju, tako da sam mislio o sebi kako skrećem u potpuno ludilo, šizofreniju. Nakon razgovora sa psihijatrom, shvatio sam da je to jedna od mogućih fobija koje prate panični poremećaj. To saznanje mi je mnogo pomoglo i u roku od mesec-dva dana sam uspeo da se oslobodim dve-tri fobije, koje su mi inicirale panični napad. Sada je ostao "samo" strah od smrti (kako mene tako i mojih bližnjih) i hipohondrija. Moram kazati da je i okretanje ka veri (ja sam pravoslavac, ali nije bitno, svako može da se okrene svojoj veri) dosta pomoglo da skinem sa sebe 70% "paničnog tereta". Naravno, ja sam, kao i većina ljudi dosta "slab", tako da brzo odlutam od verskog života i načina razmišljanja. Međutim, ne predajem se tako lako, nego se vraćam veri, jer ona stvarno može da pomogne.
Što se tiče onog tvog pitanja u vezi žena i seksa, moram ti odgovoriti da kod mene panični napadi uopšte nisu remetili moj seksualni život, odnosno nisu mi smetali da se lišim muvanja sa ženama. Nisu me lišili ni zabave, odnosno izlazaka u kafiće, na koncerte i slične manifestacije gde ima puno mladog ludog sveta. Naprotiv, to izlaženje mi je veoma pomagalo da povratim veliki deo svoje pređašnje psihičke snage, ali se nisam nikada do kraja izlečio. Naravno, u svakom zlu ima i dobroga. Tako mi je panični poremećaj pomogao da prestanem da pušim, da smanjim ispijanje piva na minimum (veliki sam obožavatelj piva, eto, ništa drugo i ne pijem od alkohola, ali sam sada morao i to da ukinem, zbog masne jetre), da redovnije spavam, da nađem jednog pouzdanog partnera, da promenim opasan posao, itd. Hoću da poručim svima koji imaju panični poremećaj da je dobro da se nastave družiti sa svojom okolinom, bez obzira na strah od napada. Ja sam svima odmah rekao da sam "lud" i da mi to ne zameraju, da nisam opasan po okolinu. Većina je to prihvatila kao nešto simpatično, a mene je oslobodilo od "straha da neko ne primeti da sam lud". Naravno, meni ni dan danas ljudi kad me vide kako se ponašam ne veruju da sam mentalni bolesnik ("mentol"
), sve dok me ne ukapiraju kad me uhvate kako merim svoj puls i ne slušam ih šta pričaju ili počne da mi se orošava čelo, a ja se "izgubim" u svom unutarnjem strahu. Tada me shvate, ali se i dalje zezaju na moj račun, a ja to prihvatim normalno, kao zezanciju. Najčešće kažu - ma ti si "umišljeni bolesnik, čoveče". Naravno, ja znam da sam bolesnik, i da to što radim ne umišljam, nego da to radi moja nekontrolisana podsvest, koja ima ogromnu snagu, toliku da menja biohemiju mog mozga.
Moram svima još da kažem - nama neće nikada pomoći psihijatar s lekom u ruci (to je kratkotrajno odlaganje ponovnog napada), nego dobar psiholog koji će nas suočiti sa "virusom u našem kompjuteru". Ja za sada nisam potražio pomoć psihoanalitičara, ali nameravam.
, haos, a primećujem da je i dosta starih članova otišlo.......
, ja se već obradovala da si položila ,pa po crno vince ,pivce..ko šta voli ...pa žurkica.... 
.Ja prošetala psa ..kad smo počeli da se vraćamo kući od smrada imam osećaj da je on mene vukao a ne ja njega kako je smrdljivo....a šteta nije tako hladno za šetnju super 
Ja mislila da idem sa MB negde u šetnju (zbog anemije)treba mu kiseonika...ma jedino da se otruje kad bi se prošetali kako je fuj.Svaki dan kosu perem ko da radim kao odžačar ...... 
a još sretno oženjen.......kontaš........ 
Sad kao da gledam DR Ivicu kako čita ovo pa misli:Evo sad su počeli i prepisivati lijekove jedni drugima: 