maminozlato napisao:Pezzi hvala na lepim komplimentima

,a sto se tice Boga, od njega ne ocekujemo nista. Samo da nas skine sa spiska za neverovatne misije.

Na njega smo se jako naljutili. Ako i postoji on je jedan veoma zao cika.

Ono u sta mi jako verujemo su vezbice, vezbice i puno vezbica, razne stimulacije, sto vise raznih informacija u toku dana i naravno puno strpljenja (sto i nije bas uvek lako, ali se trudimo

)
Штета што тако мислиш.

Твој живот и догађаји са Ољом су ти прави правцати пример за уџбенике веронауке. Ја претпостављам да си ти једна дивна особа, и да си то била и пре Оље. Али сам сигуран да те је ситуација са њом учинила још дивнијом (реч "дивна" је латинског порекла и значи "божанствена", "налик на Бога"). И не само тебе и твог мужа, него је и Оља неко ко је још више вољен управо зато што има тај синдром, а вероватно не би баш толико била обасипана љубављу и не би толико љубави примила и толико била у центру пажње да је случај био другачији. Управо ће је та љубав и учинити бољим човеком и срећнијом особом. То је разлог и за срећу њених родитеља, јер би се можда више посветили неким споредним стварима у животу, да није било Оље
Овде лежи смисао и одговор! Љубав и шанса за љубав. Према томе, ово је дар од Бога, а не казна.
Овде морам да нагласим да Бог по дефиницији није неко ко кажњава, већ сушта Љубав, неко ко воли, чије је само биће љубав.
Пошто знам да све ово не може да прође без снажне аргументације, усудићу се да мало удавим да бих био јаснији ја, а и још многе друге ствари, и надам се да ми нећете замерити...много...
Елем.. Моја истраживања показују да се безмало 99% грехова, илити погрешних поступака и поступања у животу дешава из незнања. Нема тог човека који свесно чини грех, него он сматра да је управо то што чини права ствар и још се љути ако му то неко оспорава (ово је важно јер показује колико човек у ствари цени своју слободу).
Тако је у свим животним сферама, па и кад је у питању вера. Те недостаје нам сексуална писменост (васпитање), те емотивно, те нутритивно, те овакво, те онакво...васпитање.
Тако, људи обично због недостатка информација, или још горе, због предрасуда и разних погрешних убеђења о нпр. родитељима, држави, лекарима, професорима, свештеницима, полицајцима, политичарима,..., Богу, понекад, кад су повређени или осећају неправду, долазе у ситуацију да осуђују, бацају дрвље и камење, јер сматрају да је увек и без изузетка тај неко зао и покварен човек, који само чека, и штавише, живи од тога да баш мене повреди, угрози и слично. А ја заправо нисам уложио ни грам труда да најпре разумем тог некога, да га упознам и препознам како функционише, нити околности у којима се то дешава, па и да схватим зашто се на одређени начин понаша у некој конкретној ситуацији... Кад би било тако, онда бисмо много више љубави имали међу собом. У ствари, то и јесте љубав
Дакле, треба најпре упознати шта је то Бог и како Он то јесте...
А оно што људе често тишти је тај проблем "откуда зло у свету кад кажу тамо неки да има Бога и да је Бог љубав" и "Да Бог постоји сигурно не би дозволио да ми се овакве ствари десе".
Кључ је у томе што права љубав неизоставно подразумева поштовање слободе и интегритета личности онога кога волимо.
По учењу Цркве, човек је боголико, словесно биће, створено по лику и обличју Божијем. А то у преводу значи да је човеку из љубави дата слобода да своје постојање оствари на потпуно слободан начин, како сам жели. Управо то се и дешава. Свако живи како он сам жели, а руководи се најчешће и пре свега сопственим потребама и жељама, не размишљајући као биће заједнице, као биће љубави, које хоће и коме је циљ да и остали живе срећно и задовољно, него као индивидуалац који гледа само своје интересе. Зато и имамо такву ситуацију да је неко зао и да тиме угрожава друге, који можда и невино страдају, али можда им је то и на корист, а Бог њега трпи (из љубави јер га чека да се дозове свести и покаје=промени, пружајући му безброј шанси и опција. Да не ради тако, опет бисмо рекли да је такав Бог зао и немилосрдан јер кажњава слабе и због слабости грешне људе,... мада не схватамо да смо и сами грешни и да и нас трпи, па себично очекујемо да према нама самима "савршенима и најбољима од свих" буде широкогруд, а "оне тамо грешнике" да сатре), а на нас допушта тзв. искушења (или како ти кажеш - немогуће мисије) да бисмо се опробали и увежбали у саможртвеној љубави на делу.
Није једноставно и изискује много љубави и разумевања да би се схватио и прихватио неко онакав какав јесте, а то значи и са манама... Исто као и са децом. Можеш да дете прогласиш безобразним, злим, глупим, неспособним, а можеш и да се потрудиш око њега љубави ради, њега ради...
Порука Хришћанства је у ствари порука љубави према свима и према свему, упркос и без обзира на то да ли ми је тај неко или то нешто пријатно или не.
Зато Христос када се спрема да иде на неправедно страдање каже: "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јн 15,13) Па, кад апостол Петар хоће да Га спречи у томе, Он га "тера" од себе као некога ко из неразумевања и незнања жели да Га заштити и тиме заправо спречи Његову љубав према људима речима: "Иди од мене, сотоно, јер ти не мислиш оно што је Божије, него оно што је људско." (Мк 8,33), И даље објашњава да ко се чува (штеди) изгубиће се, а ко себе жртвује за другог човека Њега (=љубави) ради, сачуваће се...
Зато верујем да ти је Оља дар, а не казна од Бога
