Gloria, nemoj da se osetis povredjenom.
Niko ne misli da si neiskrena. Da ti nije stalo ne bi ni pratila ovu temu, zar ne?
U pravu si, svako ima neku muku i cesto od svoje muke ne vidimo tudju.
Svakome se njegov krst cini najtezim. I niko nema pravo procenjivati ciji je krst tezi!
Mislim da si pogresno razumela... ako neko saucestvuje s nasim bolom zbog nesupeha to svakako nece biti dozivljeno kao sazaljenje. Upravo suprotno!
Na primer, u stvarnom zivotu meni mnogo znaci kad me neko pita kako sam, dokle sam dogurala u bebecim radovima... kad mi jednostavno dozvoli da izbacim sav jad i neizvesnost iz sebe, bez da sam sama inicirala takav razgovor jer bi tad imala osecaj da je neko prisiljen da me slusa.
Takodje, mnogo mi znaci kad takva osoba prihvata moj dozivljaj i moju strepnju kao nesto realno.
Pre dve godine, kad sam imala spontani pobacaj i kad sam otkrila da mi je povisen fsh i saznala sta to znaci, psihijatar mi je rekla da je to sve u mojoj glavi, da se osecam umorno i staro i da sam to projektovala na svoje jajnike. Nije prihvatila da je to moja realnost. To je bio pogresan korak s njene strane- pa taman i da je bila u pravu, nije prihvatila moj osecaj i pustila me da sama uvidim potencijalnu gresku (koje nije bilo).
Zavist... ne moze se to bas nazvati takvim imenom. To je vise osecaj boli jer nas tudja trudnoca ponekad podseti koliko je teska i neizvesna nasa borba. Jedna koleginica s posla je upravo trudna i na sastanku sam sebe uhvatila kako zurim u njen stomak (ne iz zavisti, stvarno mi je drago zbog nje). Posmatrala sam ga kao nesto toliko apstraktno kao kad bi sad mastali da cemo uskoro ici na put u kosmos. Nisam mogla da se otmem utisku da ja to nikad necu doziveti.
Ponekad postoje i krize polnog identiteta jer se borimo s pitanjem da li smo prava zena/muskarac. Na primer, trebalo mi je par meseci (i mislim da sam to super brzo prevazisla) po saznanju da mi preti menopauza da ponovo pocnem da se osecam kao zena. Do tada sam se osecala kao bespolno bice koje nema svoju svrhu na ovoj planeti.
Cudno, nikad nisam mogla da zamislim koliko u stvari plodnost i menstruacija znace jednoj zeni da se oseti kompletnom. Istu takvu krizu "identiteta" je imala moja drugarica kad su joj odstranili jajovode.
Sinoc je u onoj BBC-evoj emisiji jedan musakrac izneo slicno osecanje. Kod njega u ejakulatu nije bilo spermatozoida i isao je na biopsiju testisa- nemas pojma koliko mu je bilo bitno da pronadju makar i jedan ziv spermtozoid da bi se osecao pravim muskrcem.
Ja mislim da nisam ogorcena osoba, samo malo tuznija i preplavljena osecajem "zivotarenja". Taj osecaj zaglavljenosti u jednoj crnoj rupi bez prostornih i vremenskih koordinata me gusi, a njega cu se resiti jedino ako odustanem od borbe. Meni u glavi jou uvek traje novembar 2006. A onda se uzasnem kad shvatim koliko je vremena proslo jer je i zivot mimo mene prosao. Jos uvek nisam naucila da vodim paralelan zivot.
Meni je drago kad vidim da poneko ko nema ovaj nas problem deli radost s nama. Ja sam to mozda drugacije dozivela, kao da imamo nevidljive drugarice koje nam drze palceve
Ivana, jos sam na Yasminu- jos pola kutije i onda...(ah taj fsh
)
Sta kaze tm, da li si pricala jos nekome o tome sta nameravate?
)
Ako nije problem...Čak mi je i neprijatno što cvilim za pomoć ove vrste, tu pred svima, umesto da sam istog trena bacila đubre...