Микаља, Стела,
Да разјаснимо нешто: ја не пишем ово да бих промовисао своје ставове и тражио признање и афирмацију на овом форуму, већ је имам у својој струци, хвала. И свакако, хвала Богу, нисам толико сујетан да бих стајао на брвну до изнемоглости. Стела, опрости ми, нећу те више узнемиравати.
Моје писање је управо и искључиво израз бриге за вас...ако нисте приметили, као и запрепашћења/разочарања због вашег погледа на себе, на живот, на друге, због система вредности у вама.
Заиста ми је жао што је тако мало оптимизма и радости у вашим животима. Можда само споља... То читам из ваших редака. А то је тако просто зато што сте се поистоветили са својом болешћу, односно здрављем. Толико сте привезали свој идентитет за телесно здравље да једину срећу видите у томе. Зато и звучите тако очајно, јер здравља нема. А радост и истинско здравље нису у телу, него у срцу и души, и у људима око тебе. Џаба ти и све телесно здравље кад нема овог другог. И обрнуто, кад имаш унутрашње здравље, тј. кад нормално и здраво доживљаваш и живот и друге око себе, кад си вољен и кад волиш, онда има и радости и ту ја видим заокружен циклус живота, или боље рећи, смисао живота.
Ја сам свестан да су моје речи мало јаке за неке и да звуче, како каже Мери, као "моралисање" (у преводу: смарање озбиљним темама у којима треба да се напрегне ум), и свестан сам и да сам неке окренуо против себе причом о абортусу (а то су они који су то радили, па не желе да их ја подсећам на то, јер их савест одаје), али верујте ми да не бих трошио драгоцено време на ово писање да нисам осетио искрено саосећање са вама и жал због апатије коју видим.
И још нешто. Ја лично вас ни себе не видим као обичне травке које су јуче изникле случајно и које ће сутра да увену без икаквог смисла и разлога зашто су живеле. Дубоко верујем да то није сав "смисао" (тачније бесмисао) људског живота, јер је то уствари заиста бесмислено да тако буде. Верујем да је ово само увертира и припрема за нешто веће и боље. Верујем да Бог свакоме даје његову муку да се прекали и прочисти и да се изгради у нешто вредније и боље, као што се злато у ватри прочисти и засија.
Не причам празне приче и фразе, него сведочим и о свом животу и животима многих других чији сам сведок и који су, као што већ рекох, угледали светло на крају тунела и изашли из њега. Не заборавите да свако има неку муку и да није дијабетес, односно његове последице нешто најгоре што је могло да вас снађе у животу. Много је теже нпр. бити сам. Тај што пати од самоће и недостатка љубави би се радо мењао са било којим дијабетичарем, тврдим! Није све у здрављу...
Радујте се и опростите ми ако сам кога увредио...