Pozdrav, sumnjam vec duze vreme da imam ADHD i veoma se pronalazim u pricama ostalih koji pate. Pokusao sam vec zadnjih godinu dana kod psihologa razne metode medjutim veoma malo rezultata imam.

Bio sam kod dva psihijatra koji su pokusali da me posalju u neke njihove grupe za razgovore koje kostaju bogaoca. Rekli su mi da ne postoji ADHD i da nemam hiperkinetski poremecaj jer nisam puno zivcan. Sto me je veoma iznerviralo. Pokusao sam sa Prozacom i Rivotrilom da resim slucaj, koji mi je opet psihijatar prepisao, medjutim zavrsio sam u jos goroj poziciji mesec dana kasnije u onoj kojoj sam bio. Svi moji simptomi su se pogorsali drasticno.



Interesuje me da li neko zna nekog neurologa/psihijatra/kliniku koji imaju iskustva sa ADHDom i farmakoterapijom?

Sportista sam i 5-6 puta u zivotu sam konzumirao alkohol, travu i ostale nelegalne supstance nikad. Ishrana mi je na nivou takodje.


Pomagajte ocajan sam.

Niko nema odgovora

Хиперактивност као болест не постоји. Она је последица непрестаног "угњетавања" од стране родитеља у смислу сталних забрана. Хиперактивност је нарочито изражена код деце која су спутавана у физичким активностима.

Какве ти имаш проблеме, конкретно?

Vise sam ADD nego li ADHD, u principu cesto odsutan u mislima i imam problema da pratim ljude sta govore duze od par minuta, kao i da citam, sta vise imam problema i sa slusanjem muzike jer non stop premotavam trake, konstanto se vrpoljim dok sedim, i 70% vremena imam 'brainfog', jedini nacin da se otarasim njega je da se naroljam kilotone kafe ( koju retko konzumiram ) ili da se ubijem od dizanja tegova u teretani.


Radio sam vec testove krvi i svi nalazi su u redu.

Takodje sam veoma impulsivan/emotivan i veoma lako mogu da prsnem i eksplodiram na nekoga ako ne stavim jezik izmedju zuba i zagrizem ga. Cesto upadam u reci ljudima pre nego sto zavrse recenicu, i imam problema sa spavanjem ( cak i u krevetu se vrpoljim iako mi se spava. nit mogu da spavam nit mogu da se koncetrisem. u poslednje vreme mi jedino melatonin i meditacija pomazu da zaspim, ali nemam napretka sa fokusom)

Ove probleme imam jos od detinjstva ( 5-6 godine ) , koji su se ispoljavali u osnovnoj time sto bih se razvlacio po nekim zadacima satima koji su generalno bili laki za mene.

Testirali su mi IQ kada sam imao 15 godina i zavrsio sam sa 117, medjutim svi su mislili da sam lenje dete, iako sam ja bio poprilicno radan.

Osnovnu sam zavrsio zahvaljujuci skoro vojnoj disciplini sa mamom/bakom, a srednju su me pustili da sam plivam.

U srednjoj sam zavrsio vrlo dobar uceci 20-30 minuta pred kontrolne i ispitivanja i slusajuci u panici dok su drugi odgovarali.


Sada vec na fakultetu ovo postaje problem za koji sam tek sada primetio da postoji, citajuci na raznim sajtovima ljudske price sa kojima se bukvalno podudaram, najveca mi je muka sto ovde niko ne zeli ni da me saslusa niti dopusti da probam farmakoterapiju, a svestan sam koliko ima pseudonauke u Srbiji.

То што имаш зове се карактер. Немаш стрпљења и све ти је досадно. Данас би људи своје проблеме да реше лековима и није ми потпуно јасно одакле долази такав нагон. Да ли је васпитање потпуно погрешно па деца која одрасту не могу да схвате шта је живот и шта је човек?

Избегавај да пијеш кафе и енергетска пића и сличне хемикалије.

Мислим да би било веома корисно да се бар три пута недељно бавиш неким динамичним спортом. Мислим да тератана није добро решење јер је статична и ниси на чистом ваздуху.

Осим физичке активности треба да нађеш нешто што ће те интелектуално заинтересовати. Надам се да си уписао факултет који волиш и који ти је интересантан.

3 puta u teretani a ostalim danima trcim.


Vaspitanje u detinjstvu mi je bilo skoro pa i vojnicko. Dok su mogli mene su moji pratili. Primetili su da imam klasican hiperfokus gde se zakucam za neki predmet i njega mogu opsesivno da radim dok mi od jednom ne dosadi, i onda krenem na drugu stvar.

Nezavisno od vaspitanja koje je bilo jako striktno, nije mi pomoglo.

Upisao sam fakultet koji mi je zanimljiv, kao i predmeti koje volim. Nije predmet moje opsesije ali je nesto sto volim da slusam/citam. I opet tu je najveci problem. Sto ja bukvalno mentalno poludim, ne mogu ni pesmu vise da odslusam od 2 minuta a da me ziv djavo ne vuce da je promenim. Isto i sa citanjem, prelazim sa teme na temu, pa se vratim i tako sve u krug. Sve zapocnem i nista ne zavrsim.

U srednjoj skoli iako sam bio miran i sanjalica kada bi mi neki profesor stao na zub bih reagovao prekomerno agresivno ( verbalno ) , sve sto bi bilo na umu bi bez razmisljanja izletelo na drum.

Manje vise bih se iskradao iz ucionice jer nisam mogao da sedim duze od 30 minuta, ili bih krenuo da sanjarim/spavam/ zacikavam oko sebe.

Aca ti dobro kaže. Pre će biti da patiš od posledica striktnog vaspitanja.

Kad te neko čitavo odrastanje sili na preteranu disciplinu (pošto kažeš da je vaspitanje bilo skoro pa vojničko - otkad su deca za vojsku?), deluje logično da čovek posle 'puca' u stvarima koje zahtevaju određenu dozu samo/discipline i istrajavanja. Zato što mu je dosta toga.

Moguće je da si bio živahno dete a da tvoji nisu umeli da to pravilno kanališu nego su te prosto 'zauzdali' krutom disciplinom što nije ništa rešilo, samo je napravilo tempiranu bombu. Naravno da smo svi po karakteru različiti pa je u redu biti nestrpljiviji od proseka ali prekomerna reakcija na nešto ukazuje na traumu. Vidi na šta najjače reaguješ, razmišljaj o tome, o uzrocima.

Rešenje pre leži u onom što košta 'bogaoca' nego u magičnoj pilulici. Slično kao što za sportsku kondiciju treba uložiti rad i vreme.

Тако је. Деца никако не могу да се васпитавају војничком дисциплином. То ретко коме прија и у познијим годинама. Ваљда су особе од 18 година најподложније таквом испирању ума. Одрасла особа никако не може да пристане на систем размишљања који захтева потпуну послушност.

Дакле, родитељи су ти одговорни за твоје стање али ти од тога немаш ништа. Нема вајде ни да им кажеш тако нешто, мислећи да ће теби бити боље. Они то неће признати и само ће направити додатни проблем.

Покушај да им опростиш ако им шта замераш. Верујем да ће добар део проблема бити решен ако схватиш да је проблем управо у таквом одрастању. Када схватиш зашто си ту где јеси, много је лакше изаћи на крај са тиме.

Као што се вежбањем повећавају мишићи, мислим да на сличан начин расте бунт у човеку када му нешто годинама не одговара. Колико се то манифестује на физичком плану, немам представу. Свакако тај бунт мора постепено да се отпушта, већ како схватамо где смо и шта смо.