LadyMama, још синоћ сам написала одговор, али сам нешто притиснула - не знам ни сама шта - и обрисала га, а како сам се после тога осећала као издуван балон, нисам имала снаге да пишем све поново. Данас ме још увек држи оно исто расположење, па ће и овај одговор бити отприлике као онај јучерашњи, па ако се однекуд појави онај претходни пост, немојте да се чудите шта је. Јуче сам на наговор мужа и кћерке ишла с њима и пријатељима планинарима на светосавски успон на Јухор. Планина је моја љубав, планинар сам већ 35 година, па иако немам жељу да се дружим с људима и да излазим игде осим на гробље, покушала сам јуче да се вратим у нормалу тим једнодневним излетом, али није вредело. Јесте било лепо ходати сатима планином затрпаном снегом, изаћи на ваздух, слушати друге веселе људе како се смеју и шале, али то више није ни приближан осећај ономе некадашњем. Надала сам се да ћу у оној маси људи моћи и мало повремено да причам с неким а и да се осамим и ходајући размишљам о свом сину и свему што је произашло из његове смрти. Али, и ту сам срела пријатеље који су изјављивали саучешће и враћали у оно добро познато стање када се силно суздржаваш због других људи да не заплачеш, јер те људи гледају. У тренуцима док сам ходала сама у колони између непознатих људи стално сам се сећала наших бројних излета са децом. Где све нисмо путовали с њима!Немања је имао тек нешто више од 2 године а кћерка 4 када су се, свако са својим малим ранчићем на леђима у коме су носили по чоколадицу, "Смоки", воду.., попели на Рилу у Бугарској. Имао је 12 година када смо на Дурмитору већ првог дана прешли туру од преко 30 км. И уживали су у томе, није им било тешко, радовали су се сваком путовању, свакој планини, сваком новом пријатељу стеченом на планинама. А захваљујући планинарству имамо бројне пријатеље широм земље, и то је - поред тог осећања блажености и опијености величином и снагом природе а посебно планине - било најдрагоценије што смо стекли током ових година. Обишли смо много тога, сваке године смо ишли не само на викенд туре, него и на оне акције од по 2-3 седмице. Дурмитор, Тара, Субра, Орјен, Бјеласица, Маганик, Морачка капа, Копаоник, Сува планина, Фрушкогорски маратон годинама, такође година школске распусте за ускршње празнике смо проводили у Овчарско-кабларској клисури, обилазећи све оне манастире, а на сам Ускрс обавезно у Никољу, пењући Овчар и Каблар ко зна колико пута... планине из наше околине, годинама "Весели спуст" на Ибру...Много тога лепог, пуно дивних успомена. Док је интензивно планинарио с нама све је било у реду. Задњих година је због друштва то напустио, време је проводио с њима везан за компјутер, с пуно седења, цигаретама... Овог лета је схватио да мора да мења много тога и да се врати свом ранијем начину живота, природи, да мора да мења исхрану, и све је то већ био усвојио у глави, само је чекао да већ једном изађе из болнице и да крене са свим тим променама, са новим животом. Али, како је крајем јула отишао у болницу више нам се није вратио кући, није му пружена шанса да се врати том здравом животу. Али, колико људи проведе читав живот крајње нездраво, па им се ништа не деси! Проживе га сасвим мирно и нормално. Колико њих цео живот пуши по две кутије цигарета, па ништа!Код мог сина се толико много тога уклопило, и чињеница да је рођен само 4 дана после чернобиљске катастрофе и растао у време најжешћег зрачења, и инфекција средњег ува од које је почело све, присуство вируса (вероватно од тога), предуго време до коначног одласка у болницу и дијагностиковања канцера у IV стадијуму, немар и незаинтересованост лекара, а кад је већ болест била ту као најважнији узрок његове смрти та инфекција која је највероватније последица односно продукт хемиотерапије, из које се није извукао. Док су покушавали да му антибиотском терапијом излече ту инфекцију (што никако није успевало) није добијао цитостатике и болест се навратила буквално свом силином, одједном. Баш није имао шансе. Стално размишљам зашто се неким људима дешавају овакве ствари. Почетком 2003.г. мом оцу је дијагностикован канцер јетре који је већ тада био у метастазама кад се јавио лекару. Иако је већ 6 година пре тога имао канцер такође у метастазама, који је отклоњен операцијом у трајању од 8,5 часова, иако је у међувремену имао три инфаркта и био јако слаб, то његово "слабо" срце је издржало читаву годину, умро је тек 5.12. те године. И сама докторка која га је обилазила, признала је да је сваки пут очекивала да по доласку сазна да је већ умро, па никако. Затим је исто тако читаву наредну годину полако умирала моја мајка, од туге, од безбројних болести, од исто тако страшно слабог срца које јој је правило пуно проблема. Кад је тата умро она више није имала жељу да живи. Издржала је исто годину дана, умрла је наредне године тачно на своју славу, Св. Николу. Ево, и мој син је полако умирао, а ми с њим, годину дана. Тату и маму сам обилазила на по две-три седмице, понекад по месец дана, како кад сам могла због удаљености и посла. Уз сина сам провела прва два месеца његовог лечења, а онда сам морала да почнем да радим, и обилазила сам га повремено, када је било лошије опет сам бивала по седмицу-две уз њега. Наравно, када су њега пуштали кући нисам радила, остајала сам поред њега. Провела сам задњих његових 10 дана живота уз њега у болници од ујутру до навече, док су ме пуштали, и по трећи пут гледала вољено биће како умире, само без обзира колико су ми родитељи били дивни и колико су и они некако тихо, с пуно туге и тишине умирали, ово је нешто сасвим, сасвим друго. Ипак, видим да ми је син ту снагу и мир који је носио наследио од мојих родитеља. И они су тако достојанствено, са жељом да никога не оптерећују, умрли некако усамљено и тихо, просто су отишли. И мој син је тако некако, без обзира што је задњих неколико седмица већ престајао да једе, имао унутрашња крварења, отицале су му јетра и слезена и то је изазивало велике болове, број откуцаја срца је био углавном 168, већ без кисеоника није могао да дише, био под лековима против болова, све до задњег дана је са мном нормално разговарао, а онда од среде поподне већ више није могао да отвара очи, само је реаговао на додир и звуке, тренутно би отворио очи и одмах их затварао, ипак је изгледало као да је уснуо. Зато ме растужи асоцијација на то у молитви за упокојене коју свако јутро кад се пробудим и свако вече пред спавање прочитам сину, а која почиње речима "Сети се, Господе, отаца и браће наше уснулих у нади на васкрсење у живот вечни ...". Увек ме реч "уснулих" подсети на мог уснулог сина. Верујем да је и ваше искуство у трудноћи било тешко, кад сте завршили у болници на вештачком храњењу. Али, по томе што кажете да имате два синчића видим да је то све ипак добро завршило. 4-5 месеци у таквом стању је сигурно било тешко и мора да је изгледало као вечност, никад краја. Те мучнине док беба не оживи су некако често присутне, али не тако екстремне. Кад је стално присутна мучнина, гађење, кад не може да се прогута ништа, сигурно није пријатно, организам је исцрпљен и човеку није ни до чега. Добро је што су вас сместили у болницу и тако ипак повратили у живот и да је све добро завршило. То вам је сада само ружна успомена. Уживајте у вашој деци максимално, јер сваки је тренутак драгоцен. Иако су мали, не могу да запамте баш све догађаје, али у глави остаје макар оно осећање да је нешто било лепо, то остаје деци записано у подсвести, и расту са тим осећањем да су срећни и вољени, што много значи. Пуно поздрава
Славко, драго ми је да идеш редовно у школу и да си се вратио тим обавезама. Четвртак ће брзо доћи, надам се да ће све бити у реду, и да ћеш ускоро престати да размишљаш о контролама, комисијама, и оном "шта ће бити..." Надам се да ће све то остати иза тебе само као сећање на све те муке, које ће временом постајати све мање важно, а у твом животу се појавити друге, нове важније ствари. Пуно среће, велики поздрав
|