Pre nekoliko dana izgubila sam oca koji je umro apsolutno zato sto su doktori imali previse "pametnijeg posla" nego da se bave dijagnostikom. Pitam se da li ovaj forum moze da podigne glas o tome kako izgledaju bolnice u srpskim gradovima, osim u Beogradu, i kakav je pre svega odnos lekara i ostalog medicinskog osoblja prema pacijentima. Unapred hvala onima koji zele da pomognu.

Saucesce.

Na zalost, stanje u srpskom zdravstvu uopste samo je slika ukupnog stanja u srpskom drustvu. Kakav narod, takvi i lekari...

Jasna vaš bes i ljutnja je opravdana 100%, saučešće!

Ali....kad Vam jedan lekar ovo kaže ( a nije jedini ,ja ih dosta znam, lično, koji su očajni gde kako sa čim i sa kim rade) tako da to nije odraz samo ljudi koji rade u zdravstvu ,nego na prvom mestu onog ko vodi zdravstvo pa onda sve nadalje i naravno ,svi pošteni( i lekari i pacijenti ) će biti nezadovoljni .

Na žalost teško da tu iko može pomoći,treba tu mnoooogo što šta ispraviti ,a to ne bi mnogima odgovaralo - nažalost!

Samo da kazem da je tema jako dobra , ali i siroka, a mi smo nekako takav narod, da kad nam je dobro nista nas ne interesuje i bas nas briga za druge, dok se sami ne nadjemo u odredjenom problemu.

Da Dragana, ali gotovo svi se nekad nadju u takvom problemu!

Samo se plasim da jedan sajt tesko da ista moze da promeni.... a, ipak, od necega se mora poceti.

pozdrav

Potpisujem.

Saucesce.
A sta ako bi neki nas lekar otisao u neku razvijenu zemlju Zapada ?
Onda drugi narod, a da li bi se taj lekar promenio, pa bio k'o Svajcarac, ako leci Svajcarce ?
Ovo ne moze biti isprika za lekare, vi ste polozili Hipokratovu zakletvu kao i svaki lekar na svetu, u bilo kom delu planete.
Onda treba da lecite najbolje sto znate i umete, a ne da nam ljudi umiru zbog lekarskih gresaka koje se BTW posle sakriju frazom : "Ucinili smo sve sto smo mogli", a porodica poveruje, ne trazi istrugu, ne tuzi, malo je takvih slucajeva, a i onda zataskavanje.
Pre 10 godina, na porodjaju je umrla doktorka, nazalost ne znam joj ime, njen muz je poznati psihoterapeut Djurdjic, dete je ostalo zivo, da nikad ne upozna majku. Djurdjic je tuzio kolege, utvrdjeno je da je anesteziolog pogresno ubacio tubus , kad je doslo do komplikacija. Sta je dalje bilo ne znam, znam samo da se kao lekar dugo tuzio sa kolegama ili "kolegama", a sta mi "obicni" mozemo da ocekujemo ?
Slazem se sa dr ivicom, da je stanje u drustvu merilo svega i odrazava se na sve akspekte zivota.
Po mom misljenju treba uvesti nezavisne komisije koje ce ispitivati tuzbe gradjana u vezi sa nepravilnim lecenjem i drakonske kazne u vidu oduzimanja licnece za primanje mita.
Pa da vidimo onda. To bi bio pocetak. Tezak, ali ipak pocetak, da nazremo svetlost na kraju tunela.

Prosto neverovatno !
Malo sam guglala i nadjem clanak iz danasnje "Politike", kopirala sam ga u celosti, jer mislim da se clanci posle 3 dana sklanjaju u arhivu, kojoj pristup imaju samo pretplatnici na internet izdanje.
Zbog ovoga molim i moderatora da ne brise.
Neka ljudi citaju.

http://www.politika.co.yu/rubrike/Tema- ... 18.sr.html

Да се нисам родио можда би мама била жива

Тридесетједногодишња Београђанка Ивана Ђурђић била је потпуно здрава док двадесет осмог априла 2000. године није пребачена у салу Гинеколошко-акушерске клинике Клиничког центра Србије, одакле је после порођаја изнесена мртва. Дете је, на срећу, преживело. У намери да заташкају грешку, лекари су као узрок смрти прогласили емболију плодовом водом. Ивана је била лекар. И њен супруг, Саша Ђурђић (психијатар), лекар, одмах је схватио да је реч о "убиству анестезијом" – анестезиолог је канилу убацио у једњак уместо у душник. То су људи са клинике покушали да сакрију тако што леш младе жене нису држали у фрижидеру, већ у подруму болнице, надајући се да ће процес распадања ткива учинити своје. Ипак, после четири године, захваљујући залагању професора судске медицине и судско-медицинског одбора, оптужен је анестезиолог Владо Андрић, који је у међувремену пензионисан. Тек прошле године донета је пресуда. Анестезиолог Владо Андрић осуђен је на казну од три године затвора.
Причи се, међутим, ни после седам година не назире крај. Наш саговорник Саша Ђурђић каже да је пре неколико дана обавештен да је жалба анестезиолога уважена. Окружни суд одбацио је пресуду и вратио је Другом општинском суду.
Три године затвора није никаква сатисфакција за дете од седам година, које није упознало мајку, нити за дете од девет година које је мајку изгубило са две и по године. Мој син који се тада родио пошао је у школу. Не желим да одраста са убеђењем да је својим рођењем убио мајку, односно са мишљу – да се није родио, мајка би била жива. Желим да зна да се трагедија догодила због грешке лекара, који нису заслужили да буду лекари.
Др Ђурђић тврди да је очигледно да је процес враћен на почетак, јер се ближи тренутак застаревања процеса (после десет година судски процес се окончава због застарелости). У Америци се истоветна грешка квалификује као убиство из нехата. Казне су самим тим много оштрије него код нас, где се суди за несавесно лечење. Ако буде неопходно, доктор Ђурђић ће се обратити и Међународном суду у Стразбуру.
Наш саговорник каже да га је маратонски судски поступак психолошки исцрпео. Поготово од кад му се супруга оптуженог (такође лекар) поверила, тврдивши да је њој теже него покојници: "Она има преко педесет, а моја жена је умрла у тридесет првој години. Не знам како је то могуће. Морамо да схватимо да се солидарност лекара не огледа у томе да се бране шкартови у нашим редовима, већ да се шкартови из наших редова елиминишу, да бисмо сачували углед професије и вратили поверење. Јасно је шта може да се деси људима који никакве везе са медицином немају и на колико начина може да им се објасни смрт њихових најближих".