Ovaj odnos, kao i sve ostale veze i kontake u nasim zivotima definisu vaspitanje, skolovanje, kultura, svest.
Mediji cesto prenose vesti kako nema lekova, nema dovoljno osoblja, male su plate, zastarela tehnologija, uslovi rada nemoguci.
Cini mi se da niko ozbiljno ne smatra da tu ima o cemu da se diskutije, o tom odnosu lekar - pacijent, medicinska sestra - pacijent, portir u bolnici - brat pacijenta... Kao da se mi, koji nismo medicinsko osoblje, plasimo da ih ne naljutimo ako cak i spomenemo temu. A medicinsko osoblje je kao neka vlada u nezavisnoj komunistickoj drzavi Zivot&Smrt.

Nas narod kad ide kod lekara ne pita za najgoru mogucu varijantu i zadovoljava se bilo kakvim pozitivnim odgovorom. Ne trazi nikakva objasnjenja bolesti ili delovanju lekova na organizam. Svoju frustriranost ni samome sebi ne objasnjava jet ipak medicinsko osoblje je islo u velike skole i znaju oni sta rade. A ispoljava je najvise u cekaonici ispred saltera ili ordinacije. Ponekad se izleti nesto pred medicinskom sestrom, a onda se pravda na sav glas kako bi ga ona cula.
Medicinsko osoblje vec sve to zapaza. Medjutim to se ne zavrsava samo na pukom zapazanju. Zamislite da vas makar dvoje ljudi dnevno, koji su u najmanju ruku zavisni od Vas u tome da li ce sutra imati manju temperaturu ili ne, gledaju u oci ponizno i sa strahopostovanjem. Zamislite. Pa nje to bas lako podneti. Mi ljudska bica tezimo savrsenstvu.

Nije mi namera da bilo koga uvredim i ne drzim ni jednu stranu. Smatram da ovaj odnos prosto place za inovacijama, i to za obostranu koristim. Verujem da je to moguce postici, za pocetak, otvorenom diskusijom.

Sta vi mislite o tome?

Pozdravljam temu!
Kakav odnos medicinsko osoblje ima prema pacijentima? Na žalost moje iskustvo je vrlo loše, ne toliko loše sa lekarima tu su lekari uglavnom u plusu osim lekara opšte prakse koji su uvek znali posle eventualne analize krvne slike i urina kako me lečiti i tako sam zaradila ozbiljne dijagnoze koje moram lekovima držati pod kontrolom...doživotno.
Medicinske sestre ovde isključivo mislim na one u domovima zdravlja (mada i u bolnicama ima ih kao iz horror filmova) e one su mi "najdraže" njih se mogu reći ladno plašim jer je ona jedini put do lekara, uputnice...e ako je slabe volje trebaš imati strpljenje svetca, šarm, bar kafu u torbi jer ljudi moji te gospodžice moju bolest doživljavaju kao atak na njih jer ja tu dolazim da ih i pravim gužvu..........a nije pametno ako sa velikom dozom strahopoštovanja ne gledaš ni ambulatnu čistačicu jer kad me ta ugleda u tek obrisanom (čitaj samo samo smočenom wc) ja pretrnem......presečem se načisto.Eto meni je uglavnom je ovako, zato lekaru ljudi idu samo kad opasno gori....Zato privatne apoteke rade punom parom, zato su se ljudi sami počeli lečiti........

Ipak imam i vrlo pozitivno iskustvo Bogu hvala!!! KBC Zemun, neurohirurgija! Kao da sam došla u drugi svet, druga dimenzija. Sestrice, strpljive, ljubazne, spremne pomoći u svako doba dana i noći i pritom još i lepe!!!
Došla sam u vrlo jadnom stanju, polupokretnom, s bolovima koje ni najgorem neprijatelju ne mogu poželeti.....nikakav analgetik u bilo kom obliku nije mi zaustavljao bol, a lečio me "MOJ" lekar opšte prakse, mesec dana takva bolna, (kad svaki pokret boli) sama morala ići u ambulantu.....pa mesec dana ležanja na neurologiji u mom gradu, pa loše pročitan rtg-snimak, pa s bolovima otpuštena kući......pa još mesec dana neizdržive boli.....dok nisam sama platila MR, mada je rtg isto pokazao što i MR samo neko nije ili znao ili gleda snimak (u potpisu načelnica radiologije).......
U KBC Zemunu sam operisana jer nije bila u pitanju lumboišijagija (koja akutno traje od 4-6 nedelja, a moja bila "akutna" 6-8 meseci, odnosno dok mi nije "palo stopalo") već diskus hernija.........
I sad mislim da mi je drag Bog dao snagu da izdržim tu bol i da me je naveo na put do prof. Iva Berisavca koji me je operirao tako da nakon duge rehabilitacije 2 godine duge, ja živim bez bola (samo mi je kao posledica dugog ukleštenja ostalo stopalo utrnuto i vanjska strana lista, više nelagoda nego bol) i radim gotovo sve, naravno uz zaštitne pokrete i svakodnevno vežbanje.
A sve je moglo drugačije, bez toliko bola, bez toliko troškova i za mene i državu, da je početak priče normalan. Primarna medicina nam je dnu ako nekog interesira mišljenje moje malenkosti. Ona je ipak POČETAK bolest, od nje zavisi KRAJ priče pacijenta!

Da angelika, slazem se, sve je moglo drugacije. Divna je vest da se oporavljate i da te svakim danom sve bolja i bolja

Iz sopstvenog iskustva sam uvidela da ljudi su koji vole svoj posao dobri u svojoj struci. I nije ekspert onaj koji znam, vec onaj koji zna i primenjuje kako treba. Imali ste srece i naisli ste na takvog.

Moram da priznam da ja nisam imalo posebno losa iskustva sa medicinskim osobljem. Ali nisam slepa i vidim. Vidim i njih, a vidim i nas.
Mi ne mislimo toliko o zdravlju, koliko nam je zivot vazan. A ta dva ne idu jedno bez drugoga.
Oni misle da nam pomognu. A samo treba da rade svoj posao.

Dragi svi,


sa mamom sam sve prosla. OD velike Kamenice do kucnog lekara....

i sada mislimo da bi nam majka bila ziva samo da su lekari i citav sistem iole se posvetili svakom pojedinacnom pacijentu. Medjutim...za njih je sve administracija, brojevi, papiri, procedure,protokoli....

Nikada lepa rec, koja najvise znaci...

Ne znam samo cemu tolike godine studiranja...kada ne mogu da uvedu empatiju kao predmet....

Cicamaco, primi moje saucesce.

Trudim se da ne drzim stranu, iako je to vrlo tesko.
Lepa rec kosta. A cene su razlcite: flasa pica, delikates cokolada, mobilni telefon... To je za lekare, oni su najskuplji.

Na zalost razum ne prodaju. Odavno je rasprodat.

Jelena, apsolutno se slazem s tobom, ovde kod nas ne postoji normalan odnos pruzaoca usluge-korisnika koji bi trebalo da postoji. Mi se ustrucavamo jer je navodno drzavno zdravstveno osiguranje BESPLATNO, a u stvari nije jer za njega odvajamo pare svakog meseca od svoje plate. Buduci da radim vec 10 godina, da imam medicinsku stednu knjizicu imala bih najmanje 10.000 evra na njoj. Prema tome, lekari i sestre ne rade svoj posao ZA DZABE, niti nama cine neku uslugu (eto hirurg me operise jer sam mu simpaticna) vec zato sto su placeni za to. Kod nas je nezamislivo doci kod lekara, hirurga svejedno, sesti i pitati:

1. Koliko ste do sada operacija uradili i koliko je njih obavljeno uspesno, a koliko vam je pacijenata umrlo? (tamo na klinici gde je bio moj tata sad, necu da imenujem, umiru svaki dan, ja licno videla. Mislim, i nije im neka preporuka)
2. Koliko godina aktivno operisete (svakako je bolje da operaciju radi neki iskusni strucnjak nego hirurg amater starosti 32 godine itd itd) Ali ja kad samo krenem da pitam takvo nesto, svi u mojoj porodicu skoce i viknu: "Ne, uvredices ga!" Ma koga? Bas me briga za njegovo vredjanje, njemu moj zivot ne moze biti vredniji nego meni samoj pa prema tome na meni je i da se interesujem. Ali sve ovo o cemu pricamo je samo jos jedno lice primitive i suzene svesti koje su nasa svakodnevnica.

Bas tako, vredjaju se. I to je, po meni, osnova problema. Smatraju sebe najvaznijima jer su lekari.
Gledala sam skoro na TV-u kad je jedna gospodja lekar (ne secam se kojim povodom) izjavila kako su lekari ostali na svojim radnim mestima cak i 90-tih i za vreme bombardovanja. Kako nisu ostavili narod. Ne znam sta je htela time da kaze. Ja ne poznajem nikoga da je ostavio posao zbog krize ili bombardovanja. Zasto su oni specijani?
To je struka kao i svaka druga. Ako mislie da su specijalni sto odlucuju o terapijama za teske bolesnike. Pa i to se da nauciti, za onoga ko to zeli. Uostalom u odluci za koju terapiju se opredeliti treba da ucestvuju i pacijent i lekar.

A onda idu sestre, portiri, cistaci. Apsolutno svi oni su u istom "filmu". Neverovatno!

Sledeca stvar je sto mi kao narod nemamo tu kuturu da odemo i postavimo pitanja koja si ti navela. To je retkost. Ljudi odlaze lekarim i tretiraju ih kao Bogove. I kad lekar pogresi, to je gore od prirodne katastrofe. Zasto? Pa svi gresimo. I to ne treba nikada smetnuti sa uma.
Prokomentarisace neko: "Ako lekar pogresi to moze da kosta nekoga zivota". To je tacno. Ako elektricar na banderi pogresno poveze zice i to moze nekoga da kosta zivota.

Ja sam podelila svoja iskustva sa prijateljima koji su iz nekih drugih zemalja. Ljudi su ostali zapanjeni, a ja sam obrnula sve na salu. Imala sam i sama prilike da se lecim u inostranstvu. Stav i odnos prema pacijentima i obrnuto je skroz neka druga prica. Ne kazem da su lekari bolji, ali je okruzenje zdravo!

Sto je tice besplatnog zdravsta, kao sto sam kazes nije bas besplatno. I svi oni primaju platu. Ako su im plate male neka idu negde drugde. Ta podmicivanja, to je sramota u 21. veku.

Ah ja se spremam na analize sa tatom. I vec me hvata nervoza u stomaku. Mada je mama "podmazala" teren pa ce nas makar tretirati kao sav normalan svet.

Po svemu sto ste napisali... Resenje je djavolski jednostavno - nemojte ici lekaru Niko vas ne tera
Srbija je zemlja sa najliberalnijim sistemom prodaje lekova u ovom delu sveta... Udjete u privatnu apoteku i mozete prakticno, samo na licni zahtev i pod uslovom da relativno normalno izgledate kupiti sve sto pozelite... Malte ne svakoj dijagnostickoj proceduri (koja vam padne na pamet) mozete pristupiti bez bilo kakve indikacije, usluzno, u bilo kojoj privatnoj ustanovi - u bilo koji Nesto-lab ili Dijagnosticki centar-nesto mozete uci i traziti analizu bilo cega ili slikanje cega god vam padne na pamet (uz izvesnu nadoknadu) bez ikakve dijagnoze, izvestaja, razumnog razloga zasto se to trazi, bez ikakve iole razumnije odgovornosti onoga sto slika ili meri za to sto ste naumili. Medicinsku literaturu ne sti nikakav copy right, knjige koje u inostranstvu (o kome pricate) kostaju boga oca ovde se u kopiranoj ili torent varijanti mogu nabaviti za cenu nekoliko paklica cigareta, amfiteatri na faxu su i onako poluprazni, obezbedjenja nema i niko pod milim bogom nece primetiti ako se usunjate na predavanje o necemu sto vas interesuje...
Lecite se sami
Nemojte me pogresno razumeti ja ne kontriram vama kako je srpski zdravsteveni sistem super i kako su srpski lekari i sestre cvece - nije i nisu.
Ali nismo ni mi bas najgori od sve dece.
Dugo bi to bilo pisanja, ali onako u crticama...
Vi ipak mozete kad god vam padne na pamet doci lekaru u bilo kom domu zdravlja ili hitnoj pomoci, u bilo koje doba, posle top sat vremena cekanja, bicete pregledani, bice vam data neka terapija, da vam bude lakse u najgorem slucaju tu uslugu cete platiti 100dinara, ako je problem veci bicete upuceni specijalisti u obliznjoj bolnici koji ce vas pregledati u narednih nekoliko dana ili ako je hitna stvar - odmah. Ako je problem takve prirode pacijent ce biti zadrzan u bolnici ili upucen na ispitivanja u svoj maticni dom zdravlja ili u ustanovu viseg ranga sa preporukom za kontrole. Savet i preporuka za terapiju i dalje korake ce biti dati...
Jedini nacin da naterate ljude da vode racuna o svom zdravlju i da se informisu kako o osnovnim stvarima iz medicine, tako o osnovama organizacije i funkcionisanja zdravstvenog sistema je da ih opalite po dzepu. Uglavnom ljudi ovo shvate kao - "ako pusac oboli od raka pluca morace da plati lecenje" - takva ideja nema veze sa pamecu, niti jedan od lekara to ne podrzava... Sustina je da ako neko nece da se leci kako mi preporucujemo, ne mora, ali onda za njegovo zdravlje nisam odgovoran ja, ako neko nece da saceka pregled - neka ide kuci, ako smatra da ga treba skenirati svakih 2 nedelje, kontrolno, sa cime se ja ne slazem - neka izvoli to i platiti.
Poenta je u tome da mi nismo sluzba za ispunjavanje zelja i resavanje socijalnih problema - da li pacijent ima kako da dodje na kontrolu, da li ima para da kupi lek kojega u bolnici nema, da li ko ima da presvuce nepokretnog dedu kod kuce ili ne - uz svo postovanje - nije moja stvar.
Nismo mi bez duse pa da na ovakve stvari ne obracamo paznju - odemo katkad kuci da pogledamo i previjemo pacijenta koji ne moze ili nema para doci, odvezemo se (svojim kolima, u svoje slobodno vreme, za dzaba) do neke seoske ambulante pa previjemo sto smo radili, izmislimo indikaciju i dijagnozu pa primimo beskucnike kad je -15... Ali to jednostavno ne moze uvek i ne moze svima, a da stvar bude gora obicno nam se ti izleti u "humanost" obiju o glavu - ti ljudi i njihovi socijalni, porodicni ili neki drugi problemi odjednom postanu nas problem koji prakticno nema resenja.
Prigovarate nam nehumanost, ali ja nesto ne vidim da se iko u Srbiji lomi od empatije dok se sam ne nadje u situaciji da mora da racuna na istu. I elektrodistribucija ima kombije pa ne razvozi bolesne ljude na kontrole jer je putovanje skupo... Zasto kog djavola vi mislite da bi to mi morali raditi?
Kazete da smo placeni - i jesmo. Nismo cak ni tako lose placeni - i ono za sta smo placeni vecina korektno odradi... E sad... Problem je da mnogi nisu zadovoljni uslugom, a to je potpuno druga prica. Sta je standardna usluga, a sta nije propisuje onaj ko placa racune srpskog zdravstva, a to je drzava. Oni znaju koliko nas ima, koliko mozemo raditi, koliko kostaju lekovi, koliko oprema, sta je sve potrebno za lecenje nekih bolesti i koliko takvih bolesnika ima... I znaju koliko imaju para... Vecinu standardinih usluga mi bez problema odradimo i nismo tu nesto gori od bilo koga drugog u svetu... Problem je da ljudi (verovatno s pravom) zele visi standard usluge, bolje lecenje, moderniju dijagnostiku, bolju negu u bolnicama, bolje uslove, vece procente prezivljavanja sa nekim bolestima, duzi i kvalitetniji zivot - onako "kako je na zapadu"...
Na zalost mnoge od tih stvari nisu standardne usluge - u smislu da to kosta, a drzava (koja u krajnjoj liniji sve to placa) jednostavno nema para - drzava nema beskonacni dzak para, resursi su ograniceni i vi te pare morate nekako da podelite, a kada delite malo love logicno je da ce mnogi ostati zakinuti, za mnogo sta. I to je to. Svidjalo vam se ili ne.
Ima jos jedna stvar, a tice se lekara i drgugih ljudi iz branse - medicina je zanat i usluzna delatnost... Vi imate problem i idete nekome, ko se u to razume, da vam taj problem resava - crkne vam auto idete automehanicaru, nestane struje, elektricaru... Razbolite se idete doktoru. Prvo - to je vas problem, a ne moj i drugo i ja imam svoje probleme za koje moram ici drugima da ih resavaju. Medicina je nesto cime se ja bavim profesionalno i od cega zivim. Ja nisam duzan da resavam vase probleme, kao sto automehanicar nije duzan da popravi moj auto. Rado ce to uraditi ako ga ja platim. E pa tako je isto i sa medicinom. (Nekada u socijalizmu vas je skolovala drzava, stipendirala za vreme studija, zaposlenje biste dobijali par dana posto zavrsite fax, drzava bi vam obezbedila stan u mestu gde ste se zaposlili, a kao lekar imali ste pristup povoljnim kreditima da ga opremite, plata je bila pristojna i rasterecena ovih problema, da kazem jos da je bilo potpuno svejedno radite li u Beogradu ili Mrdjusi donjoj sto se tice prihoda i dostupnosti osnovnih za zivot potrebnih stvari, u svakoj selendri imali ste prodavnice u kojim ste mogli za istu lovu kupiti isto sto i u centru nekog velikog grada - toga vise nema, sada je sve "trzisno" organizovano, ali ne i medicina - od nas se ocekuje da radimo isto kao i u socijalizmu iako socijalizma vise nema za nas, cak traze se zapadni standardi koji su i u staroj Jugoslaviji, u onim uslovima bili misaona imenica) Medicina je jedna od poslednjih grana Srpske privrede u kojoj vi uslugu palcate onoliko koliko vi mislite da ona vredi, jer drzava preko toga odrzava "socijalni mir". Ja sam iskreni pristalica toga da svi oni koji nemaju para trebaju biti leceni dzaba i da trebaju dobiti medicinski podjednako dobru uslugu kao i svi ostali, ali onaj ko para ima to treba i platiti, legalno. Po trenutnim kriterijumima svi su socijalni slucajevi i niko ne mora paltiti pregled, niti imati dodatno osiguranje, pa i onaj ko ima 200000 platu. I ljudi koji imaju 30k platu i moraju kupiti lekova za 1000-1500 dinara mesecno se bune, ne razumem zasto, kada isto toliko placaju mobilni telefon. Zasto je moja usluga manje vredna od Telenorove, po cemu su oni bitniji od mene? Da stvar bude gora ljudi gundjaju ali te lekove ipak kupuju, a ni za zivu glavu im ne pada na pamet da plate pregled lekara...
Dakle da zakljucim - mi svoj posao, uglavnom, manje vise svi, i manje vise korektno odradimo. I to je to. Vecina onoga na sta se zalite su nestandarde stvari i ako ih ocete moracete se za to snalaziti ili boriti. Alternativa vam je da se lecite sami

Ne ici lekaru nije opcija. Moj uvodni tekst treba shvatiti bukvalno. Nema skrivenih saveta ili naravoucenija.


Ovde je rec o jednom medjuljudskom odnosu koji se ne odvija i ne tretira tako. A da li je ovo sto ste ovde opisali liberalno ili ne je neka druga prica.


Ne ici lekaru nije opcija. Moj uvodni tekst treba shvatiti bukvalno. Nema skrivenih saveta ili naravoucenija.


Da li smo najgori ili ne, Vi i ja ne mozemo presuditi. Ipak je planeta prevelika.
Najgori ili ne, nije vazno.
A vazno je da je odnos medicinsko osoblje - pacijent i porodica u nas na nivou vremena trampe i pogresno protumacenog davanja poklona u islamu (ili kod Turaka).


Da slazem da to sve izgleda kako ste opisali. Ako se gleda iz aviona. Ne zelim se ponavljati (prethodni postovi).
Napominjem da ima izuzetaka. Postoji medicinsko osoblje koje stoji sa cvrsto na zemlji. Na zalost procentualno su u manjini.


Apsolutno smo i mi, koji nismo medicinsko osoblje aktivni ucesnici o ovom poremecenom odnosu:
1. Ne vodimo racuna o zdravlju.
2. Ne informisemo se.
3. Ocekujemo cuda od lekara.
4. Ne postavljamo prava pitanja.
Itd.
Kratkorocno resenje jeste opaliti ljude po dzepu. A dugorocno su obrazovanje i sveopsta kultura.
Ako neko nece da se leci kako lekari preporucuju, ne mora. Ako pacijent zeli vise pregleda, neka plati. Medicina je tu da objasni i pomogne, a ne da resava finansijske, socijalne i bilo koje druge probleme. Apsolutno se slazem. Ponavljam, to nije tema ove price.



Odlicno! Poznajem puno ljudi koji nisu mediscinsko osoblje i pomazu na razne nacine drugima.


Ja ne mislim da medicinsko osoblje treba raditi bilo sta sto nije u opisu njihovog posla.
Nehumanost? Moj uvodni tekst treba shvatiti bukvalno. Nema skrivenih saveta ili naravoucenija.


Plate sam spomenula, jer medicinsko osoblje odmah okrene pricu na tu strani. Kod nas niko nije dovoljno placen, cak i oni koji imaju plate iznad proseka. I tako je vec 20 godina. Meni je dosadilo i da razmisljam o tome.


Apsolutno se slazem sa Vama! Medjutim ne posmatram stvari iz aviona.


Tema je odnos medicinsko osoblje - pacijent i porodica:
1. Davalac usluge.
2. Korisnik usluge.
3. Razmena informacija na obostranu korist (da medicinsko osoblje bolje odradi posao i da pacijent da bolje razume izazov).
Vrlo je jednostavno.
Ponavljam da u svakom, dobrom ili losem, odnosu ucestvuju sve strane. Traziti krivca je gubljenje vremena. A iskreni dijalog je idealni pristup resavanju problema.

Prema mom iskustvu sa onkoloskim bolesnicima, problemi u komunikaciji i odnosu kako sa pacijentom tako i sa porodicom obicno nastaju na samom pocetku lecenja i na samom kraju...
Naime kada se postavi sumnja na potencijalno maligno oboljenje ili tumorsku promenu kao uzrok pacijentovih simptoma i kada pacijent biva upucen negde da se to razresava, onda nastane panika i opsti raspad sistema - pacijent koji godinama nije ozbiljno isao lekaru ili pricao sa porodicom o svojim problemima postaje "ogorceni korisnik usluga zdravstvenog sistema", lekar u domu zdravlja koji mu godinama automatski pise recepte i meri pritisak odjednom na sav glas pocinje kunuti organizaciju zdravstva i manjak opreme...
I onda pacijent dodje u bolnicu - obicno ga posalju hirurgu, ortopedu, gastroenterologu, pulmologu, otorinolaringologu ili ginekologu (neka od operativnih ili interventnih grana) sa pricom eto ja mislim da pacijent mozda ima tumor (nesto sam video, cuo, napipao, procitao), a posto cete vi to u krajnoj liniji resavati, ajte vi sada preuzmite tog pacijenta... Onda covek dodje u bolnicu sa (na prvi pregled u prijemnu ambulantu) sa punom torbom stvari i cetkicom za zube, papirom na kojem pise Tu necega obs. bez iole razumno utemeljene price zasto je poslat i sta se trazi (trazi se "pregled i mislenje") - i tu obicno nastane svadja sa pacijentom i njegovom porodicom...
Vi im obicno objasnite da postoji sumnja ali da stvari nisu isterane na cistac i da ne mozemo poceti leciti dok ne saznamo tacno sa cim imamo posla, koliko je to uznapredovalo i kakvo lecenje je potrebno i na kraju krajeva gde. A oni nam obicno odgovore da eto mi imamo CT, magnet, UZ, radiologe, u mogucnosti smo izvesti gastroskopiju, kolonoskopiju, bronhoskopiju, biopsije, PH analize i pitaju nas sto mi necemo da primimo pacijenta i provucemo ga kroz full dijagnostiku... Da li je potrebno "podmazati" nas, sto se igramo sa ljudskim zivotima, ko smo mi da odredjujemo ko ima pravo ziveti ko ne... I slicno. Sta god vi da kazete, kakvim god da tonom govorite, koliko god da je utemeljeno vase misljenje, vi nalecete na zid - covek hoce u bolnicu, hoce sve i hoce to odmah, zabole ga koliko je slicnih pacijenata doslo tog dana sa istim zahtevom, koliko ima lekara koji se time bave, ima li mesta u bolnici, da li se to realno moze izvesti i na kraju krajeva da li je to uopste potrebno. Nije ga briga za cinjenicu da njegova bolest nije nastala za mesec dana, da je ima godinama (iako to nije znao) i da u sustini nekoliko nedelja ili mesec dana ne znaci mnogo u smislu prognoze. Dobro iskoristen taj mesec u smislu planiranja lecenja je mnogo bitniji no "gubitak vremena". Problem je objasniti pacijentu da dijagnostika i priprema za lecenje je posao njegovog lekara, a ne ispisivanje uputa po principu - brigo moja predji na drugoga. Problem je i objasniti pacijentu da i ako se desi neka stvar koja zahteva hitnu operaciju - u Srbiji je udaljenost najvece zabiti do bolnice koja to moze izvesti oko 50 kilometara - sat-dva voznje po snegu i oko sat-dva je potrebno za pripremu tog pacijenta za operaciju. Problem je objasniti da ako neko ima problem koji ce se lose zavrsiti za tri sata od pocetka nema tog hirurga koji ga moze izvuci i da je mnogo ugodnije da covek bude u svojoj kuci no da lezi u bolnici... Problem je objasniti "popularnim" lekarima u lokalnim domovima zdravlja da ne pretrpavaju sebe pacijentima, da je dijagnostika (ozbiljnija od merenja pritiska) njihov posao, da planiraju rad sa pacijentima (jer kartoni koje pisu tome i sluze, a ne da se evidentira koliko su lekova izdali na teret fonda), da ih s vremena na vreme salju ciljano na hospitalne dijagnosticke procedure koje nisu hitne i mogu se zakazati za nekoliko meseci, a mogu razresiti neke nedoumice u ranijim fazama bolesti... To su obicno stvari koje ljudi nece prihvatiti.
Svi misle da kada se napise Tu in obs. citav zdravstveni sistem treba da se okrene samo njemu. Na zalost takav pristup iako ima psiholoskih pogodnosti nije se pokazao prognosticki superiornijim u odnosu na druge - komercijalne (da ne kazem vrhunske) zdravstvene ustanove na zapadu nemaju uopste bolje rezultate prezivljavanja u odnosu na nase kada se u obzir uzmu pacijenti u slicnim fazama bolesti kao i nasi... Sa medicinskog stanovista u proseku smo podjednako dobri ili losi u lecenju maligniteta...
Ima se o ovome jos pisati, jos dosta, ali uglavnom tu kada pacijent prvi put dodje u bolnicu sa sumnjom na tumor je prvo mesto kada uslede teske reci... Jer ljudi uglavnom ne poznaju prirodu bolesti sa kojom se suocavaju ili na koju se sumnja - stepen neznanja je uzasan! Niko od vas ne trazi da znate kako se operise zeludac ili koji su protokoli za lecenje uznapredovalog karcinoma dojke, ali neke osnovne stvari za cije je razumevanje dovoljno znanje biologije iz VIII razreda osnovne skole bi svi trebali znati. Pa na kraju krajeva pogledajte ovaj forum - tolika kolicina nebuloza o lecenju petrolejom, uljima, otrovima skorpije, medom... Samo kompletna budala i neznalica moze dati 50 evra za flasu petroleja sa idejom da ce mu to izleciti rak. Ljudi traze nesto sto im mi ne mozemo dati, na kraju krajeva nismo ni duzni, a onda slede psovke, pretnje, uvrede, nazivaju nas neznalicama, ubicama i pukne ti film...
Ista prica je na kraju, u terminalnim fazama bolesti, kada ljudi ne zele prihvatiti da nekom leka nema i da umire ili ga ne zele gledati i negovati. Prvo - komfor porodice pacijenta nije medicinska indikacija za prijem pacijenta u bolnicu. Briga o umirucem pacijentu ili ostarelom clanu porodice je posao te porodice. Da to je naporno - ali vasi su se roditelji starali o vama kada ste bili mali (iako su sigurno imali sta ugodnije da rade) i dodje dan kada biste trebali taj dug da im vratite. Tek tu nastaju teske reci - nemamo duse, kakvi smo ljudi...

Sasasa, hvala Vam sto obracate paznju na ovu temu. Pripadate "drugom taboru" i prihvatili ste komunikaciju. Za mene licno je to pozitivan i zdrav stav, iako se mozda ne slazemo po svim tackama "dnevnog reda"


Mozda. Ja nisam kompetentna u ovom domenu. Osnova mog stava su: naravno moje licno iskustvo (od malena do sada), iskustvo kao "u bliskom srodstvu sa pacijentom", iskustvo "medicinsko osoblje iz moje generacije", iskustvo "medicinsko osoblje iz generacija mojih roditelja", iskustva mojih rodjaka i prijatelja, moje licno zivotno iskustvo, kulturolosko nasledje kao i ono steceno. Mogu ja sad pisati roman o tome. Nije u tome poenta. Poredjenje sa inostranstvom vazi samo i iskljucivo u odnosu. Strucnost je individulna stvar kao u svim profesijama, posebnim u onim gde gde informacija osnova strucnosti.
Slazem se sa vama da je najteze sa pacijentima koji boluju od tzv. neizlecivih bolesti. I moj tata je jedan od njih. Medjutim ova tema nije licna, iako u svemu sto radimo je prirodno uneti licni pecat.


Kristalno je jasno da u nas ne postoji kutlura zivljenja, kultura zdravlja i vodjena racuna o istima. To naravno nije delo medicinskog osoblja, vec sveukupnog okruzenja u kome zivimo (ne bih sada o ovome, iako je vrlo zanimljiva tema). Slazem se vama.
Nadjete se u situaciji da isped vas stoji nerazumna osoba sa vrlo kriticnom dijagnozom ili pred-dijagnozom. Istovremeno je ta osoba vrlo nervozna. Izadjete u hodnik i vidite jos dvadesetak slicnih. Medjutim u tih dvadesetak ima par informisanih, svesnih, realnih, pozitivnih... Ali vi ih ne prepoznajete. I to vam ne mogu zameriti.
Medicinsko osoblje je bukvalno to. To je posao.
Medicinsko osoblje je potrebno i dovoljno obrazovano da objasni. Pod obasnjenjem podrazumevam da to bude na srpskom govornom jeziku. Pa ko razume, razume. A ko ne razume, neka trazi drugo misljenje. Vrlo jednostavno, zar ne? A sad ako ljudi ne mogu da prihvate da su burek, rostilj, rakija, fizicka ne-angazovanost pravi uzroci bolesti. To nije problem medicinskog osoblja.



"Podmazivanje" nije pojava, vec nacin zivota. Ja to svrstavam u "staromodni" stil i oblik "neandertalskog" ponasanja (oprostite na prostim recima, ali nekako je lakse tako objasniti misljenje). Nisam ljuta, a ni nervozna. Iako i sam ucestvujem u tome, to mi se nimalo ne dopada da gradim odnos sa bilo kime na taj nacin. To nikome dobra nije donelo, usprkos skroz drugacijem verovanju u nasem narodu.


Upucena sam malo u problematiku Dom zdravlja Vs Bolnica (ili klinicki centar). Mislim da je to unutrasnji problem zdravstvenih ustanova. Necu Vas gnjaviti o svom misljenju, osim da je i to vrlo jednostavno resiti.
Verovanja sam da ako bi se mediji iskoristili pravilno i ako narod shvati da je zdravstvo kao i sav normalan svet i medicinsko osoblje preuzme "teret" te normale, sve bi doslo na svoje mesto.



Opet se slazem sa Vama. I saosecam. I kao dugotrajno resenje za sve nas predlazem da se krene sa komunikacijom, iskrenom. Ovde mislim direktno da se svakom pacijentu skrene paznja na sve. Bice psovanja i pretnji, ali vremenom sve manje i manje.
A skolstvo, sveopsta kultura i okruzenje imaju ogromnu ulogu u ovome na obe strane.

Alternativa je da se Bogu molimo, da ne obolomo!

Sasa, u drugom postu cini mi se da opisujete problem koji postoji izmedju lekara opste prakse i specijalista. Problem komunikacije i saradnje izmedju raznih sluzbi i/ili pojedinih lekara mozete da resite samo vi sami, to ne treba da bude problem pacijenta i ne sme da dovede do odugovlacenja. Mesec dana je puno vremena kada se radi o ranom otkrtivanju i lecenju karcinoma, bez obzira na to koliko dugo se taj tumor razvijao.

Poredjenje sebe kao lekara sa automehanicarima, elektricarima, i trgovcima, je naravno sala. Evo npr: Lekaru pukne cev u stanu i mora da pozove hitno vodinstalatera da popravlja kvar i spreci dalje poplave. Kada ovaj naplati 10 000 Din (recimo) za izlazak i radove lekar se pobuni i kaze "Ja kao lekar ne mogu da zaradim toliko za pola sata rada!". Vodoinstalater odgovori "Nisam ni ja mogao dok sam radio kao lekar."

Sto se tice edukacije pacijenata, nemojte da ocajavate, vecina ne zna ni biologiju VIII razreda osnovne skole. Postoji i drugi fenomen - i ono sve sto znamo cak i da smo akademski obrazovani u biologiji i anatomiji pada u vodu kada doznamo da smo (smrtno) bolesni i tada nam treba neko da nam sve lepo objasni i nacrta (bukvalno). Lekari su ti koji imaju monopol na empatiju, a ona se pokazuje kroz komunikaciju.

Da ne bude da nikad ne odgovorim posle Vaseg posta... A to se, evo, desava vec nekoliko puta
Medicina je po definiciji (kao nauka) - primenjena biologija coveka. Znaci, biologija proucava zive sisteme, organizme, njihovu gradju, nacin funkcionisanja i interakcije kako sa drugim zivim sistemima (bilo kog nivoa organizacije) tako i sa okolinom. Medicina je biologija coveka i proucava to kod ljudi. Primenjena je jer sva ta izucavanja imaju svrhu - prakticnu primenu - ocuvanje i unapredjenje zdravlja, lecenje bolesti i rehabilitaciju onih koji su preziveli.
Medicina po ovoj definiciji prakticno pokriva sve sto se na neki nacin tice ljudi - od uticaja bundevinog semena na prostatu do raspolozenja nekoga ko je upravo izvucen iz bunara.
Medicina je isto tako i usluzna delatnost, kao i pravljenje kifli - vi ne znate da ih napravite ili vas to mrzi ili nemate vremena za to - resenje je jednostavno - odete nekome ko se time profesionalno bavi i kupite kifle.
Te dve stvari nisu u suprotnosti, cak sta vise dve su strane iste knjige.
Novac nije nista pogano, sto dolazi iz pakla. Izmislili su ga ljudi i bez ljudi ne sluzi icemu. To je univerzalno sredstvo razmene unutar ljudskog drustva. Na pustom ostrvu vam je potpuno beskoristan, ali cim ste u okolini ljudi koji koji pruzaju ili potrebuju nesto on dobija puni smisao Sve na ovome svetu sto ima neke veze sa ljudima ima i svoj ekvivalent u novcu. Vi u sustini ne kupujete kucu, njivu ili auto vec papir kojim neko garantuje da vam to nece biti uzeto, oteto, polupano, da ako hocete mozete ga voziti kuci ili raditi sta vas je volja a da vam drugi u nekom razumnom okviru ne smeju to braniti...
Diploma medicinskog faxa ne znaci da vi znate da lecite vec - da to imate pravo raditi, po odobrenju onoga ko je zaduzen od ljudi da takva ovlastenja daje.
Problemi srpske medicine problemi su srpskog drustva. Neobrazovanost, neobavestenost, nezainteresovanost... Ljudi veruju da je lecenje njihovo bogom dano pravo - nije. To je usluga koju pruzaju za to obuceni ljudi - moze i profesinalno (za novce) i amaterski (iz ljubavi).
Ja namerno poredim lekariju sa automehanikom i pravljenjem kolaca jer u sustini svaka budala zna da promeni svecice na jugu, ali ako zelite biti profi automehanicar od vas se ocekuje da popravite auto, ne da promenite svecice i da za to sto ste uradili garantujete, da taj posao obavite u odredjenom roku i u odredjenim uslovima, ako vam musterija ne plati vi to necete raditi. Isto tako mora postojati neki objektivan kriterijum da li ste vi to uradili kako treba, neko kome se vasa musterija moze zaliti i neko ko kontrolise vas rad.
Svega toga u srpskoj medicini nema.
Jedan od najznacajnijih kriterijuma kvaliteta zdravstvene sluzbe je prosecna duzina zivota u nekoj zemlji, po WHO. Mi nemamo adekvatne statistike i ljudima se stalno zamazuju oci kriterijumima kao sto su smrtnost novorodjencadi, porodilja i sl. To su kriterijumi postojanja organizovane zdravstvene sluzbe i uglavnom su higijenske prirode. Mi imamo organizovanu zdravstvenu sluzbu u Srbiji, ali to sto imate krntiju od auta ne znaci i da njime mozete bezbedno stici do mora. Utvrdjeno je da je prosecna duzina zivota u nekoj modernoj zemlji prakticno proporcionalna kvalitetu zdravstvene sluzbe. Mi imamo najnizi prosecan zivotni vek u Evropi. Svaki dalji razgovor o srpskom zdravstvu je bezvezan.
Ljudi se zale na jako mnogo toga, ali na malo pravih stvari. Dijalog je dobar, ali od "zapadnih" standarda nema nista u ovim uslovima.
Ljudi se zale na losu komunikaciju sa lekarima izmedju ostalog... Ja ponovo pitam kako, bilo ko od onih koji ovo citaju, misli da je moguce objasniti nekome na lep nacin da - nesto ne moze, ne ide, nece moci, se ne radi tako, nece se zavrsiti dobro... A on to hoce, mora, "ima pravo" itd... Mene to iskreno zamara. Kad me neko pocne daviti i uciti mom poslu ja ga jednostavno posaljem drugom, u pocetku sam se trudio pokusavao objasnjavati, nervirao se... Sada me posteno da vam kazem - bas briga.
Kazete - to ne bi smelo biti problem pacijenata... Pa ciji onda treba biti? Ako se oni ne pobune ko ce to da resava. Ali ako se vec bune i ljute - neka se naljute dovoljno! Dovoljno da se bore za sebe, da sednu i procitaju nesto (koliko god im to mrsko bilo) i pritisnu one koji odlucuju

Primecujem i ja da nakon mog posta razgovor nekako utihne, sto mi nije namera i prosto me nekako sramota pomalo

Znaci vi niste zadovoljni uslovima rada i time kako i koliko ste placeni za vasu strucnost, vreme i rad? Pretpostavljam da ste pri stupanju u radni odnos potpisali ugovor s poslodavcem, republickim zavodom ili ustanovom za koju radite? U tom slucaju vase nezadovoljstvo bi trebalo da bude problem izmedju vas i vaseg poslodavca. Ne vidim zasto bi to bio problem pacijenata? Da upotrebim analogiju s automehanikom: mi smo vasem gazdi vec platili, a to sto on vas zakida je vas problem. Ili ste u privatnoj praksi i naplacujete direktno od musterije? Da li vam neko u tom slucaju ogranicava tarife? Mozda bi udruzenje (privatnih) lekara trebalo da se bori za sebe? Pominje li iko strajk ponovo? Mozda je bolji onaj sistem gde drzava pokriva najosnovnije javno zdravstvo i hitna stanja, a sve ostalo se pokriva raznim stepenima privatnog osiguranja.

Sto se tice komunikacije, automehanicari verovatno u svojoj obuci imaju nesto malo o tome, ali lekari u svojoj edukaciji imaju puno vise, zar ne? Kultura komunikacije i eticnost se uzimaju u obzir i prilikom selekcije za prijem na studije medicine, sto verovatno nije slucaj sa automehanicarima i pekarima. Ne verujem da vas je bas briga, inace se ne biste trudili da ovde pisete, ali ako imate priliku da posaljete drugom pacijente koji vas dave onda je to veliki luksuz za zdravstveni sistem i ne vidim zasto se uopste bunite