Zovem se Nenad Milosavljevic, po struci medicinski tehnicar i glavni sam akter dogadjaja koje cu vam opisati.
10 Septembra 2010, zakazao sam ultrazvuk abdomena. Pravog povoda za to nisam imao. Zeleo sam da se jednostavno prekontrolisem. Tog dana po odlasku kod dr Damjanovic, nista posebno nisam sumnjao kada je bilo u pitanju kvalitet moga zdravlja. Ziveo sam relativno zdravo, ako izuzmem pusenje, ali sam se fizicki odlicno osecao. U toku pregleda doktorka je nesto duze bila fokusirana na levu stranu gornjeg abdomena a ja sam bio gotovo nestrpljiv da sve zavrsim i krenem kuci... A onda je rekla, tumor pankreasa 40x 33mm. zatrazila je da hitno odem na Novi Beograd i uradim skener abdomena u novom klinickom centru, kao i da uradim tumor markere i to AFP, CA19-9, CEA i NSE. Izasao sam iz ordinacije i uputio se kuci. Nazvao sam suprugu preko mobilnog telefona i pokusavajuci da ostanem miran, zamolio da se spremi da zajedno odemo do Novog Beograda. Objasnio sam joj da moram na skener. Ukratko skener je pokazao da je promena jos veca nego sto je to utvrdio ultrazvuk i ona je iznosila 60x40mm. Nalazila se na telu i prostirala se do repa pankreasa. Ipak ono sto me je licno ohrabrivalo je da su krvni nalazi dobri sa mirnom sedimentacijom, da su svi tumor markeri u normali, kao i da se na skeneru nevide nikakve metastaze niti zahvacenost susednih organa. Veoma brzo sam dosao do profesora Damjanovica, direktora klinike za endokrinologiju. O njemu zaista mogu reci sve najlepse. Pricao sam sa njim otvoreno i rekao mi je da postoji sumnja da se radi o neuroendokrinom tumoru pankreasa i da je prognoza do 5 godina prezivljavanja ukoliko operacija uspe, uz to je dodao da ukoliko to bude adenokarcinom, duzina prezivljavanja je godinu i po dana. Predlozio je da pre odlaska na hirurgiju odem i obavim kolonoskopiju i gastroskopiju a zatim ukoliko bude sve u redu da ce me uputiti na prvu hirusku. Uradio sam oba pregleda i vec 17.09. bio u kancelariji profesora. Uzeo je telefon i nazvao profesora Srbislava Knezevica, nacelnika drugog odelenja. Dogovoren je moj prijem za 21.09. Bio sam zadovoljan, bez ikakvih veza, mislio sam, vodjen sam od strane vrhunskih lekara i da me je u mojoj muci bog odnegde pogledao... Ubrzo je osvanuo i dan prijema i saznao sam da cu biti 24.09. operisan. Ipak dan pre operacije rekao sam supruzi da moram imati rezerve u smislu ishoda i da postoji verovatno sansa da ne urade nista, tojest otvore me i zatvore... Rekao sam joj da cim budem video koliko drenova nosim, znacu sta su uradili cak iako mi nista ne kaze... Jednostavno zeleo sam da se pripremim za sve opcije kako ne bi bilo razocarenja...
Jutro, 9 sati 24.09. ulazim u operacionu salu, par recenica, i tonem pod anestezijom u san. Budjenje... Vidim na trenutak suprugu, bracu... i ponovo tonem u san. Ponovo se budim, u nosu mi je gazonastricna sonda, zulja me i smeta prilikom gutanja. Supruga me drzi za ruku. Vidim joj pogled, i gotovo da znam sta ce reci... Uspeva da odmereno bez drhtaja u glasu kaze: Nije uspelo, zahvatio je vazne krvne sudove i nisu ga mogli izvaditi. Uradili su samo anastomozu... S obzirom da sam znao da je tumor prema skeneru napao lijenalnu arteriju i venu koje napajaju slezinu, znao sam da mi predstoji nekoliko meseci zivota jer je bilo pitanje vremena kada ce variksi tojest kolateralni krvni sudovi koji hrane slezinu popucati i to je to! Iskrvaricu. Znaci, umirem od sada pa do tamo nekog dana. Uporedjivao sam u tim trenucima sebe sa osudjenicima na smrt i zakljucio da sam ipak u povoljnijoj situaciji. Bolje je ne znati kada je sudnji dan. Osmog dana vec sam bio kuci na vikendu, ostalo je da uzmem otpusnu listu i preuzmem histopatoloski nalaz. A onda novo razocarenje, hirurg je za histopatologiju uzeo samo limfni cvor a da tumor nije dirao. Histopatologija je pokazala da u limfnom cvoru nema celija tumora, sto mi onemogucava bilo kakvo lecenje. Za neupucene, moralo se znati koja je vrsta tumora da bi se uopste pojavio pred konzilijumom na onkologiji. Otisao sam do hirurga koji je asistirao profesoru i prezivao se kao on i upitao ga zasto nisu uzeli materijal sa tumora. Odgovorio je: pa da napravimo fistulu.... Gotovo da me je ubedio...
I dobih na kraju otpusnu listu. Konstatuje se voluminozna neo promena u predelu tela i vrata pankreasa koja infiltrise mezetericne krvne sudove... Zavrsna dijagnoza Neo corporis pancreatis inoperab.
Poceo je oporavak ili pocetak umiranja, svejedno. Ipak resio sam da pokusam da pobegnem iz bilo kakvog samosazaljenja koje je nailazilo kada bih pomislio na decu, suprugu ili bracu. Zeleo sam da uklonim sve crne misli ali istovremeno da mozemo pricati o svemu pa i mojoj bolesti. Supruga je plenila osmehom,, bila je ona snaga koja donosi prevagu i uskoro sam nadvladao svaki vid depresije. Ipak snovi su bili bas teski. Njih nisam mogao kontrolisati a onda sam sebe "programirao" da se budim kada god krene san u losem pravcu. I uspelo je. Ipak cena toga je bila nesanica, koju sam resavao tabletama za smirenje. Pokusavao sam da u svemu nadjem dozu humora, kada bi me pitali kako sam, rekao bih: pa nije lose, mogu da vam kazem da ovo umiranje i nije nesto strasno. Tada, u toku prvog meseca, dosla mi je informacija koju sam shvatio kao zlunamernu. Naime bivsa supruga koja sa decom zivi u Novom Sadu, trazila je da posaljem sve svoje nalaze lekarima u Novom Sadu uz tvrdnju da bih sigurno bio operisan da sam imao jacu vezu ili da sam platio operaciju. Odbacio sam to ne zeleci da poverujem da je tako nesto moguce.
Braca su insistirala da nakon svakog meseca pravim kontrolni ultrazvuk. Meni je bilo takodje stalo da znam dali ce se pojaviti meta promene. Znao sam da to moze znaciti pojavu bolova i zeleo sam da budem spreman na takav scenario. I nakon gotovo dva ipo meseca od operacije, metapromene ultrazvuk nije video, doduse tumor je polako rastao. Proslo je i tri meseca od skenera i resili smo da napravimo novi skener.
Doktorka je bila izricita, tumor je narastao, sumnjala je da je napao nadbubreznu zlezdu i zeludac, takodje je bilo kontakta i sa aortom. Ipak predlozila je konsultaciju sa profesorom Bozina Radevicem o mogucnosti eventualne operacije. Profesor je trazio vreme da bi pogledao skener i angiografiju kao i ostalu dokumentaciju. Zakazao je konsultaciju za sutra dan tacnije 21.12.2010. I tada sok!!! Mezentericni krvni sudovi su slobodni, operacija je moguca, bio je nalaz profesora!!!!!! Nisam mogao da verujem, dakle poverovao sam prethodno u "istinu" profesora Knezevica jer sam verovao njegovom autoritetu. A novosadjani ispadose u pravu!!! Dakle crni mantili su oko nas, ali kako ih prepoznati???? Operisan sam drugi put 24.12.2010. Zrtvovana je slezina, reseciran pankreas i uklonjena nadbubrezna zlezda. Operacija je trajala 4 ipo sata. I tako dobih nadu, makar da sam sebi produzio zivot, a verujte da mi i mesec duze, puno znaci jer to je vreme provedeno sa najrodjenijima. Oporavio sam se dovoljno da ispricam svoju pricu! I da sve pozovem da ako dodjete u situaciju da vas proglase neoperabilnim, trazite misljenje jos nekog!!!!!! Jer nazalost istinu pisu autoriteti, cak i kada je ta istina laz!!! Ova prica ima ce i sudski epilog. Za zivota vodicu je ja a ako krene naopako nastavice porodica...

stvarno jedna neverovatna prica...vi niste imali nikakve tegobe pre nego sto ste otisli na ultrazvuk?kako se sada osecate,sta jos kazu lekari?ja se nadam i zelim vam da se u potpunosti izlecite...

jedna pouka:ne vredi verovati slepo samo jednom lekaru...ja verujem tako mom hirurgu jer je sve sto je do sada rekao bila istina,dok onkologu ne verujem jer me je u pocetku "zeznuo"...i treba sve ovo da izadje u javnost,na sud da se ide i u tome vas podrzavam...sve najbolje jos jednom...

Drago mi je da sam zainteresovao ljude svojom pricom, inace meni je 43 godine. Bivse vojno lice, do septembra uvek zdrav. Simptoma bolesti nije bilo. Histopatologija je pokazala adenokarcinom, i sve mi je jasno sto se tice prognoza, ali neplasim se i teram dalje. Polako vracam kilazu. Predlozeno mi je zracenje ali znam da tu nema nekog efekta, tako da ostaje to na dugom stapu. Sezdeset cenimetara je duzina reza na abdomenu i to me jos zateze ali ovako je ok.Polako uspevam da spavam i na strani a ne samo na ledjima i to rasterecuje kicmu. Ne znam da li cu pobediti ali predati se necu. Sam naslov je upozorenje da zivimo u drustvu gde ce se u lecenju nekom dati sansa a nekom ne, bezobzira sto dva pacijenta mogu biti slicni po pitanju opsteg stanja i opste operabilnosti. Informacije po kojima se ljudi skidaju sa programa operacija jer ne placaju hirurzima "harac", bila je za mene ravna humanosti albanaca u zutoj kuci i nisam verovao u to.Zeleo sam da verujem u humano drustvo i Hipokrata. Jos mi je ostalo da verujem da je ipak vecina lekara zaista u belim mantilima, mislim pre svega na hirurge, ili gresim??????

Uf, Nenade zaista potresna priča al ja se nadam sa srećnim završetkom jer se vidi koliko ste Vi zaista hrabar čovek.
Crnih mantila,nezainteresovanih lekara, je nažalost mnogo i vredi se protiv njih boriti zarad nekih budućih bolesnih ljudi a zaista sam shvatila i iz Vaše priče i mnogih drugih da je često bolje pasti u ruke nekom lekaru koji je tek počeo da radi nego nekom Profesoru i čoveku sa imenom.
Stvarno mi je žao što prolazite kroz ovu priču i milion puta sam rekla da je u nekom drugom društvu i zdravstvenom sistemu mnogo lakše se boriti sa ovako opakom bolešću jer ljudi se tamo samo sa tim bore a ovde moraju i sa kao što Vi kažete "crnim mantilima".

Puno sreće i Vama i Vašoj porodici želim od srca!!!

Hvala Biljo na recima podrske. Znace mi zaista puno!!!

Jaoj Nenade to je najmanje što mogu učiniti a volela bih da mogu i više.

Veliki pozdrav!
Javite se ponekad da znamo kako ste.

Nenade, zelim vam od srca da se sto pre oporavite,da budete uz vasu porodicu koja vam nesebicno pomaze. Sta da kazem za sve ove nazovimo lekare,previse sujete, premalo doskolovavanja, i neka i treba da im se sudi.Sve najbolje vam zelim.

jos jednom hvala i Slavku i Bilji i clanu pod pseudonimom Nijenivazno, kao i svima onima koji su procitali ili ce procitati moju pricu. Obavestavacu Vas o tome kako napredujem iz nedelje u nedelju. Svi oni koji se isticu karakterom i pravednoscu, i koji imaju snage da se duhovno i fizicki bore sa svim izazovima koje zivot namece, koji i kad strahuju se ipak hrabro suocavaju sa izazovom jesu hrabri i ja tome tezim, da budem deo takvih ljudi. Hvala jos jednom.

u borbi protiv kancera nema posustajanja i svakako da morate biti hrabri,bez obzira na sve...isto tako trebaju i ti lekari da odgovaraju za to sto su vam uradili jer da niste dalje ceprkali i trazili druga misljenja,scenario sigurno ne bi bio ovakav...

sto se tice oziljka ne znam da li bi vam contractubex gel pomogao da se to malo opusti meni su ga prepisali za oziljak(moj je samo oko 30 cm-a) korstio sam ga jedno vreme i prestao...znam da je nezgodno zbog ledja jer kada se iz jednog polozaja ne pomeras par dana bogami ume da boli i to bas jako...

zaboravili su oni na hipokrata,ne znaju oni sta je to i kako je to...ne kazem svi ali dosta njih i stvarno ih opravdava naziv teme:crnomantilasi...sigurno je jos ljudi procitalo vasu pricu i u neku ruku muku samo se ne javljaju...

imate zasto da se borite i borite se,protiv bolesti,lekara...sve najbolje vam zelim...

Puno pozdrava i puno podrske iz Novog Sada od prijateljice koja je imala isto iskustvo sa crnim mantilima pre 4 godine.Nadam se da ce tvoje godine i tvoja volja za zivotom pobediti bolest i crne mantile. Ljiljana Simon

isao sam na tu istu internu B pre 2 nedelje.. preporucen insulin. doktor kucao u masinu 20 min., mene pogledao 1, mozda 5 sekundi.. posalje me kod sestre da mi objasni kako da dajem sebi taj insulin, pen.. onako stojeci, nervozno, za 10 sec. ,kao FF na videu... ovo stavite ovde pa ovo ovako i ovako, i eto , jednostavno...
uvece, kuci, krenem da dam sebi, mrzim igle ( a davao krv 18 X !!!), jedva se nakanim da dam sebi u butnu, pritisnem... nesto curi spolja. probam opet, opet isto... pogledam, nisam skinuo zastitni poklopac sa igle, pa opet... sada uspesno! eto toliko o doktorima, sestrama i zdravstvu.
ako krenu u strajk, izaci cu da ih bijem i verujem da necu biti jedini.. poz a tebi puno srece, ceda, bgd

Bogdan je Nešo.
Pozdravljam te iskreno. Znao sam, kada sam čuo informacije o Tvom zdravlju, da nisi osoba koja će se predati. I to se vidi. Ovo što si izneo je istina i svakodnevnica. Malo je ljudi koji razumeju i mogu da prate šta lekar ispituje, dijagnostikuje (ako sam se dobro izrazio) i propisuje na kraju kao terapiju. Uglavnom svi idemo sa poverenjem kod lekara.
Ovo baš i nije prilika, mislim na forum, da uspostavimo kontakt posle toliko godina. Ali, koristim ovaj forum i šaljem moj broj telefona 013/665035 u Debeljači, oko 40 km od Beograda, poziv da se vidimo, u Tvom ili mom domu. Još jedan broj je 062/224-994. Drago mi je što nisi klonuo i što se ne predaješ.
Imaš iskrenu podršku ljudi sa foruma, piši, obaveštavaj!

Iskreno Te pozdravljam i očekujem naš susret.
Bogdan Garalejić.

Ja sam nov clan na ovom sajtu,ali tako puno ruznog iskustva nosim iz bolnica,pocev od neiskusnih lekara,sujetnih,nadmenih nacelnika,docenta,profesora...ma smucili su mi se vise nego sama moja bolest.Za batine si u pravu,mada sumnjam da ce to nesto promeniti.Pozdrav svima i podrska za Nenada.

Clan se od 8. februara nije registrovao na forum, pokusajte da posaljete privatnu poruku, mozda ce mu stici obavestenje na mail.

Pozdrav svim prijateljima, evo proslo je vise od dva meseca kako sam se oglasio na forumu a bar Vas 500 koji su usli i procitali moju pricu zasluzuje da zna sta je sa mnom. Bilo je hm.... svega, dugih razdoblja sa temperaturama preko 38, borbi sa postoperativnim komplikacijama itd,elem, otisao sam na onkologiju na konzilijum i tamo predao dokumentaciju.Vecali su i odlucili da predloze zracenje uz upozorenje da ce mi ostetiti levi bubreg. Nije bilo pitanje bubrega, bar ne meni. Ali hteo sam da vidim sta u svetu rade sa slucajevima kakav je moj. I svuda je zbog slabe osetljivosti tumora na zracenje, odmah u primeni hemioterapija i to sa Gemcitabinom. Napravih se blesav, potrazih uput za VMA da odem na jos jedan konzilijum. Konzilijum je u ovoj kuci bio kategorican da je upravo hemioterapija i to sa Gemcitabinom ono sto trebam prihvatiti. I prihvatio sam. Tamo sam naleteo opet i na jednog sjajnog coveka onkologa dr Petrovica koji je potpuno posvecen svom poslu i pacijentima, i za svakog ima dovoljno vremena. Dobio sam apetit i polako vracam kilazu. Inace profesor koji me je prvi put operisao, koliko sam cuo, operisao je aneurizmu aorte u abdomenu i jedva preziveo. Hm, neko odgore vidi sve....