Pozdrav, mozda nije ovo prikladno mesto da pitam ovako nesto ali smatram da je ovaj problem koji imam psihicke prirode i veoma bi mi bio koristan neki savet iz ove krajnje nezavidne situacije.

Naime, imam 20 godina, student sam Ekonomskog Fakulteta u Beogradu. Medjutim ne ide mi bas dobro studiranje, jednim delom je za to kriv sam fakultet i njegovi profesori zbog nacina na koji se ophode prema studentima, ali za jedan veci deo mog neuspeha sam kriv ja. Jednostavno ne ucim dovoljno i nemam neku motivaciju prilikom ucenja i iz toga proizilaze moji lose rezultati.

Imam naviku da ucim, nemam problema sto se tice toga, mogu da odvojim svaki dan 3-4 sata za ucenje i imam mesto gde imam tisinu, ali cim sednem da ucim mene hvata depresija. Odmah se setim mojih ranijih neuspeha i nemam volje da ucim, iako ja hocu moj mozak (ne znam kako drugacije da se izrazim) nece. Cak iako se namolim da pocnem da ucim onda najvise sta primecujem su greske u tekstu, netacni podaci... Ali i to nekako prebrodim i onda pocnem efektivno da ucim.

Onda se desi jedna cudna stvar, ako me otac ili majka vide da radim nesto drugo sem ucenja, onda me odmah upozoravaju kako nista ne ucim, kako cu da padnem ispit, da moram da udjem na budzet a ja nista ne cinim povodom toga. Posle toga zapadnem u jos vecu depresiju koja se produbljuje svakim danom, kada ustanem ujutru, cesto sam mrzovoljan, nije mi do zivljenja i vise desetina puta su mi se po glavi vrtele misli o samoubistvu. Imam osecaj kao da neprestano tonem u neku crnu rupu bez dna i da nema uopste spasa, imam onda napade panike, pocnem da mislim sta ce sve da se desi i to uglavnom budu veoma strasne misli. Onda se pomirim sa svojom sudbinom i onda pocnem sebe da krivim za sve sto mi se desava.

Uspem nekako da se izvucem iz ovoga ali onda se sve ovo ponovi, krenem da ucim, zid, preskocim zid, ucim efektivno, kritika roditelja, crna rupa, misli o samoubistvu i na kraju pomirenje. Vise puta sam prolazio kroz ovo i svaki put je sve teze i teze izvuci se iz one "crne rupe".

Ono sto meni treba je neki efikasan nacin da pridjem samom ucenju i samom problemu mog poremecaja. Pre sam mogao da sednem i naucim sta je trebalo, sad nekako sve zbog te depresije nemam volje da nastavim dalje, kao da sve radim uzalud i da samo trosim vreme.

Znam da problem mozda nije medicinske prirode ali imam osecaj da ako bih uspeo da pobedim tu depresiju, mozda bi mi konacno krenulo, cak iako mi ne daj boze ne krene, osecacu se mnogo bolje samo da se otarasim ovog osecaja besciljnosti. Svaki savet ili bilo sta bi mi bilo od pomoci.

P.S. Stavio bih ovu temu u neuropsihijatriju ali je podforum zatvoren.

Odmah da ti kazem, ti problemi nisu ozbiljni problemi kakvi sve postoje

E sad, naravno da tebi tesko padaju, i treba da se izvuces iz toga. Mozda ti treba strucna pomoc, al za pocetak probaj neke jednostavnije stvari. Otvoreno razgovaraj sa roditeljima ako imate takav odnos da to mozes, baci se na neki sport, dobro ce ti doci da se malo izduvas. Zacrtaj sebi za cilj da naucis nesto sutra, nek to bude mali deo, al da to naucis! Pa postepeno povecavas. Malo se stisni, i cim dodje prvi rezultat bice vise motiva i sve ce ici lakse.