Ja gledah al ne nadjoh vec ovakvu temu. Ako postoji sorry

Dakle, kako stojite sa sa bockanjem u javnosti? Recimo odete negde na veceru sa partnerom, ili putujete negde busom, pa treba da jedete u javnosti i naravno date insulin. Jel idete u wc, il nekako gledate da to diskretno odradite tu gde ste, il onako bez pardona sevnete penkalo naocigled svih prisutnih Apsolutno nemam problem sa tim da bilo ko zna da sam dijabeticar, nemam ama bas nikakve komplekse po tom pitanju, ali opet mi nekako neprijatno da to radim javno. Ne zato sto me sramota sto sam dijabeticar, vec vise ono, da ne skrecem paznju na sebe, a i neki ljudi se plase igala i uboda pa kao da ne izazivam reakcije. Plus, ljudi ovde bukvalno nemaju pojma kako izgleda svakodnevica jednog dijabeticara, pa su me jednom gledali dok dajem insulin kao da se drogiram Shvatam da cu s ovim da zivim jos duuuugo pa je vreme da se navikavam da to radim i u javnosti, al jos uvek mi nekako nije svejedno.

Uglavnom, dobro. Bockam se kada je za to vreme i ne biram mesto. Ne sakrivam se. Jedino kada putujem, recimo vozom, čekam da voz stoji malo duže u stanici. Nažalost par puta se desilo da baš tada menjaju lokomotivu, priključuju nov vagon,...
pa baš nije prijatno.
Što se tiče skrećanja pažnje? Obzirom da sam više [b]procrn nego prosed[/b], baš me briga.

Mi sa Ivom još uvek vodimo računa da nas baš ne gleda milion ljudi...
Ako smo na javnom mestu onda to uradimo bez pardona a kome se ne sviđa neka okrene glavu
Doduše mi još uvek ne dajemo insulin napolju jer smo samo na jutarnjoj dozi ali merenje nam nije ni malo stresno a tome i Ivu učimo da je to sasvim OK a kome se ne dopada...
Naravno da ponekad ima i stida od drugara u školici u kojoj to radimo svakodnevno ali ipak diskrenije da nas negledaju baš svi nego samo oni koji se tu zateknu!!!
Samo opušteno

Jedino kad sam baš u neposrednoj blizini, tipa u nečijem stanu ili restoranu, to radim krajnje diskretno. Napolju, baš me briga za sve, i onako te niko ne gleda, iako mi mislimo da su sve oči uprte u nas. Kada mi treba "slobodan prostor", uđem u robnu kuću i pod izgovorom da želim nešto da probam, obavim sve u garderobi. To sam radila ranije dok sam bila na penovima, a ove ostale situacije se odnose na merenje cukera. Stvarno nemam nikakav problem sve i da bleje u mene. Jedino o kome vodim računa su meni bliski ljudi (koji su mi rekli da im nije prijatno da gledaju) i to poštujem. A malo ih je takvih.

Diabeta, slažem se sa tobom. Moji bliski prijatelji, kojima nije prijatno da gledaju i ne gledaju.

mene pre dva dana najbolji ortak otera u wc da se bodem pre ručka u restoranu pod izgovorom '' što moraju svi da vide da si
dijabetičar '' a bili smo sami nas dvojica za stolom i da mu nisam rekao da moram da uzmem dozu insulina verovatno ne bi ni primetio
da sam to krišom uradio a u stvari se plaši inekcija i njegov stav je da to treba kriti jer je sramota biti bolestan i kvariti imidž savršenog
zdravog mačo frajera , to smo raspravljali kasnije i nisam uspeo
da mu razbijem tu predrasudu niti da ga ubedim u moje stavove na tu i slične teme, ali polako se moramo boriti protiv te i svih ostalih
predrasuda jer ko će ako ne mi. pozdrav svima !!!!

To nikad nece da mi bude jasno. Zasto ljudi misle da je sramota biti bolestan? Pa nisam ja htela da se razbolim. A to svakom moze da se desi. I naravno da ne treba da krijem, jer se niceg ne stidim. Tako da se ja bockam u javnosti bez obzira da li me neko gleda ili ne. Ako nekom smeta, neka okrene glavu...

Naravno u potpunosti se slažemo a svest naroda o bolesti je i dokle god je tako toga će biti a mogu nas razumeti i shvatiti samo oni koji su širokog srca i koji bi vam uvek pomogli u bilo kakvoj situaciji bez obzira poznavali vas ili ne nažalost takvih ljudi je sve manje i manje a za to su krivi sami ljudi koji gledaju samo sebe i ne bi pomogli ni pružili ruku ni onom koga poznaju a ne strancu na ulici Tužno je i ružno što svi okreću glavu od raznih situacija kad je potrebno pomoći i pružiti ruku ljudima kojima je to u tom trenutku neophodno a lično se toga nagledam svakodnevno Savest naroda je na najnižem nivou

Pa ne bih se baš složio sa tobom iva5ra. 17.6. sam izgubio svest na ulici i uz to dobro povredio glavu. Prvi su mi pomogli dvoje starijih ljudi (po priči drugih) koji su išli iza mene. Ja ni danas neznam ko su. Svejedno, HVALA IM. . Ima još, na našu sreću, dobrih ljudi, ljudi širokog srca.

Ima naravno ali su baš retki a ne bi baš pričao o situacijama,kad je pomoć neophodna a ljudi prolaze i okreću glavu Naravno da neko uvek pomogne ali takvih je sve manje a pitanje je zbog čega a primera ima milion !!!

A da, i jos jedan razlog sto to ne volim da radim u drustvu nepoznatih je to sto cu onda verovatno morati po zilioniti put da vodim ovako nekakav razgovor: da, ja sam dijabeticar... ne, ne kao tvoja baba... jeste, ima dva tipa... i ne, ne zato sto sam mnogo jeo slatkise... nije samo kod gojaznih, vidis da imam 65 kila... jeste sa sve ranac... i da, moram svaki put kad jedem da se bockam... ne, nije tacno da ne smem ni da probam slatkise... i ne, ne zanima me to sto bi ti crko da ne mozes da jedes nutellu... i da, shvatam da je to sto si upravo rekao totalno kretenski... i tako

Ali moja omiljena prica iz "javnog zivota" je kad sam ubrzo po dijagnozi, otiso sa drustvom na neku zurku. Inace tad sam na svojih 65 kila na 185 cm visine, zbog dijabeta smrsao nekih 8 kila i izgledao kao da sam izaso iz pravo iz logora. Posto sam bio skroz nov u svemu, ja sam slusao sta su mi lekari rekli i nosio sam uvek sa sobom u kesici par kockica secera. I tako ja odem na zurku, narkomanske konstitucije, naoruzan penom u jednom dzepu i kockicama secera u drugom. Na ulazu security pretres, gleda me onaj baja onakvog zgoljavog, vadi mi iz jednog dzepa pen kome je otpao poklopac iz drugog secer u kesici ali sada vec u izmrvljenom stanju i mozete da zamislite kako je njemu to izgledalo Dok sam ja poso da izustim dijab... vec njih trojica oko mene, malo je falilo da se lepo "provedem". Srecom pa sam uspeo nekako da im objasnim sta i kako pre nego sto su oni meni objasnili sta je "provod". Dovoljno je reci da od tad sa sobom nosim sweet cokoladicu

mislim da mi imamo i dovoljno problema nego da razmisljamo da li je nekom neprijatno da nas gleda dok se bockamo bio to prijatelj ili slucani prolaznik.Ono sto se mora mora se....Nema tu izvinjavanja..nas zivot je takav...Ja se nekad bocnem na sred ulice.....bez pardona,a isto tako se mogu bocnuti da onaj ko je pored mene nema pojma sta radim...stvar vestine i iskustva:)

Iskrena da budem ja sam uvek vrlo diskretna pri davanju insulina u javnosti. Ne zato sto se stidim toga sto sam dijabeticar vec prosto ne volim da privlacim paznju nepoznatih ljudi a to se tad neminovno desi. Mislim da bih i ja u situaciji tipa sedim u kaficu i za susednim stolom neko iznenada izvadi pen i daje sebu insulin u stomak, nogu, ruku nebitno htela - ne htela bacila pogled u tom pravcu i to verovatno vise nego jednom. To je sasvim prirodno. Naravno da bih potpuno razumela sta se tu desava ali za ljude kojima to nije svakodnevnica to sigurno ne bi bio prijatan prizor. Hocu da kazem da sto se mene tice sasvim je ok biti diskretan kad god je to moguce a kada nije onda uraditi onako kako moze. Iznad svega je naravno ispostovati "obavezu" davanja insulina.

Ma cool.Nemam problema sa davanjem insulina u javnosti.
Ranije sam se krio po klonjarama,mračnim budžacima i narkoparkovima,ali više ne.
Pre par večeri sam čak dao sebi inekciju u stomak u javnom prevozu.Živeo GSP:)
Da li me je neko video ili ne,stvarno se ne opterećujem

Tako i treba. Obično se u javnom prevozu desi da se naprasno pored mene, ako sedim, još jedno mesto isprazni u momentu kada krenem da maltretiram merač