Patim od panicnog poremecaja i agorafobije od svoje 33 godine. Sada imam 37. Isla sam na psihoterapiju skoro godinu dana sa jednim prekidom. Sada sam u situaciji da ne mogu da placam usluge psihoterapije i leci me neuropsihijatar. Prepisao mi je antidepresiv FLUNIRIN - 1 kapsulu ujutru i rivotril zbog pojacane anxioznosti. Zanima me da li je moguce uopste izleciti se od ovog uzasnog oboljenja bez psihoterapije ( nikad nisam cula da se moze ici kod psihoterapeuta na zdravstvenu knjizicu - ako je neko cuo neka mi javi i odmah cu pasti u nesvest i da li cu dozivotno ostati zavisnik od ovih lekova? Protivnik sam uzimanja lekova, dosta sam postigla sa psihoterapeutom, ali sam po prestanku odlazenja kod njega imala uzasan pad, samo sam lezala i strahovi su me preplavljivali...pila sam ksalol kao bonbonice ali nije delovao, pocela sam da se bojim da ostajem sama u stanu, vezala sam se za majku a ne spadam u tip licnosti koji je emocionalno nezreo. Terapija lekovima me je dovela u mnogo bolje stanje, ali ne toliko da bih mogla da setam ulicama...ali mi psihijatar kaze da je moje izlecenje proces koji ce potrajati onoliko vremena od kada su se pojavili prvi simptomi ovog poremecaja. A to bi znacilo 3 godine pijenja lekova i spavanja??? Zaista se tesko mirim sa tim. Zanima me da AKO se i oslobodim ove bolesti necu imati opet iste epizode kada udjem u neki problem koji ne mogu da resim. Hvala

Svaki psihijatar je i psihoterapeut, samo se posle specijalizacije dodatno edukuju za neki poseban pravac psihoterapije:(psihoanaliza,gestalt,psihodrama,transakciona analiza i dr.). Prema tome, porazgovarajte sa Vasim psihijatrom i dogovorite se da li mozete da dolazite kod njega na razgovor. Dobra je kombinacija lekovi+razgovor.
Pad o kome govorite je mozda nastao kao posledica naglog prekida psihoterapije, a ne kao znak pogorsanja bolesti. Naime, kada se psihoterapija zavrsava terapeut i pacijent treba da rade na "rastanku", nikako to ne sme da se desi sad za sad. Tako Vam je i sa lekovima. Ako naglo prekinete da ih pijete, imacete nekih tegoba.
Drago bi mi bilo ako sam bio od koristi. Srecno!

Marina, nemoj da se upasis, ali ja taj poremecaj imam vise od 30 godina i mogu ti reci - lecila se ti ili ne to sa godinama slabi.
Kada si u najjacoj snazi, tada su i napadi najjaci.
Za sebe mopu reci da sam 80% zdrava ali od 45-te godine zivota.
Psijiatrima sam isla raznim. Svaki ima svoj pristup. Ima ih i ovakvih i onakvih, ali moje iskustvo je da tu nema pomoci ako ti lekar ne odgovara kao covek.
Licno se nisam vezivala niti za jednog psihijatra.
Takodje se nisam vezivala niti za odredjeni lek (i tada se lecilo antidepresivima + benzodiazepin, bas kao i sada samo su sada u pitanju novi lekovi).
Najvise sam naucila kada sam (preko poznanstva) otisla kod jednog starog psihijatra koji mi je odgovorio na mnoga pitanja.
Strah od lekova je deo ovoga poremecaja i taj stari psihijatar mi je jos tada rekao da nikada ne uzimam visoke doze lekova, kao i da ih menjam - tako se izbegava navikavanje.
Takodje mi je rekao da pokusam da budem ravnodusna prema tegobama sto se moze postici delimicno a i to tek posle dugog vezbanja.
Uglavnom, sada mi je zaista svejedno dal` cu dobiti napad panike ili ne i - godinama ga nisam imala, Bogu hvala.
Ne pijem neke posebne lekove sem povremeno mini doze nekog obicnog leka za smirenje koje mi ordinira kardiolog (zbog hipertenzije).

Moras znati da su povremeni padovi (tj vracanej unazad) u ovom poremecaju nesto sto je normalno, tj nemoj se time opterecivati. Ja sam imala obicaj da kazem da je ici 3 koraka unapred, pa 1 unazad, opet dobro, zar ne.

Procitaj o ovome sto vise i pokusaj da ne budes fascinirana svojim tegobama.
Bilo je dana kada sam mogla samo da lezim, tako mi je bilo zlo (a da stvar bude jos gora to je bilo kada sam se intenzivno lecila)... ipak, i sa tim se zivi jer i to prodje.
Vazno je da povremeno kontrolises krvnu sliku (jer i obicna anemija zbog obilnijih menzesa moze ovo da pogorsa).
Zdravo se hrani, pravilno smenjuj rad i odmor, budi u drustvu onih koje volis - i bice ti bolje, svakako.
I pored svega ja imam normalnu porodicu (od skoro sam i baka) i mogu ti teci da sam sasvim zadovoljna (dodje mi da 3X pljucnem)

Ovaj poremecaj se leci par godina (mada se uzrok nastanka tacno i ne zna, zato i postoje razlicite metode lecenja!!), a recidivi su cesti - to je ono sto je mene uvek obeshrabrivalo, ali bolje je to znati unapred.
Pozdravljam te,
danka

Draga Danaka i ostali, jako mi je drago sto mi se neko javio i utesio me.
Nisi mi spomenula da li se kod tebe radi o nekom konkretnom problemu pa si dobila panicni poremecaj ili prosto ne znas razlog.
Meni je psihoterapeut otkrio uzrok...koji nije u vezi sa maticnom porodicom. Prosla sam sa njim period od svoje druge godine zivota...
Naime, isla sam u bracno savetovaliste gde sam odlazila i sa muzem a i vodila sam dete. Nosila sam i njegove crteze ne bi li terapeut dobio kompletnu sliku moje porodice. U stvari, pre 5 godina sam pocela da osecam tegobe tipa pojacane anksioznosti ..( muz mi je alkoholicar ) ali me nikada nije fizicki zlostavljao- a psihicki UZASNO, da bih kasnije otkrila da je u vezi sa svojim najboljim prijateljem. 5 godina sam trpela njegovo alkoholisanje, tu bisexualnu vezu i najzad upala u beznadje gde sam pomislila da sam ja ta koja je luda...samim tim sto mi se javila panika- a prosto nisam znala sta se samnom dogadja. Kada sam saznala za muzavljevu vezu sve m i je postalo jasno, pocevsi od njegovog ponasanja prema meni koje je bilo hladno i daleko od bilo koje vrste emocionalnog deljenja. To njegovo opredeljenje sam tesko podnela i u smislu sto su ga masovno po gradu ogovarali i pocela sam da izbegavam izlazenje zbog osecaja licne sramote. Sto sam vise padala- on se osecao bolje. Osoba je totalni mazohista. O sexy i da ne govorim. To je bilo najvise 2 do 3 puta mesecno i tada sam bila presecna. Sa sexom sam prekinula onda kada sam saznala da mi muz ima vecu sklonost ka muskom polu i pocela sam da ga posmatram kao nekog stranca. Imam divnog sina kome je 12 godina i sa terapeutom sa dosta radila na tome da dete lako prebrodi period razvoda. Terapeut mi je na osnovu razgovora potvrdio moje sumnje i verodostojnost mog osecaja i saznanja. Pri saznanju da mi je muz BI ( ima tog jednog partnera sa kojim ima nemoguce jaku emocionalnu vezu ) dugo sam pokusavala da ga odvratim ali nije bilo nacina. Po simptomima koje sam imala u jednom danu...kako sam opisala terapeutu...za 6 sati imala sam 2 nervna sloma- bez ikakve hospitalizacije. On smatra da mi je to proizvelo panicni poremecaj i smatra da je to najmanje sto je moglo da me snadje. Odmah posle tog dogadjaja...osecala sam peteranu anxioznost i javila se neuropsihijatru koji me je odslusao..pregledao i dao dijagnozu...POSTTRAUMATSKI SOK...i terapiju ksalolom i lorazepamom..
Iskreno, da sam tada bila sposobna da napustim muza...mislim da ne bih ni dosla do ovog panicnog poremecaja.
Sada sam kod roditelja sa detetom. Osecam se zaista bolje, ali prolazim kroz jedan veoma bolan period...jer da napomenem- sa muzem sa od 18 godine- bio mi je prvi muskarac u zivotu...( zamisli moj dozivljaj sexa ). U paniku sam usla kada sam se zaljubila i nasla osobu koja me razume i podrzava. Osecala sam uzasnu krivicu i osecala se kao kurva, bez obzira sto sa muzem nisam imala 4 godine nikakve relacije...ni emotivne niti sexyalne. To bi bilo to...zasad. Pozdrav svima na forumu....Marina

Marina, tvoja prica me je bas potresla... Nema sumnje da ce tebi svakako biti bolje. Takodje vidim da ti je i terapeut dobar.

Ja sam imala odvajanje od roditelja u ranom detinjstvu (zbog teze bolesti), ali nekako ipak mislim da je sve to u meni samoj jer mnoga deca prodju slicno pa nemaju ovaj poremecaj.
Detinjstvo mi je inace bilo divno, a i brak imam bas dobar.
Par stvari se potrefilo (i greskom primljene 4 vakcine protiv velikih boginja, i porodjaj i dodatni stres) i tako sam dobila ovaj poremecaj (znaci bas i nisam sigurna zasto je nastao, mada moram reci da ima jos nekih osoba u mojoj siroj familiji koji pate od ovoga u manjoj ili vecoj meri - genetika tu svakako igra veliku ulogu).
I tako...
Pozdrav,
danka