Amigdalin (vitamin B17)
Zoran Vujčić

Amigdalin je cijanidni glikozid C20H27NO11. Cijanidni glikozidi su otrovni. Da li je otrov otrov, ma koje vrste bio? Nije. Baš kao ni što lek nije lek za sve bolesti. Bol u leđima se ne leči lekovima za krvni pritisak. Krvni pritisak se ne leči hormonima. Deficit vitamina se ne nadoknađuje upotrebom mineralne vode. Tako je nažalost sa svim bolestima. U idealnom slučaju jedna bolest - jedan lek. I zato je nada da će se u društvenim mrežama naći neka tajna, koja je do sada bila zapretena u bespuću medicine i "zvanične" farmacije ona koja tera ljude da traže, sumnjajući u sve što dolazi iz zvaničnih kanala.


Kako je moguće da neke supstancije uopšte budu razmatrane kao lek ili alternativa zvaničnoj terapiji? Da li se stvarno kriju informacije od ljudi ili ...? Teška su ovo pitanja. Čovek u nevolji poseže za svim i svačim. Razne kapi, masti, preparati, nalaze se ne retko i na policama u apotekama. A svi znaju da su obmana. Zašto onda? Zbog para. Prljavih i ružnih para. Ovih dana dok nam se urušavaju i poslednji ostaci kvalitetnog zdravstva, nauke, kulture i umetnosti pitam se ima li uopšte smisla pisati ovakve tekstove, jer su reakcije predvidljive. Par istomišljenika će mi reći ok, sa neizbežnim - što uporno gubiš vreme. Par drugih će reći - za budale nema nade, prepusti ih prirodnoj selekciji. Većina će biti zbunjena. Zašto jedan hemičar uporno piše protiv alternativa, kada je snajine drugarice šurakova zaova izlečena od raka pluća, a samo je jela po 50 grama koštica, pila zeolit i gledala u sunce? Stvarno zašto ja ovo radim!? Bez dileme i lažne skromnosti - zato što znam. Zato što su hemija i biohemija fascinantne i baš kao što nije svako predodređen da bude vrhunski sportista, nije svako ni da bude naučnik. I zato što verujem da se u nekoj biljci, crvu, pečurki ili mikrobu (ili njihovim metabolitima) nalazi lek protiv raka, pritiska, zaboravnosti. Ako ne lek, ono bar polazna struktura koja se dalje može poboljšati da bi se dobio efektan lek. Lek po meri date bolesti.

Kriju li se informacije od ljudi? I da i ne. Zahvaljujući današnjoj tehnologiji mogući su brzi prodori koji su pre samo deset godina bili nezamislivi. Upravo zato toliko kontroverze izaziva amigdalin. S jedne strane su naučnici, s druge oni koji su umislili da ga neko uporno negira kao lek protiv raka. Uz amigdalin "sigurno" još leče zeolit, petrolej, ulje kanabisa, soda bikarbona (bez aluminijuma), bazni limun i naravno sirova hrana. Zašto onda ljudi umiru? Zašto ih ne leče "čudesni" preparati koje tabloidi izbacuju kao ludi. Kao i neke FB grupe. Zato što jedna bolest ima desetine i stotine različitih uzročnika. Da bi se razumeo pojam izlečenja raka mora se razumeti mnogo toga. A to zaista nije lako. Uz sve probleme i dileme alternative i zvaničnih terapija, postoje i specifičnosti individualnog odgovora. I zato će ljudi i dalje umirati dok se leče alternativno, izbegavajući ili napuštajući zvaničnu terapiju. Imuni sistem je čudo po sebi. U gomili ljudi jedan inficirani kine i pola gomile će za par dana biti bolesno. Druga polovina neće. Možda su drugačije živeli, manje se stresirali. Nisu pratili politiku i sport. Verovali su u ljubav ili su prosto bolji ljudi. Ništa od svega toga. Imuni sistem radi po svom, a kakav je saznamo nekada nažalost prekasno.

Amigdalin se nalazi u košticama kajsija i gorkom bademu, a u šljivama prunazin. U drugim biljkama, drugačije zapakovan otrov. Iz jedne opsežne studije o otrovnosti cijanida izdvajam ovaj pasus

In a case-study a 17-year-old girl suffering from cancer made a practice of taking, instead of radiotherapy, four ampoules of laetrile (3 g amygdalin) intravenously. One day she swallowed three 1/2 ampoules of laetrile. Shortly after ingestion, a severe headache and dizziness developed, and she collapsed. Laboured breathing developed, her pupils became dilated, and she became comatose. All symptoms occurred within 8-10 minutes after ingestion. She died 24 h after ingestion (Sadoff et al., 1978).

Amigdalin iz košticama nije opasan, kaže alternativa. Šta kažu dokumetovani slučajevi?

In Anatolia (Turkey) 9 cases of cyanide intoxication of children due to the ingestion of wild apricot seeds (217 mg HCN/100g) were reported. The victims had probably eaten more than 10 seeds. Also in studies of Jeanin et al. (1961) and Pijoun (1942) poisoning after consuming a relative large amount of peach seeds or bitter almonds are reported. Quantitative figures on cyanogenic glycoside or cyanide intake are not given (Sayre & Kaymakcalavu, 1964).

Idemo na glupost sa "prirodnog" sajta. Ovaj pasus je suština svig gluposti i bezobrazluka koji se šire internetom i koje je nemoguće ukloniti.

Cancer cells thrive on fermenting sugar instead of metabolizing with oxygen. Amygdalin contains two glucose molecules. So the amygdalin molecules are quite appealing to sugar hungry cancer cells. And cancer cells contain an enzyme that normal cells do not share, beta-glucosidase.

Toliko mnogo gluposti u toliko malo teksta. Glukoza nam je stalno u krvi. U koncentraciji koja je oko 5,5 milimola po litri. Druga i zunačajnija glupost je boldovana. Nauka raspolaže drugačijim činjenicama. Pri tome su to patolozi i kliničari. Nikakve veze nemaju s farmakomafijom.

In a case-study a 67-year-old woman collapsed after ingestion of a slurry of 12 bitter almonds ground up and mixed with water. She recovered after treatment in the hospital. The average cyanide content was 6.2 mg HCN/bitter almond (Shragg et al., 1982). The consumption of 60 bitter almonds is deadly for an adult. For young children, however 5-10 almonds or 10 droplets of bitter almond oil are fatal (Askar & Moral, 1983).

Da li je tačno da samo tkivo ili ćelije raka imaju taj enzim? Nije, naravno. Enzim se nalazi u biljkama u kojima se nalaze i ovi glikozidi, ali i u našim crevima.

The third aspect is that the cyanogenic glycosides taken up intact with the food are (partly) hydrolyzed by the ß-glucosidase activity of the bacteria of the gut flora of animals or humans (Conn, 1979a,b; Oke, 1979, 1980; Nartey, 1980; Rosling, 1987; Gonzales & Sabatini, 1989).

Štaviše, natapanje često može da bude kobno. Jer enzim započinje razgradnju (hidrolizu) amigdalina čim se skupa nađu u vodenom okruženju.

Taj enzim se nalazi naravno i bademima i u šljivama, jabukama. Redosled hidrolize je: amigdalin se pretvara u prunazin i glukozu, zatim u mandelonitril i glukozu, a na kraju u banzaldehid i cijanovodonik. Zbirno u dva molekula glukoze, cijanovodonik i benzaldehid.

I šta je tu lek? Naravno da organizam ume da se odbrani od malih količina cijanida. Enzim koji to radi, manje ili više efikasno se zove tiosulfat-cijanid sumpor transferaza, EC. 1.8.1.1 ili popularno rodanaza. Smatrati da samo ćelije raka imaju željeni enzim je glupost i neznanje koje se ne može tolerisati u 21.-om veku. A kakav je tek nemoral onih koji ga valjaju kao lek, o tome ne bi trebalo trošiti puno reči.

Najzad voleo bih da pokušam da objasnim pojam in vitro eksperimenta. Ako se izolovane ćelije raka u posebnim medijumima tretiraju nekim reagensom i on ubije sve ćelije ne znači da imamo lek. Iz barem dva razloga. Prvi je što je nužno utvrditi da nema neželjenih dejstava na druga tkiva, ćelije ili organe. A bilo je puno takvih primera u prošlosti. Drugo, važnije. Ne znači da će in vivo (u organizmu) imati isti efekat. Nekada je bez efekta ili se čeka in vivo studija.

Da li je priča o amigdalinu završena? Nije. Iako postoji previše dokaza da je bez efekta, da je toksičan ili naprosto da radi samo in vitro u nekim posebnim slučajevima, on i dalje budi nadu ili je samo predmet proste manipulacije. Ljudska pohlepa seže duboko. Poništava sve moralne odrednice. Bilo kako bilo amigdalin nije lek, iako ima in vitro potvrda da deluje na neke oblike ove opake bolesti. To ne znači juriš na smutije s košticama kajsija ili gorkim bademom. Pogledajte gore kako je prošla žena koja je pojela samo 12.

Molio bih sve one koji dnevno pojedu po 100 g i pri tome ostali živi da ne ostavljaju komentare ili da se uštinu i probude.

-----------------------------------------------------------------------------

Još jednom - cijanidni glikozidi nisu lek, oni su otrov

Amigdalin i leatril su ista supstancija.
Amigdalin znači badem. Izolovali su ga hemičari pre 180 godina iz plodova gorkog badema Prunus amygdalus. Osim u bademu ima ga u semenkama kajsija Prunus armeniaca i crnih trešanja Prunus serotina. I u jabukama.

Nije vitamin. Nije vitamin- Nije vitamin... I tako par hiljada puta dok nekima ne uđe u glavu. Vitamini su neophodni za život. OVO nije. Niti je vitamin, niti je neophodan za život. Ali jeste ubica. Da ponovim i formulu, jer nekima ne ide u glavu šta je šta u životu i hrani.
leatril = amigdalin = "vitamin" B17

[(6-O-β-D-glukopiranozil-β-D-glukopiranozil)oksi](fenil)acetonitril (hemijsko ime)

Dokazi da je amigdalin (leatril) otrovan nisu potrebni. To znaju svi njegovi zagovornici, kao i pacijentkinja koja se njime nije izlečila i u očaju pokušala samoubistvo ovim "lekom" (klik). Te, 1981. godine leatril se "valjao" u Meksiku, jer su ga normalne države zabranjivale. I to je tada trajalo 30 godina. Uz brojne smrtne slučajeve, koji se nalaze u ovom radu, ali i mnogim drugim dokumentima. Zašto je leatril otrovan? Zato što se oslobađa ono CN i kombinuje s H. Dobija se HCN (cijanovodonik) koji je klasični otrov. Napada u mitohondrijama citohrom C oksidazu i ubija je. I ako je mnogo enzima ubijeno, ubijena je i žrtva. U krvi napada hemoglobin. Bar oko toksičnosti cijanida nema dileme. Gasne komore i milioni mrtvih po koncentracionim logorima su ogroman teret na leđima visokocivilizovanih Nemaca. I šta dalje? Kako je stvorena bajka, mit da farmaceutska mafija krije lek protiv raka? Da se taj lek nalazi u košticama kajsija i da neka plemena (pakistansko pleme Hunza) nemaju rak, jer pripadnici stalno grickaju semenke iz koštica kajsija.

Kako je hemijsko oružje i agens zločinaca postalo čudesni lek protiv raka ili lek prevencije?

Klinička ispitivanja su sprovođena u Americi 1978-1982. Ovo je sajt alternativnog lečenja raka i ostao je bez finasiranja, jer nije bilo opipljivih rezultata. Nije pokazana upotrebljivost leatrila kao leka, iako je bilo raznih varijacija. Nekome je privremeno pomogao, ali nije bilo dobre i pouzdane kontrole, dokumentacije i sl. Sve ovo dodatno komplikuju sledeći podatak koji prodavci "zdrave hrane" NAMERNO PREĆUTKUJU: kada se lek ubrizgava intravenski, nivo cijanida ne raste značajnije u krvi. Kada se unese oralno raste drastično, do nivoa dokumentovanih trovanja. Čak i od gorkog badema. Zaključak? Tu negde u organizmu se nalazi ENZIM koji oslobađa cijanid. To su glukozidaze kojih ima u E. coli. Intestinalna mukoza takođe ima ovaj enzim. I da stvar bude gora TAJ ENZIM SE NALAZI U SVIM SEMENKAMA koje sadrže leatril. Tačno ime mu je beta-glukozidaza. Osim biljaka brojne bakterije i gljive ga imaju. A ne samo ćelije raka, kako neupućeni misle. Ovaj enzim je zastupljen i u celeru, šargarepi, isklijalom zrnevlju i breskvama. Mnogo opasnih kombinacija ima. I zato je moj savet bio ne kombinujte sirovu hranu koju ne poznajete. Kombinacija može da bude fatalna.



Glumac Stiv Mekvin se lečio Leatrilom 1980.-te u bolnici u Meksiku. Iste godine je i umro. Da li postoji lek u prirodi koji može da ubije ćelije raka, bolje od taksola, selektivno sa što manjom štetom za domaćina? Sigurno. I zato je hemija prirodnih proizvoda ponovo aktuelna, skupa s modernom tehnologijom analize, izolovanja, kompjuterskog modelovanja i testiranja na humanim ćelijama raka. Mnogi moćni ljudi umiru ili su umrli od nekog oblika raka. Mnogo novca i vremena je potrošeno na istraživanja. Ali zabijanje glave u pesak neće doneti rešenje u ovoj borbi. Čista zloupotrebe prodavaca koštica kajsija i sličnih semenki je više nego kriminalna radnja. Zato me zanima kako neko može da iziđe na TV i priča nebuloze kako samo ćelije raka imaju specifični enzim koji "aktivira" leatril, koji onda ubija te ćelije? Odakle mu moralno pravo? Očajnici posežu za alternativom i to je dokumentovano i u potresnom filmu porodice Navaro (Cut Poison Burn, 2010).

U reakciji na moj prvi tekst u kome sam se dotakao leatrila, napali su me mnogi "alternativci", lica sa čudnim pseudonimima na FB i anonimni komentatori. Najčešći argument je bio ..ja sam jeo(la) kao dete po kilogram koštica i nije mi ništa. Tvoja nauka je bezveze...I OK. Jeste bezveze ako su pojeli desetine grama cijanida i ostali živi. Jeste bezveze ako svi koji su ovih 180 godina proučavali kajsije, gorki badem, trešnje i jabuke grešili, a anonimusi bili u pravu. Ali i dalje ozbiljne zemlje ograničavaju upotrebu ovih koštica, zabranjuju leatril. Zamislite da Vas neko iznervira ...a leatril Vam je pri ruci. Iskušenje i eto nove priče, koju nema ko da ispriča, jer je Agata odavno mrtva.

Amigdalina ima do 3 % u semenakam kajsija u Bugarskoj i Rumuniji (Food Chemistry 141 (2013) 2788–2794). Količina cijanida u krvi zavisi od uslova gajenja, čuvanja, sorte, da li se uz semenke jede npr. glukoza, meso i sl. Da li je u pitanju dete, odrastao čovek, pušač ili alkoholičar. 1000 raznih faktora mogu da budu objašnjenje zašto je Raspućin preživeo sve što je preživeo. I zašto neko umre od semenki koštica, a neko ne.

Ovo je primer hrane koja sadrži cijanidne glikozide na Novom Zelandu. Naši ljudi mogu da istrpe uran, cijanid, bombardovanje. Ali rakija ne može. Ako se koštice šljiva suviše dugo nalaze u komu, predestiluje i cijanovodonična kiselina. Jedan od razloga zašto naše šljivovice teško nalaze put ka svetskom tržištu.


Vrste pasulja sa po 3 g cijanidnih glikozida po kilogramu. Više o dozama i mehanizmu trovanja ovim glikozidima ovde.

Evo kratke i moderne liste grešnika, koji su me naveli da poverujem da su semenke iz koštica kajsija i dalje toksične za ljude:


1. Cigolini, D., Ricci, G., Zannoni, M., Codogni, R., De, L.M., Perfetti, P., Rocca, G., 2011.Hydroxocobalamin treatment of acute cyanide poisoning from apricot kernels.Emerg. Med. J. 28, 804–805.

2. Akyildiz, B. N., Kurtoglu, S., Kondolot, M., & Tunc, A. (2010). Cyanide poisoning
caused by ingestion of apricot seeds. Annals of Tropical Pediatrics, 30, 39–43.

3. J Emerg Med. 2013 Feb;44(2):e285-6. doi: 10.1016/j.jemermed.2012.05.041. Acute cyanide intoxication due to apricot seed ingestion.

4. J. Chang, Y. Zhang / Catalytic degradation of amygdalin by extracellular enzymes from Aspergillus niger Process Biochemistry 47 (2012) 195–200

5. www.ajol.info/index.php/ajb/article/dow ... 2349/81799‎ Turska analiza semenki iz koštica kajsija

Valjda je dovoljno i za najnevernije Tome.

Čak i popularni sajtovi upozoravaju na smrtnu opasnost od ovih plodova (klik). Da li želite i Vi da budete vernik, igrač srpskog cijanidnog ruleta ili ne, odlučite sami. Znam samo da dok su se slušali ti mrzitelji nauke, naučnici su završavali na lomači, a Zemlja je bila ploča. Ja se s time ne mirim i nikada neću da pristanem da kažem kako je zdravo jesti semenke nečega, a da nisam potpuno siguran, da ni jedna bebe neće stradati zbog neukosti i budalaština koje se šire internetom. Ili prosto što su roditelji bili zavedeni reklamama ili zbog pomodarstva i neobrazovanosti, jer su o tome "čuli" na FB.

Bože, koliko kajsija u pozadini, reče Hunza starešina.

A Hunze? Pa, kao i Zlatiborac. Svi znaju koliko ima krava na Zlatiboru, a koliko suvog mesa se prodaje. Siromašno pleme snabdeva sve prodavnice sveta ovim košticama. Ili nihovo drveće rađa po 100 tona koštica, pa se kajsijama nahrane krave sa Zlatibora ili su kupci stvarno blesavi.

?!