Ти си на само један корак од пијанице.

Pozdrav, ako neko i dalje prati ovu temu želeo bih podeliti svoju priču.

Savremeni način života donosi i bolesti modernog doba. Konstantna izloženost stresu (koje najčešće nismo svesni), problemi sa finansijama, problemi na poslu, u školi, kod kuće, problemi u porodičnim odnosima, problemi sa partnerima, akumiliraju stres u nama dan po dan, kap po kap, i jednoga trenutka naš rezervoar je pun i mora da dodje do pražnjenja. Ljudi najčešće misle to se uvek drugom desi. Istina je da se anksioznost I panični napad može razviti kod bilo koga, nezavisno od starosne dobi, vrste posla koji obavlja, emotivnog ili materijalnog statusa. Anksioznost vreba svakog, ne bira mesto ni vreme kada će se ispoljiti. Istraživanja pokazuju da je skoro svaka osoba bar jednom u životu doživela anksioznost ili napad panike. Kada se javi prvi put ljudi je obično nisu svesni, i to nije nešto čemu pridaju pažnju i značaj. U ovom slučaju nije izvesno da će se javljati budući napadi. Problem nastaje kada osoba u kraćem vremenskom intervalu, od nekoliko dana, ili meseci, doživi nekoliko napada anksioznosti ili panike. Osoba tada biva zaokupljena negativnim mislima i brigom o sopstvenom zdravlju i prilikom sledećeg paničnog napada obično završi u hitnoj sa simptomima vrtoglavice, mučnine, izuzetno ubrzanog pulsa, preznojavanja, gubljenja tla pod nogama itd. Naravno kako su svi ovi simptomi mentalnog porekla, EKG, krvna slika i ostale rutinske provere pokažu da je sa vašim zdravljem sve u redu. U hitnoj vam daju bensendin za smirenje, simptomi prestanu, vratite se kući, ali više ništa nije isto. Šta činiti? Već sledećeg jutra čim se probudite niste u stanju da mislite ni o čemu drugom do o narušenosti vašeg zdravlja. Čujete svaki šum u svom telu, svaki otkucaj svog srca koje počinje da ubrzava puls, gubite apetit, bezvoljni se, strah vas je da ustanete iz kreveta, da izadjete na ulicu, konstantno razmišljate o novom napadu. Upadate u začarani krug. Porodica i prijatelji vas ne razumeju. Ako pokušate da podelite svoj problem kažu ’’hajde šta ti je, kako ne možeš da se smiriš, sve je to u tvojoj glavi, opusti se’’. Nemojte se osećati utučeni zbog toga. Istina je da samo onaj ko je iskusio anksioznost i panične napada zna kako vam je. Drugi nikad neće biti u stanju u potpunosti da vas razumeju. Oni koji vas vole pokazaće razumevanje, ali neće imati potpunu sliku o tome kako vam je, jer sami to nikada nisu doživeli. Ko sam onda ja da pričam o tome? Jedan sam od vas! Po struci sam psiholog. Tokom studija, naravno, učio sam podosta o svim mentalnim stanjima, pa tako i o anksioznosti i paničnim napadima. Želevši da se jednog dana bavim psihoterapijom, upisao sam i program licenciranja gde vam se dodeljuje psihoterapeut mentor sa kojim radite sa njegovim klijentima, ili pregledavate trake sa seansi. Nakon određenog vremena, uz pristanak klijenta možete dobiti priliku da samostalno vodite seansu. Tokom svih godina studiranja i licenciranja nikada nisam mogao do kraja da razumem ljude koji pate od anksioznosti i/ili paničnih napada. U jednom trenutku sama terapija mi se učinila besmislenom i nikada nisam dovršio postupak licenciranja. Uvek sam sebe smatra jakom osobom. Okružen divnom porodicom i dobrim prijateljima, sa relativno uspešnim emotivnim vezama. Nakon diplomiranja dobio sam stipendiju za master studije u Americi. U Ameriku sam otišao kad mi je bilo 26 godina. Bilo je to divno iskustvo, stekao sam master diplomu na relativno uglednom univerzitetu, stekao nove prijatelje, obišao celu istočnu obalu, I Kaliforniju na zapadnoj obali, krstario od Njujorka do Kariba, sve od dva posla koja sam uspevao da radim uz studije. I najvažnije, tokom studija upoznao sam i svoju buduću suprugu. Venčali smo se godinu i po dana po mom dolasku u Ameriku. Organizovali smo venčanje za užu porodicu i par prijatelja na prelepoj plaži na Floridi. Zvuči kao bajka? Da zvuči, ali nije. Tokom studija, kao što pomenuh, radio sam dva posla, imao određenih trzavica u vezi sa devojkom, budućom suprugom, ali osečao sam se kao stena. Zdravo sam se hranio i uspevo čak i u teretanu da odem tri puta nedeljno. Izvajao telo do sasvim zavidnog nivoa. Nakon venčanja usledio je dug i neizvestan proces sredjivanja boravišnih papira. Sa sveže stečenom diplomom počeo sam potragu za novim poslom. Pred sobom sam video svetlu budućnost. Ali… sećam se bio je Decembar, u teretani sam istegao ledjni mišić i osećao oštar bol ispod leve lopatice. Kako bol nije prošao kroz dva dana (istegnut mišić može da boli i 4 do 5 dana) , ukucao sam na google-u ‘’bol ispod leve lopatice’’. Tu počinju svi problemi. Gotovo svi rezultati pretrage, svi članci i forumi ukazivali su da bol ispod leve lopatice može biti predznak dolazećeg srčanog udara!!! Nisam isprva previše mario i znao sam da je samo istegnut mišić. Sledećeg dana bol je bio blaži ali i dalje prisutan. Prijatelji su me pozvali na partiju basketa i pristao sam. U jednom trenutku u borbi pod obručima, lopta mi je nabila dlan leve ruke ali u žaru borbe nisam osetio bol. Naravno kada sam se ohladio I došao kući osetio sam tup bol u zgobu leve šake. Pretpostavljate? Greška broj 2, pretraga na google o bolu u zglobu leve ruke. Rezultati isti- mogući srčani udar, obratite se lekaru. Tada me je prvi put savladao strah. Racionalno sam razmišljao i uveravao sebe da je bol u ledjima istegnut mišić a bol u zglobu od basketa. Ali podsvest je čudo. Nisam imao mira i samo sam razmišljo o svemu pročitanom na internetu. Tada mi se javio prvi anksiozni napad u životu kog nisam bio svestan. Puls mi se ubrzao na 115, osećao sam stiskanje u grudima I mučninu. Žena me je odvela u urgentni, ulazim u bolnicu, hoću da se onesvestim, jedva popunjavam neki formular na prijemu, čekam par minuta, čine se ko večnost. Prozivaju me, rade EKG, osećam da će srce da mi iskoči, uveren sam u srčani udar. Sestra gleda EKG dok čeka doktora, na njenom licu vidim zabrinutost. Stavljaju me na krevet iza nekog paravana, kače infuziju, sumnjajuci na dehidrataciju, jedva ostajem svestan, vade mi krv za analizu, ležim pokušavajući sa se smirim, na kardio monitoru gledam puls, kad god pogledam skoči sa 120 na 130 itd, sestra me pita odakle sam, odvlači mi pažnju, kaže, ne gledaj u monitor, osećam kao da mi je slon seo na grudi. Nešto u analizi krvi ukazuje na mogući ugrušak, voze me na krevetu na CT skener, mislim gotovo je , nema dalje. Skener pokazuje da nema ništa. Daju mi intravenozno duplu dozu lorazepama, kroz pola sata puls padne ispod 100, boli me glava I iscrpljen sam ali bolje mi je. Doktor dolazi noseći silne papire I sve nalaze, kaže, ne možemo da utvrdimo šta vam je, svi nalazi su u redu. Ne mislim da ste životno ugroženi, nema potrebe da ovde ostajete, idite kući i odmorite se, i bilo bi dobro da se javite kardiologu I da proverite štitnu žlezdu kako bi videli šta je uzrokovalo tahikardiju (ubrzan puls). Budim se sledećeg jutra i smejem se sam sebi. Svestan da sam imao anksioznost koja je prerasla u panični napad. Gledam se u ogledalo, stežem biceps, zadovoljan sam svojim telom, odlazim u teretanu istog dana, uveče odvodim ženu na večeru. Sve je kao pre. Vratio sam se u normalu, znao sam da sam jak. Narednih mesec dana živeo sam najnormalnije. O nemilom dogadjaju pričao sam u šali sa prijateljima. A onda… jednog dana ležim na kauču nakon obilnog ručka. Primetim da mi stomak puslira iznad pupka (normalana stvar nakon obroka, naročito kod ljudi bez masnih naslaga na stomaku). Pretpostavljate? Greška broj 3. Pretražujem na google pulsiranje stomaka I svi rezultati pretrage ukazuju na moguću aneurizmu stomačne aorte. Ukoliko dodje do pucanja iste, smrtni ishod je gotovo neizbežan. Čitam o rizičnim grupama- osobe starije od 60 godina, decenijski pušači, osobe sa hipertenzijom. U dvadesetim godinama izuzetna retkost. To me malo umiruje. Ali podsvest čini čuda. Postajem opsednut tim pulsiranjem i anksioznost ga samo još više pojačava. Osećam kao da imam tempiranu bombu u stomaku. Isto veče anksioznost kulminira, isti scenario kao pre mesec dana, žena vozi u hitnu, mislim umirem, puls 120. Daju mi lorazepam, doktor stetoskopom posluša stomak, kaže u redu je. Ali ne znamo zašto vam je puls toliko ubrzan konstantno. Kažem im da sam postao anksiozan i da imam panične napade. Doktor kaže, iz mog iskustva vi ne izgledate kao da ste anksiozni. Odlazim kući bez dalje dijagnoze. Greška broj 4. Ponovo pretražujem internet, čitam da se aneurizma može dijagnostikovati jedino ultrazvukom abdomena. A mene su samo poslušali stetoskomop! Probavam da kontrolišem misli, anksioznost polako uzima danak, ulazim u začarani krug, javlja se strah od straha, strah od ponovnog paničnog napada. Nije dugo čekao, sledećeg dana vraćam se sa ženom iz prodavnice, ceo dan sam razmisljao o abdomenalnoj aorti, srce ubrzava puls, trnu mi noge, hvata me vrtoglavica, vičem ženi da ću se onesvestiti, osećam kako srce bije ko da će da iskoči, vadim iz dzepa lek sto su mi dali dan ranije u slučaju tahikardije (ubrzanog pulsa) jer nisu verovali da je anksioznost uzrok. I sam sam prestao da verujem. Lek je iz grupe beta blokatora i usporava rad srca. Gutam pilulu na ulici, držim se za ogradu neke kuće. Ko za inat zvone zvone neke obližnje crkve, svet oko mene čini mi se izopačen i nestvaran, noge ne osećam, odzanjaju mi zvona u glavi, gubim razum. Nosio sam flašu vode sa sobom. Bio je januar, polio sam celu flašu hladne vode po licu I glavi, udario sebi dva šamara i govorio smiri se idiote. Nisam ovaj put završio u hitnoj, odšetao sam do kuće, i dalje osećajući vrtoglavicu i ubrzan puls. Umirio sam se nakon nekih pola sata i normalno proveo ostatak dana. Ultrazvuk stomaka je, pogadjate, bio dobar. Ali anksioznost i dalje ne popušta, naročito ujutru. Odustao sam od traženja posla, nedelju dana svako jutro bi mi počinjalo otežanim disanjem, ubrzanim pulsom po ustajanju iz kreveta, slabim apetitom I opštom letargijom. Kako se leči anksioznost? Da sam otišao kod psihijatra prepisao bi mi neki antidepresiv. Kako znam? Prvo, psiholog sam po struci, drugo, umalo postadoh i licencirani terapeut, dakle onaj koji bi jednog dana prepisivao antidepresive onima poput mene. Počeo sam da razvijam agorafobiju. Bio me strah da će mi se opet desiti napad na ulici. Razmisljao sam o svim onim ljudima koje sam tokom mentorskih seansi upoznao, svih onih koje nisam do kraja uspevao da razumem. Osetio sam saosećanje sa njima. Osetio sam svu istinitost onog što ljudi oko vas smatraju klišeom, a što će reći svaka anksiozna osoba- ‘’ko to nije doživeo ne može da razume’’. Tih nedelju danja borbe sa anksioznošću i samim sobom najgori su period mog života I ne bih to poželeo ni najgorem neprijatelju. Kako sam se oslobodio anksioznosti? Sagledao sam koren problema. Sta se dešava prilikom anksioznih i paničnih napada? Vaš organizam se priprema za opasnost. Anksioznost zavara mozak da ste u opasnosti iako realna opasnost ne postoji. Ubrzan puls, mučnina, prirodna su reakcija organizma na opasnost. Srce lupa brže i pumpa krv u mišiće spremajući telo za borbu ili beg, želudac ostaje neprokrvljen u dovoljnoj meri i otuda mučnina. Ovo je ZDRAVA reakcija. Kada to osetite nema razloga za brigu. Jedini problem je što se vaš mozak sa vama poigrao i telo pripremio za odbranu iako realna opasnost ne postoji. Zamislite da se nalazite u avionu koji upadne u oluju i počnu turbulencije? Zamislite da noću neko iskoči pred vas u mračnoj ulici i preteći nožem zatraži novčanik? Ovo su primeri realnih opasnosti na koje bi vaš mozak reagovao potpuno isto kao i kod anksioznosti, srce će ubrzati snabdevajući mišiće krvlju, spremajući telo na odbranu. Govoreći o ovome uvek se setim jednog novinskog članka o devojčici od možda 15 godina koja je uspela da malo odigne traktor težak nekoliko tona koji joj je priklještio oca prilikom nezgode na radu na polju i taku mu spase život jer se uspeo izmaknuti. Otkud ta snaga? Videvši oca u opasnosti mozak devojčice alarmira svu odbrambenu snagu organizma, do granica za koje nismo ni svesni koliko su daleke. Kako ovo primeniti pri oslobadjanju od anksioznosti? Prvo, shvatite da niste bolesni i da su anksioznost i napad panike potpuno bezopasni po vaše zdravlje i život. Anksioznost ne treba negirati, niti potiskivati. Prihvatite je kao normalno stanje. Kad vam se ubrza puls recite sebi, to je bezopasnpo to je samo anksioznost, ja sam anksiozan, ne dajte da vas obuzme strah, ako hodate, nastavite da hodate, ne može ništa loše da vam se desi, vaše srce je jako i zdravo. Put je dug i težak ali jedino prihvatanjem ne negiranjem anksioznosti ona će prestati. Antidepresivi mogu da maskiraju anksioznost i dovedu do privremenog boljitka ali I do osećaja zavisnosti od antidepresiva. Skidanje sa antidepresiva je teže nego skidanje sa narkotika i tako se problem samo produbljuje. Kako sam se rešio anksioznosti za samo nedelju dana? Prihvatio sam je. Gušio sam se ceo dan i imao puls preko 100 ali nisam uzeo nikakav lek niti išao u hitnu. Znao sam da sam zdrav i da se mozak igra sa mnom. Sledećeg dana bilo mi je malo bolje, iznova sam osećao ubrzan puls i otežano disanje ali u manjem intenzitetu. A onda…. Nakon par dana prihvatanja, rešio sam da pojačam simptome, da pomerim granicu. Ukoliko bi mi se ubrzao puls i ukoliko bih osetio otežano disanje, radio bih desetine sklekova i druge vežbe, ili trčao uz stepenice, znajući da je sve to normalana i ZDRAVA reakcija organizma. Da vas pojuri agresivan pas da li bi ste stajali ili potrčali koliko vas noge nose? Kod ubrzanog pulsa uzrokovanog anksioznošću, jednako kao i realnom opasnošću vaše srce i telo su i te kako spremni za veliki napor, jer svrha takvog stanja organizma i jeste odbrana, jedina razlika je što kod anksioznosti ne postoji realna pretnja. Vremenom anksioznost je potpuno nestala I vratio sam se normalnom životu. Da li imam strah da će opet da se javi? Ne! Ukoliko naidje poželeću joj dobrodočlicu i ubrzo ispratiti nazad kao i prvi put.

Na kraju bih dodao da sve zavisi od osobe do osobe. Nekome će trebati pet dana a nekome pet meseci, ali vaš problem je REŠIV. Samo jako i samo hrabro sa verom u sebe. Ukoliko moja priča pomogne bar jednoj osobi, bilo je vredno utrošenog vremena. POZDRAV svima, VI TO MOŽETE.

Pa imaju 2 vrste anksioznih ljudi:
1. Oni koji se leče muzikom. (ja)
2. I oni kojima je potrebno nešto više.
Oke, za vas u drugoj opciji nemam nikakav lični predlog jer se nikada nisam susreo sa takvim problemom ali preporučujem da posetite https://zdravarica.com/kako-se-rijesiti-anksioznosti/ link sa dosta korisnih savjeta i predloga koji mi deluju jako korisno.

Pozdrav za tebe. Uzmi i posalji mi poruku na [email protected] i sve cu ti objasniti,kako i sta trebas da radis. Prosla sam kroz sve to i razumem pakao u kom si. Javi mi se

Зашто би се икоме јављао када је решио проблем?!

Npr mozda neko drugi ko gleda post?

Што јес' јес', можда?!

Pozdrav, imam 20 godina studiram elektrotehnicki fakultet. Od svoje 17. godine imam problem sa anksioznoscu, sve mi je krenulo od upale puca. Po izlecenju upale imao sam simptome poput otezanog disanja i mucnine medjutim lekari su mi rekli da je to normalno i da treba sto vise da setam i da ce proci. Posle dva meseca simptomi su mi se pogorsali toliko da nisam mogo normalno da funkcionisem tj. nisam izlazio iz sobe, nisam smeo da ostanem sam kuci, da spavam sam... cak su mi se pojavile suicidne misli. Tad sam se prvi put posetio psihijatra i ustanovio mi je anksiozno-depresivni poremecj, poceo sam da pijem cipralex. Njega sam pio 4 meseci i moje psihicko stanje se vratilo u normalu, nisam imao nikakvih simptoma. Simptomi su mi se vratili pet meseci posle prestanka terapije cipraleksom obratio sam se opet psihijatru koji mi je dao ksanak i jos neki antidepresiv to sam pio mesec dana. Posto mi ta terapija nije pomogla uveden mi je rivotril i alventa. Rivotril sam pio tri tablete dnevo od 3mg to sam pio sigurno 6 meseci do svoje 19 godine. Antidepresive su mi cesto menjali pa ih se i ne secam. Kada sam video da mi od toga nikako ne moze da bude bolje jer sam konstanto bio drogiran lekovima poceo sam da konstantno pusim marihuanu, svako vece po jedan ili dva dzointa i od tada mi je super. Anksioznost mi se javlja bas retko mozda jednom ili dva puta u tri meseca i traje oko 3 dana ali i tada normalno funkcionisem. Po neki put kada nema trave uzmem bromazepam ili rivotri uvece cisto da bih lakse zaspao ali verujem da ce svima pre pomoci marihuana nego neki lekovi za smirenje ili antidepresivi.

Moze biti, ali uz ozbiljnu dozu opreza.

Najpre, pitanje je šta je “marihuana”?

Radi se o psihoaktivnoj supstanci, koja deluje preko dve komponente: cbd i thc. Dejstva ove dve komponente su dosta razlicita.

Drugo, koliko vrsta “marihuane” postoji?
Postoji indijska konoplja, a postoji i skank, ali i mnogo varijatni izmedju. U ‘marihuanama” dostupnim “na ulici” odnos te dve komponente je vrlo razlicit, toliko da je u nekim oblicima 2: 8, a u drugim 8: 2. Cbd: thc

Ko je upoznat sa time šta tačno uzima, pa može da tačno predvidi efekte?
Niko, jer ilegalne supstance je nemoguće kontrolisati. Ni lekovi, kao visoko kontrolisane supstance, nisu uvek isti, događa se da na primer jedna serija antibiotika iz jedne fabrike lekova bude manje koncentrovana, od druge. O tome koliko se pojedine “serije” pojedinih “marihuana” iz određenih “fabrika” razlikuju niko na svetu ne može dati tačan odgovor!
Šta tačno neko kupi "na ulici", nikad ne može znati. . .
To, u suštini, znači da je i efekat “marihuana” (u množini!) , kratkoročni a posebno dugoročni, vrlo različit i u suštini teško predvidljiv.

Šta se ipak zna?
Zna se da smo svi različiti, da jednima na primer Penicillin izleči infekciju, a drugima izazove penicilinski šok, nekada i fatalni ishod. Ujedno, nekada nam Penicillin izleči infekciju, a kasnije može da se dogodi da on bude neefikasan, da nam treba drugi ili dodatni antibiotik…
Kao što se mi razlikujemo prema osetljivosti na Penicillin, tako se razlikujemo i prema sklonosti da se plašimo, da nam varira raspoloženje, volja, da pamtimo i logički mislimo, da nam se pojavljuju sumnje ili halucinacije. To znači da će jednima smeša “marihuana” koje su jedno vreme uzimali, kupujući ko zna šta, donekle smetati, (u suštini, ne preterano) , a drugima će biti otrov za mozak. Kad ovo govorim, mislim na osobe koje još uvek nemaju nikakav jasan psihijatrijski problem, već uzimaju drogu rekreativno.

No, važno je znati da nije svejedno kada se sa marihuanom počne. Ako je to u 13-14 godina, kada se mozak intenzivno razvija i ima jednu moc odbrane od otrova, efekti nece biti isti kao kada se počinje i uzima kasnije, kada se mozak manje intenzivno menja i kada mu je moć odbrane drugačija. Ujedno, nije isto ako se uzima 1-2 puta godišnje u par godina, ili 1-2 puta nedeljno u tih istih par godina…
No, u svakom slučaju u pitanju je blaža ili jača zatrovanost receptora u mozgu.

Koje su manifestacije te zatrovanosti?
Manifestacije su pojava napetosti, strahova, povišenog ili sniženog raspoloženja, promene potrebe za snom, hranom, promene volje, ali i nerealni doživljajii i paranoja. Kao i svako trovanje, kad se ukloni uzrok, psihičke promene se povlače, ali zna se da posle dužeg uzimanja marihuana mnogi ljudi manifestuju amotivacioni sindrom, jednu vrstu tuposti, pada raspoloženja, volje, motivacije i da to može da traje mesecima, ćak i godinama. Kod manjeg broja ljudi, međutim, može se dogoditi da se pojave sumjičavost, ideje proganjanja, poremećaj rerzonovanja, čudna razmišljanja, pa čak i halucinacije. Ove promene mogu da se dogode i više meseci, pa čak i godina, od poslednjeg uzimanja droge…

Zaključak
Kombinacije u vezi sa tim kakvo je bilo uzimanje marihuane u rekreativne svrhe kod jedne osobe tokom života su bezbrojne (kombinacije vrsta same supstance koja je unosena, načina kako je korisena, učestalosti, doza) . Zbog toga, kada se proučavaju svi efekti, posebno dugoročni, u naučnim studijama postoji mnogo prepreka da se egzaktno dobije definitivni, jedinstven odgovor. Dosta smo saznali, a dosta još ostaje da se sazna. Odatle polemike. One su opravdane.

No, na Vaše pitanje - pomaže li (ili odmaže) marihuana kod anksioznosti, depresije i psihijatrijskih problema (koji već postoje, pretpostavljam da ste to mislili) , odgovor je – odmaže, i to u velikoj meri, jer pored jedne bolesti tj. poremećaja u radu moždanih ćelija, stvara se i dodatni poremećaj tim isti ćelijama, a i šire, što može imati samo negativni efekat na pojedinca.

zato je to loše…


Pozdrav
Prof. Dr Nađa Marić Bojović

Решавање проблема на начин "боли ме уво за све" касније изађе на нос.

Pre tacno godinu dana, nakon porodjaja krenule su mi epizode gusenja, to bas i nije klasicno gusenje vec onako osecaj otezanog disanja, nisu klasicni napadi panike vec onako kao da mi je nesto pruslonjeno uz nos pa sve teze udisem vazduh. Bude boljih i gorih dana nekada se sa tim osecajem i budim nekada se javi u toku dana, nekada traje tokom citavog dana nekada ga nema po par dana. Pregledala sam stitnu, srce, pluca, abdomen sve je ok tako da sve vise pomisljam na to da je moj problem povezan sa napadima panike ili anksioznoscu.
Desava mi se da mi se javlja kratkotrajna bol na raznim delovima tela, nekad u ruci, nekada u nozi, ledjima, stomaku itd i ubrzo nestane, ali tome ne pridajem neki znacaj, najvise me brine i opterecuje ovo otezano disanje koje je pocelo da mi narusava sam kvalitet zivota jer mi uliva strah. Inace nikada nisam bila depresivna osoba, komunikativna sam, raspolozena i stalno u pokretu.
Kontam da mi nesto fali da bih se do sada nakon godinu dana ili ugusila ili bi to "nesto" izbilo na videlo do sada ako nije anksioznost ili neki panicni poremecaj.
Sta mislite?

Posto su ostali rezultati ok, to lici na panicni poremecaj a ne na anksioznost. Anksioznost ima umerenu nelagodnost koja traje dugo (los osecaj recimo van kreveta), dok panicni poremecaj traje 2-5 minuta recimo i dosta je intenzivniji od anksioznosti. Sa depresijom nems dodirnih tacaka. Bolovi sa ovim nemaju veze, svakog od nas nesto povremeno boli.

Resenja su:
1. razgovor sa psihologom (klinickim)
2. neka od psihoterapija ukoliko je potrebno, sto bi dalo najbolj rezultate
3. koriscenje medikamenata, sto je macka u dzaku, jer da bi delovali kako treba potrebno ih je uzimati duze vreme( 6mes, 1-2 god), potpuno resavaju probleme tokom uzimanja (maskiraju problem), ali se problemi nakon toga mogu vratiti.

Znaci razgovor sa lekarom OP i psihijatrom po potrebi ...

Hvala puno na odgovoru.
Onda ovo moje stanje mozda vise lici na anksioznost, posto se ovaj moj problem sa disanjem javlja jako cesto, nekada traje i po par dana bez prestanka, samo u nekom trenutku zaboravim na to i cim se setim krene opet... U medjuvremenu funkcionisem "normalno" i ako me taj osecaj gusenja dosta plasi, prepisala sam to panicnom poremecaju ili anksioznosti...

А кичма, синуси, лајмска болест?