Evo da ne trazite.
Једначење сугласника по звучности
Једначењу по звучности подлежу шумни звучни и безвучни сугласници. Сонанти (В, Ј, Р, Л, М, Н, Љ, Њ), иако сами по себи звучни консонанти, не подлежу овој врсти једначења сугласника.
Већина звучних и безвучних сугласника чини звучно-безвучне парове, те сугласник захваћен једначењем прелази у свој парњак, у зависности од сугласника који му претходи: ако се испред безвучног нађе звучан сугласник, безвучни прелази у свој звучни парњак и обрнуто – ако се испред звучног нађе безвучни самогласник, он прелази у свој безвучни парњак. Три безвучна самогласника немају своје звучне парњаке: Ф, Х, Ц. Остали су:
Звучни Б Г Д Ђ Ж З Џ
Безвучни П К Т Ћ Ш С Ч
Од једначења по звучности се одступа у три случаја:
Кад се Д нађе испред С или Ш (одступити, подсећи, надстрешница, представити, председник, градски, људски, судски, људство, судство, сродство, господство итд.) У осталим случајима (осим будчега – ген. од будшто) Д испред осталих безвучних сугласника обавезно прелази у Т: откопчати, претпоставка, потчинити, отчепити итд.
Донекле правило неједначења сугласника испред С важи и за Ђ. Нема једначења у речима: вођство, а боље је лођски него лоћски (Лођски, а не Лоћски устанак). Донекле се избор између -ђски и ћски оставља писцу на избор.
На саставу сложеница се одступа од правила једначења по звучности.
У речима страног порекла сугласничке групе често остају непромењене
|