nadam se da je ovo pravo mesto da iznesem moj problem!
naime,imam 30 godina, sina od tri ipo i cerkicu od 18 meseci.
[dugo mi je trebalo da pocnem da pricam o ovome a sve u strahu da ce me neko pogresno shvatiti i osuditi me].
kada sam se porodila sa cerkom,jos u bolnici nisam osetila bas nista prema njoj,nikakva majcinska osecanja,stalno sam mislila na sina i kako je njemu bez mene i td.to se nastavilo i kad smo izasle iz bolnice,obavljala sam svoje duznosti,povijala je,hranila,kupala ali nigde u sebi nisam mogla da nadjem bilo kakav osecaj prema njoj,kao da nije moje dete.grizla sam se zbog toga,plakala,postajala razdrazljiva...sve se pogorsavalo kada bih ostajala sama sa decom,bila sam rastrzana izmedju dva mala deteta i nikako nisam stizala da uradim sve sto je trebalo niti da u potpunosti zadovoljim potrebe oba deteta.drzala bih je,posmatrala ali kao da sam drzala tudje dete u rukama!kasnije sam procitala da je to postporodjajna depresija ili bar neki njen oblik.
u poslednje vreme,tj od kako je napunila godinicu,stanje se promenilo...sada samo osecam stid i nevericu da mi se to zaista desavalo.
medjutim,stalno se borim sa bezrazloznom nervozom,razdrazljivoscu,uvek sam spremna za svadju i trudim se ,zaista se trudim da se obuzdam ali mi nekako sve izmakne kontroli.osecam stalno treperenje u predelu zeluca,ruke mi lagano podrhtavaju ,srce mi na momente pocne ubrzano da kuca,pocnem da se gusim...
suprug zaista pokazuje razumevanje za mene,trudi se da me smiruje ali sama osecam da ovako vise ne ide,pocece,zbog mog ponasanja da pate svi oko mene a narocito moja deca.
molim vas da mi neko pomogne i posavetuje me,da li ono proslo stanje ima veze sa ovim sad?sta da radim?
i molim vas da me ne osudjujete zbog mojih NEosecanja prema mojoj bebi,sada je to proslo ,volim je vise od svega!!!!!morala sam to da pomenem kako bih detaljnije opisala sta se desavalo ranije...
unapred hvala!!!!!!!

Draga, imas prava na svoja osecanja ona nisu za osudu. To su tvoja osecanja, kakva god da su i za njih sigurno postoji neki razlog i uzrok.
Bitno je sta cemo uraditi s tim osecanjima. Ja bih se da sam na tvom mestu posavetovala sa dobrim psihijatrom psihoterapeutom. Ja licno bih pre izabrala psihijatra nego psihologa, za slucaj da mi pored psihoterapije treba i farmakoterapija-sto ti psihijatar kao lekar moze prepisati, a psiholog ne!

Ti si verovatno imala postporodjajnu depresiju, a s obzirom da se nisi obratila strucnom licu ovo su posledice.meni (ne strucnoj)lice na anksiozne ili panicne napade.sve u svemu najbolje je obratiti se strucnjaku ,pronaci srz problema radi sebe i svoje okoline

Dado, sadasnje stanje nema veze sa postpartalnom depresijom, koju usput niste ni imali (sa postpartalnom depresijom ljudi zavrse kod psihijatra jer se iz toga ne izlazi na svoju ruku, moguce je da ste bili depresivni, zbunjeni oko organizacije sta sa dva mala deteta u istom trenutku itd). Vasa osecanja prema mladjem detetu nisu ni za kakvu osudu, kao sto i sami kazete volite je vise od svega, svakako da bi Vam lakse bilo da ste tada sa nekim strucnim licem o tome razgovarali, potrazili pomoc, da Vam neko pomogne sa svim tim pritiscima i da iz njih lakse izadjete.

No svakako - ovo sto se sad desava nema nikakve veze sa postpartalnom depresijom. Cini mi se da malo ljudi shvata (mozda oni koji imaju dvoje tako male dece) koliko je pritisak na zenu i majku staranje oko dvoje dece upravo ovog uzrasta odnosno ove razlike u godinama.

Simptomi koje opisujete izraz su veoma jakog stresa i pritiska koji kao majka dece ovog uzrasta (od koje svako vuce na svoju stranu i zahteva sasvim drugaciji pristup i negu i brigu) trpite. Umor koji predugo traje prvo pocne da izaziva depresivno stanje a onda iritabilnost, impulsivnost i anksioznost u pokusaju da se telo odbrani. Ukoliko ste prisiljenio da i dalje ostajete u situaciji takvog stresa, dolazi telesno reagovanje (preskakanje srca, drhtanje ruku, osecaj u zelucu, pritisak u grudima, nesanica ili prekomerna zelja za snom, promene apetita).

NEOPHODNO JE da Vam neko pomogne oko dece, da uskoci, pretpostavljam da Vas suprug radi i da u tom smislu nije previse koristan oko celodnevnog zbrinjavanja dece, a i mladje dete je svakako jako malo pa je sigurno najvise jos uvek vezano za vas posebno ako sisa. Ukljucite bake i deke, tetke i ujake, svakoga od rodbine i prijatelja koji hoce i mogu da pomognu da decu pricuvaju na bar par sati (ako mozete da ih posaljete baki i deki na dva tri sata to ce Vam dati neophodnog prostora). Neka suprug preuzme dao kucnih obaveza posto vec ne moze da preuzme obaveze oko dece, mozda moze da uzme godisnji odmor ili bolovanje na par nedelja i malo se vise ukljuci.

Pritisak stalnog boravka 24 sata 7 dana nedeljno godinama sa malom decom je neizdrziv i niko to ne moze da podnese i iznese i ostane zdrav i citav i ne odlepi nacisto povremeno! Dolazak dece u zivot znaci na neko vreme odricanje od sopstvenog zivota kakav smo vodili pre toga. Ako to odricanje postane potpuno i dugotrajno, to nije zdravo ni za nas ni za dete(decu), jer ona osecaju i nase nezadovoljstvo i nasu iritaciju. MOrate naci par sati vremena za sebe, izaci napolje, otici na kafu sa drugaricom, u bioskop sa suprugom (dok neko drugi zbrinjava decu) - deca sad vise nisu u uzrastu kad ne mogu da ostanu ni trenutak sama i u redu je sasvim da ih povremeno ostavite. Vas sin je dovoljno velik da krene u obdaniste ukoliko ste u mogucnosti da ga date u obdaniste (ako ste zaposleni), a mladje ce predpostavljam u jasle ukoliko Vi radite.

Neophodna je zdrava distanca i separacija izmedju roditelja (majke) i deteta, to ne znaci da decu napustate i ostavljate vec d aim dajete prostor da rastu, razvijaju svoju licnost i samostalnost i najzad mogucnost da odlaze i vracaju se i nauce da odvajanje nije nekakva traumaticna stvar vec normalni zivotni proces.

Svakako, nista se strasno ne desava kod Vas sto se ne desava stotinama i hiljadama drugih majki sa decom ovog uzrasta, i ne treba da budete oko toga u panici, ali da je neophodno da trazite pomoc i nadjete resenje kako da se organizujete da dobijete malo prostora i vremena za sebe - to je zaista neophodno.

Topli pozdrav i samo bez panike!

hvala vam svima na savetima a posebno Vama GARFIELD!!!!
mislim da ste upravo Vi pogodili srz problema,kad malo bolje razmislim sigurna sam da je to glavni uzrok!!!!!!
tacno je da sam najveci deo dana sama s decom,suprug je zbog posla stalno odsutan...pomoc bi mi verovatno dobro dosla posto na momente imam osecaj kao da cu da poludim,dodje mi da udjem u kupatilo,zakljucam se i bar 5 minuta budem sama...inace jos od kako sam se porodila s prvim detetom sva odgovornost bila je na meni od prvog dana,niko mi nije pomagao oko deteta,sve i uvek sama...a to se nastavilo i kad sam se porodila s drugim detetom....naravno,tada mi se cinilo da mogu ja sve,niko mi i ne treba i sl ali nije tako!!!!
nisam napomenula ali uistinu mi je strasno tesko da se odvojim od njih pa makar i na pola sata a i oni od mene...plac i vriska prate svaki moj odlazak pa makar i do prodavnice i to iako ostaju s ocem...
mislim da cu dobro razmisliti o drugacijoj organizaciji a mislim i da je vreme da potrazim pomoc od svojih bliznjih jer ipak...shvatila sam da ne mogu sve sama ma koliko zelela to!!!
jos jednom hvala!!!!

Nema na cemu, pogadjanje ovakvih stvari mi dodje pos'o! Srecno.