Ne moze se glumiti ceo zivot, a i neki segmenti zivota se uopste ne mogu odglumiti. A takvo pretvaranje je po meni pravo licemerstvo.
Kao prvo deca to osete (poticem iz familije koja je ovako funkcionisala).
Kao drugo zivot prodje u nezadovoljstvu a to se ma koliko se dobro glumilo odrazi na sve ukucane. Gledam moje roditelje koji se radi nas "kolateralne" stete nisu razveli. Sada su stari, vozovi koji su trebali da uhvate kada su shvatili da njihov brak ne funkcionise su prosli. Sad mogu da sede i svadjaju se i glodju po ceo dan. Kakva divna starost, svako bi joj se radovao, zar ne? Te ideje o zrtvovanju svog zivota zarad dece su za mene izvinite na izrazu malo bolesne. Zasto bi varijanta da napustite muza/zenu i zivite sami a zadovoljni, ili nadjete odgovarajuceg partnera ugrozavala vase dete? Jedan nezdrav odnos izmedju supruznika ne moze biti bolji izbor za vasu decu. Odrasce u lazi, saznace kad tad kakve stvari stvarno jesu. Onda se rusi njihov svet, onda imaju problema da u sopstvenom zivotu naprave dobru i kvalitetnu vezu. Mozda podsvesno, ako ne i svesno imace taj problem celoga zivota....

Da li se moze glumiti ceo zivot ili ne. To vec zavisi od glumaca koliko su dobro savladali uloge.
A zivot ma koliko pokusali sve da predvidimo, ima i nepredvidivih stvari. Kada se dogodi neka stvar koja dogovorom nije predvidjena, i ukoliko prelazi donji prag tolerancije jednog od partnera, povredjeni partner tada preispituje postignuti dogovor. Ustvari preispituje sebe. Nema te glume kad Vas neko uvredi, ponizi, obrise pod sa Vama …
Kada je predjen donji prag tolerancije, ili narodski receno kada se kap vode prelije iz pune case, tada prestaje gluma. Donji prag tolerancije je individualan za svaku osobu i njega osoba postaje svesna tek posle dozivljene neprijatnosti. Ako se i pored dozivljene neprijatnosti (jedne ili vise) popusti na reci, na suze, na oprosti, na ovo je prvi put (sve ubuduce je drugi put), onda se dobovoljno pristaje da se dozivljena neprijatnost pretrpi i drugi, treci … put. U narodu za takvu osobu kazu da nema svoje Ja.
Da li se moze glumiti ceo zivot ili ne. Ako postoji potreba za zajednicom sklopljenom zarad ostvarivanja nekih zajednickih interesa, u neku ruku moze se reci da, i trajace dok postoji potreba ostvarivanja nekih zajednickih interesa. Vremenom zajednica moze da preraste u naviku i atributi srecne porodice su zaceti.
“… onda tu nema srece na duze staze” Definicija srece individualna je za svaku osobu, i prilicno rastegljiva kao pojam. Ne kaze se slucajno da je svako kovac svoje srece. Nesto sto jednu osobu cini srecnom, ne mora da cini srecnom drugu osobu. A posto smo mi kao ljudi licni i pomalo sebicni, skloni smo da nase merilo srece namecemo drugima. U tom slucaju od (nasih) najboljih namera ostaje samo poplocan put. (Chris Rea)
Ako neka osoba oseca potrebu da zivi u zajednici, u kojoj su “u osnovi truli odnosi” i nepostoje emocije, moze se reci da je ta osoba sa svog stanovista srecna osoba. Zasto onda toj osobi kvariti srecu (makar i laznu) nametanjem svojih merila srece. Onog momenta kada se usled nekog razloga ta sreca urusi, ili kad osoba svojevoljno postane svesna svojih zabluda, nema tih okova koje ce je zadrzati dalje u zajednici.

.........da.......... i tada u vodu pada ona čuvena: "zbog dece"!!!!

Sve može...Suprug i ja smo imali probleme u braku, veeelike...išli kod stručnjka, socijalnog radnika, bilo vređanja, ružnih reči, svega...dok nas dvoje nismo otvoreno porazgovrali i rekli šta je u stvari problem moj, njegov...bilo je bolno, ali vredelo je. U početku se trudiš, razmišljaš šta je rekao onaj drugi šta mu smeta, vodiš računa da poštuješ onaj razgovor, da ima smisla ta priča, posle to nekako postane navika i počne nekako neprimetno da funkcioniše sve bolje i bolje i bude nekako spontano veselo i prijatno. Ne kažem da se slažemo po svim pitanjima, već da rešavamo problem na drugačiji način i da smo sad u stanju da saslušamo drugog i da kažemo - jer je dobra komunikacija najvažnija. Eto, ne bih da gnjavim samo sam dala praktičan lični primer u znak podrške. Da, razlog zašto sam se odlučila da bilo šta napišem jeste to što i mi imamo dete i sad nam je divno, vredelo je. Treba verovati -neko u sebe, neko u Boga, neko u ljubav, neko u porodicu...ja sam verovala porodicu. I... samo bez samosažaljevanja, lamentiranja i sebičluka...pa odrasli smo ljudi...valjda...

Tanjice, a jel kod vas (u ono doba) zamrla ljubav??!!


I da li je ima sada? Mislim na partnersku ljubav a ne na ljubav prema deci koja se medju vama prepliće.

“ U pocetku se trudis … vodis racuna da postujes … posle to nekako postane navika i pocne nekako neprimetno da funkcionise sve bolje i bolje i bude nekako spontano veselo i prijatno “ pa Vas primer upravo potvrdjuje “ … Vremenom zajednica moze da preraste u naviku i atributi srecne porodice su zaceti …“
Sve zavisi od toga koliko su partneri spremni da se zarad ciljeva uzdignu iznad sebe, i da nastave da funkcionisu na koliko toliko upotrebljivi nacin. Problemi koji su doveli do disfunkcije zajednice “ … bilo vredjanja, ruznih reci … bilo je bolno … razmisljas sta je rekao onaj drugi … sta mu smeta … “ postoje i dalje, samo sto su oni su sada, zarad dogovorenih ciljeva, potisnuti u drugi plan “ … Ne kazem da se slazemo po svim pitanjima … “
Samo ovaj put partneri su voljni za dijalog “ … jer je dobra komunikacija najvaznija … “, dogovorom spustaju donji prag tolerancije (ono sto je nekad nekome smetalo, sada ne smeta), te takva zajednica ima sanse za opstanak. Veoma je bitno da obe strane osim sto su “ … odrasli smo ljudi … “ da shvate da su i odgovorni ljudi, i da u tom slucaju ne sme da postoji “ … samosazaljevanja, lamentiranja i sebicluka … “. Kroz svakodnevni dijalog, kroz obostrano iskren razgovor “ … smo sad u stanju da saslusamo drugog … “, zajednica postaje sve stabilnija i cvrsca. Od izuzetne vaznosti kod oba partnera je ne dopuste da ukoliko se ljubav iz nekog razloga ugasila, da se ugasi i vera “ … ja sam verovala u porodicu … “ Dok postoji vera i verovanje u nesto, to nesto ima sanse da se i ostvari i da postoji.
Da budemo realni, odrasli smo ljudi, kada dodje do situacije da nas neko uvredi, ponizi, obrise pod sa nama … ma koliko da smo veliki i jaki, tesko moze tu ljubav da opstane. Usled razocarenja (poput pitanja gde su mi bile oci ?) dolazi do teskog i trajnog poremecaja u odnosima partnera. Partneri koji su se koliko juce zaklinjali na ljubav (dok nas smrt ne rastavi), postaju sukobljene strane, kod kojih se jaz svakom recju produbljuje. Posto krpez kucu cuva, trazi se pomoc sa strane. Kada dodje do situacije da neko treci (rodbina, prijatelji, kvalifikovani strucnjaci, socijalni radnik) uredjuje odnos dvoje odraslih ljudi tu ljubav vise ne stanuje. Iz date situacije uvek jedna strana uglavnom sebe dozivljava kao “pobednika”, a druga strana (koja je moralni pobednik) nalazi se u stalnom trpnom stanju, jer je upucena na redovno preispitivanje sebe (… trudis … razmisljas … vodis racuna … postujes …). Vremenom, partner koji se nalazi u trpnom stanju pocinje da shvata, da upravo od njega zavisi opstanak zajednice i kroz kompromise on pocinje da je odrzava. A ti kompromisi su najbolniji.

Ne mogu više da pohvatam šta je citat, a šta novo razmišljanje

Ako sam dobro shvatila (a možda i nisam) to je onda opet nemoguća misija.

Ima nekih stvari u kojima se ne slažem sa tobom, jedna od njih je (da ne tražim sada citat, ali svodi se na to): "Kako nam sada odjednom, nakon toliko vremena smeta ista ona osoba koju smo nekada voleli i sa kojom smo se venčali".

TO više nije ISTA osoba, niti smo mi sami ISTI, samo što neko uspeva da se prilagodi tim promenama (i ličnim i tudjim) i uspe da nadje sklad, a neko se "razmimoidje". Lepo je evocirati uspomene i na osnovu njih osvežavati vezu/brak, ali od sećanja nema života, treba ići dalje, truditi se, nadogradjivati...... A kada jedan od nas izgubi volju, želju, motiv........slaba vajda. Ovaj drugi trpi. A onda se radja obostrano nezadovoljstvo i put u propast. Mislim da tu mogu pomoći saveti stručnih lica.

Ja sada samo pitam, ne zaključujem: ako već dodje do tog "razmimoilaženja", nekih novih partnera u životima bračnih partnera, zar nije poštenije i prema sebi i prema deci (ako postoje iz te zajednice), otići svojim putem i graditi ličnu, emotvnu sreću i ispunjenost, pa samim tim i biti bolji roditelj, nego na silu pokušavati graditi deci lažnu sliku srećne porodice, a onda, kada svako dete ode svojim putem, shvatiti da nam je prošao život u lažnim pokušajima, te neke "druge prilike" su već svile svoja, uglavnom takodje lažna gnezda, mada ne mora da bude pravilo, zar tada, na kraju, ne ostaje samo gorak ukus i suočavanje sa: Samo jedan život imam, žašto ga ne proživeh kako treba??!! Deca mi sada odoše svojim putem, pri tom vidno istraumirana i iskrivljenih slika gledajući svoje roditelje kako su godinama na ivici trpeljivosti ili lažnih, praznih osmeha, a ja ostadoh u ovoj priči, pa kud sada da se razvodim, nakon 20-30 godina, ne ide.........". I tako život prodje, a mi postanemo isfrustrirani, bolesni, netrpeljivi i džangrizavi.........


Da li grešim ako mislim tako?!!

citat: "zar nije postenije i prema sebi i prema deci ... otici svojim putem i graditi licnu, emotvnu srecu i ispunjenost" razmisljanje: apsolutno ste u pravu, pa ja o tome pisem celo vreme. Kada jedna strana zakljuci da u njihovoj vezi ljubav vise ne stanuje, najpostenije je da to saopsti partneru, i da se tada partneri dostojanstveno i mirno se razidju. U tom slucaju partneri se ne razilaze kao sukobljene strane, zbog dece stalno ostaju upuceni jedno na drugo (saradjuju i dogovaraju se), i dete se relativno bezbolnije navikava na novo nastalu situaciju. Opisani razlaz najmanje je bolan po bilo koga.

citat: " ... kada jedan od nas izgubi volju ... Ovaj drugi trpi ... Mislim da tu mogu pomoci saveti strucnih lica" razmisljanje: kada dodje do situacije da treca osoba uredjuje odnos dvoje odraslih ljudi, i dalje stojim pri tome, da takva zajednica na duzi rok nema perspektivu. Pa ne moze se ceo zivot za svaku sitnicu traziti savet kod strucnih lica. Da su partneri odgovorni, ozbiljni, odrasli (zreli), ne bi sebe doveli do situacije da im je za opstanak zajednice potrebno starateljstvo. Kada iz takve zajednice deca odrastu i napuste roditeljsku kucu, ispravno ste opisali sta ostaje i kakva su deca. citat: "Deca mi sada odose svojim putem ... zivot prodje, a mi postanemo isfrustrirani, bolesni, netrpeljivi i dzangrizavi..."

Sada dolazi pitanje pitanja: sta uciniti sada, odnosno, sta uciniti tada.
Sta uciniti tada? Pomenuti citat govori puno. Zivot je prosao, ostale su gorke uspomene, pozutele fotografije, deca koja zaborave ili retko obilaze roditelje ... Tada je kasno ciniti. Svi vozovi su prosli. Jedino ako su kojim slucajem partneri postali svesni da su upropastili, prokockali svoj zivot - citat: "Samo jedan zivot imam, zasto ga ne proziveh kako treba" ne bi smeli da dozvole da ponovo budu samozivi, tvrdoglavi, pa da svojim savetima (citaj mesanjem u zivot) upropaste jos jedan zivot - zivot svoje dece. Na to nemaju pravo.

Sta uciniti sada? Kada je doslo do razlaza, svaki partner treba da potrazi sebi neki put koji mu nudi srecu, ispunjenost ... bolji zivot. Kada oba partnera to pronadju, prestaju da se bave samim sobom, a i drugom stranom, jednom recju pocinju da zive zdrav i normalan zivot. Doduse medalja nudi i drugu stranu. Ako se jedan od partnera u nastaloj situaciji (sloboda je divna stvar) pogubi, lako se moze desiti, da upadne u generacijski vakuum (da su "prilike" koje po godinama odgovaraju zauzete). Desava se, da li iz straha od ogovaranja okoline ili straha od starosti, da jedan od partnera svoju srecu pocinje da gradi na rusevinama tudje. Nisam moralista, ali za to je potreban mnogo jak zeludac. Najpogubnija varijanta je kada jedan od partnera pocinje da zivi tudji zivot.

Pokusavam da shvatim ali ne razumem. citat: "TO više nije ISTA osoba, niti smo mi sami ISTI ..." Gde je nestala ljubav na koju se svi zdusno pozivaju. Ako jedan od partnera zakljuci za osobu koju voli, da to nije vise ista osoba, onda po meni to je stvar povrsne procene (simpatija, zaljubljenost nije prerasla u ljubav) ili nedovoljne odraslosti. Pogresan izbor dopusten je kod mladalacke zaljubljenosti, kada mane i nedostaci druge strane ili se ne uvidjaju ili ne smetaju. Kod odraslih ljudi, pomenuti citat upucuje u najmanju ruku na neiskrenost, da ne upotrebim teze reci neozbiljnost, neodgovornost, emotivna nezrelost ...
Ono u vezi misije dobro ste shvatili, to je nemoguca misija.

PS: Negde sam procitao, da ne treba sazaljevati sebe, jer tada necemo videti sansu. komentar: od iscrpljujuceg bavljenja nekim i necim, ne vide se sanse koje zivot nudi. A vreme ... polako ali sigurno prolazi ...
Kada se propuste sve sanse neminovno dolazi pitanje "gde si bio - Nigde, sta si uradio - Nista"

Au koja pisanija ??Ima tu da se chita i chita !S.. chast

Nije stvar pogrešne procene, tj ne mora da bude, pa i sami smo sa godinama drugačiji, menjamo se, pa tako i naši partneri, dešavaju se nove situacije kojima smo ili dorasli ili nismo, uklopimo se ili ne, imamo medjusobno takta u tom prilagodjavanju ili ga nemamo. Eto, odatle i te "pogrešne procene" koje u biti nisu to, nego prilagodjavanje u novim situacijama kojima nismo baš svi na isti način vični.
Na to sam mislila.

A opet, sa druge strane, može nam se desiti i pogrešna procena. Svi se mi manje više menjamo kada počnemo zajednički život, kada se venčamo - takodje, onda smo "jači", imamo veća "prava" (i obaveze naravno), ali neko u svemu tome dobije krila i onda dodje do "razmimoilaženja". Neko se previše unese u tu ulogu supružnika, nekome je cilj da se dodvorava roditeljima i familiji supružnika, pa u svemu tome zapostavi supružnika, ma ima primera onoliko........


Drago mi je da se u svemu ostalom slažemo......



Mikalja, sjajan ti je potpis!!

Nije stvar pogrešne procene, tj ne mora da bude, pa i sami smo sa godinama drugačiji, menjamo se, pa tako i naši partneri, dešavaju se nove situacije kojima smo ili dorasli ili nismo, uklopimo se ili ne, imamo medjusobno takta u tom prilagodjavanju ili ga nemamo. Eto, odatle i te "pogrešne procene" koje u biti nisu to, nego prilagodjavanje u novim situacijama kojima nismo baš svi na isti način vični.
Na to sam mislila.

A opet, sa druge strane, može nam se desiti i pogrešna procena. Svi se mi manje više menjamo kada počnemo zajednički život, kada se venčamo - takodje, onda smo "jači", imamo veća "prava" (i obaveze naravno), ali neko u svemu tome dobije krila i onda dodje do "razmimoilaženja". Neko se previše unese u tu ulogu supružnika, nekome je cilj da se dodvorava roditeljima i familiji supružnika, pa u svemu tome zapostavi supružnika, ma ima primera onoliko........


Drago mi je da se u svemu ostalom slažemo......



Mikalja, sjajan ti je potpis!!

Mislim da se resenje moze naci a da ni deca ni odrasli ne budu previse povredjeni i da svako od nas ipak zivi zadovoljno i ispunjeno (mislim ne odrzavati nikakve laze i privid srece).
Isto tako oprobani recept za ovu situaciju ne postoji, jer svi smo mi razliciti.....Kod nekoga mozda zalepljena casa moze da drzi vodu, a kod nekoga opet moze da curi na sve strane....

Kakvo rešenje može da se nadje? Mislim, koje je tvoje vidjenje (ne mora da bude isto kao i moje, lepo kažeš da smo svi različiti)??

Pozz, majja

Majjo, na temi “Sta dalje - brak ili razvod?”, relativno dosta clanova kroz komentare dalo je svoje misljenje, svoje vidjenje, svoj stav. Citat: “Kakvo resenje moze da se nadje? Mislim, koje je tvoje vidjenje …” Komentar: ne razumem kakvo resenje Vi trazite. Budite ljubazni pa nam objasnite kakvo je Vase vidjenje teme, i koji je po tom pitanju Vas iskreni stav. Vasi neodredjeni komentari ukazuju da niste zadovoljni sa odgovorima, i iz njih da se naslutiti da se iza brda nesto valja.
Mozda bude od pomoci R. Bach “Nikada ti nije pruzena zelja a da ti istovremeno nije pruzena i moc njenog ostvarenja. Medjutim, za to ces, mozda morati da se pomucis”

Iza brda se valjaju mnogobrojni primeri oko mene, zaista su raznoliki, te ne mogu da se svrstaju čak ni pod jednu temu....... Lično - ništa me od toga ne dotiče, jer nisam ni udata, a nemam ni decu, ali pokušavam da se "nadjem u tudjoj koži" i da, ni sama ne znam kako bih, imam neku viziju koju sam i iznela ovde pa me zanimaju tudja mišljenja i iskustva.


I da, nisam nezadovoljna. Dobro je čuti i pro i contra!!