Ne znam sta da radim sa sobom. Mnogo sam osetljiva. Zaplacem za svaku sitnicu. Idem ulicom, setim se neceg tuznog i zaplacem. Pricam o nekoj vesti iz novina i placem. Ne mora da je tuzna, moze i da je lepa stvar, ali ako je imalo dirljiva, placem. Nema dana da zbog necega ne zaplacem. Nisam uvek bila takva, ali tako je vec nekoliko godina, od jednog perioda zivota sa puno stresa i problema, koji me je totalno poremetio. Slabo spavam.Udata sam, imam cerku od 3.5 godina. Postporodjajna depresija me je drmala mesecima, i od tada skoro da i nemam zelju za sexom. Pocela sam zaista da mrzim sebe jer sam placljivica, jako sam nervozna, i nikad ne mogu da se opustim non-stop sam u nekom grcu. Sve obaveze hocu da ispunjavam odmah, stalno zurim, nema sanse da legnem da odmorim ako su mi prljavi sudovi u sudoperi iako nisam spavala celu noc, ovo je samo banalan primer...Drugarica koja me dobro zna, i koja je psihijatar me vec neko verme ubedjuje da pocnem terapiju Cipralexom, a mene je strah da se ne naviknem na lekove.

Naidju periodi u zivotu kada smo osetljiviji i stalno placemo, nekada sa razlogom, a nekada bez razloga, bar nama vidlivog.
Npr. ja nisam nikada slusala muziku Toseta Proeskog, kad je decko poginuo nabavila sam CD, jedno mesec dana sam plakala svaki dan.
Slusala CD i plakala ko'o kisa.
Ustvari ko zna za cim sam plakala ?
Nije lose da te pregleda psihijatar, ali mislim da nije dobro da to bude tvoja drugarica.
U drugim oblastima medicine je OK ako te leci prijatelj, ali ovde pacijent/klijent i psihijatar/ terapeut treba da stvore poseban odnos, koji nece biti opterecen prijateljstvom.
Na kraju mozda ti psihijatar kod koga budes otisla pomogne psihoterapijom, bez lekova.
Cipralex , inace, spada u grupu antidepresiva, oni ne izazivaju naviku za razliku od benzodiazepina ( bensedin, bromazepam, demetrin i sl, ) tako da ne treba da se bojis zavisnosti.

Na Cipralex se ne mozete navici, radi se o leku koji ne stvara zaviosnost. Ali uz svo postovanje drugarice, ne mislim da je dobro da VAs ona leci i ordinira VAm lekove - bas zato sto ste drugarice. Javite se nekom psihijatru - tu druigarica moze biti od pomoci tako sto ce Vam preporuciti nekoga ili VAs poslati nekom od poverenja. POtrazite pomoc, vise Vam je nego potrebna.

Posto to stanje predugo traje, i ja predlazem obavezno javljanje psihijatru.

Ja sam imala isustvo tog tipa,iako nemam dece....i verujem da je neki oblik depresije.E sad,ja sam od osoba kojim plakanje prija u smislu da se tako istresem,da ne pominjem sex.Ne bi bilo lose obratiti se strucnom licu,ali ne podrzavam samoinicijativno uzimanje lekova<verujem da osetljive osobe pogotovo ako su labilnije mogu postati zavisne i od bombone da ne pominjem antidepresante.sretno sve najbolje

O, hvala na savetima, isla sam vec kod psihijatra, ali on mi je prepisao lorazepam i maprotilin, to me je uplasilo, pa nisam pocela da pijem lekove. To su, kako ja kapiram, anksiolitici i sedativi.Nerviralo me je sto me taj psihijatar tretirao kao budalu. Mene stvarno ne moze da se dojmi ta prica: Nisi ti jedina s tim problemom, ima jos puno ljudi, i bla, bla, bla. meni uopste nije bolje ako je nekom lose isto kao meni..

e ovo je lepo receno, "meni uopste nije bolje ako je nekom lose isto kao meni.. " isti slucaj kod mene