СЛУЧАЈ МАЛОГ ЛУКЕ
(Изјава његове мајке)
Лука, дете Љубомира Тошковића, браварског мајстора бродоградилишта са станом Београд, Ул. Н. Х. Христифора Тодоровског Карпоша бр. 60, рођен нормално 1946. године било је здраво и лепо развијено дете.
21. I 1949. год. добило је БеСеЖе вакцину, у дечијем диспанзеру на Чукарици. Одмах неколико дана после тога почео је да се жали да га боли глава а затим руке, ноге и стомак, а постао је нервозан љутећи се за сваку ситницу. 13. II 1949. отекну му очни капци а 15. II добио је температуру. Дечији лекар који је био позван констатовао је ангину и преписао сулфатиазол. Температура је опала, али се ускоро опет попела, па је са повременим осцилацијама трајала све до 1. III. Тога дана добио је "фрас" укочио се, заврнуо очи и изгубио свест. То се поновило три пута у току четири сата при чему је температура стално износила 39° и није спадала ни поред сулфатиазола. Ови напади дечијих грчева са губитком свести и трзајима трајали су са повременим прекидима три дана, када је 3. III однесен у дечју болницу на Дедиње. Тамо је др Љ. први рекао да је запаљење плућа, а после да се ради о туберкулози. Када смо му рекли да је дете добило БеСеЖе вакцину, рекао је да не зна шта је. У болници је остао три дана за које је време добио Пеницилин, Луминал и Калцијум. Температура је пала, али су напади "фраса" и даље остали. Носила сам га затим на нервну клинику где су рекли да је енцефалитис. Давали му Луминал и мешавину брома, но без успеха.
Дете сам после носила код др А. који му је дао 30 инјекција јод-прегл по један ccm. Пошто му то није помогло добио је инјекције Калцијум бромата две кутије, после чега му је 20 дана било добро. Но после тих 20 дана добио је такве нападе да су га тресли сваких 15 минута. Однели смо га затим на Универзитетску дечју клинику код др Т. који је пронашао код детета ангину и енцефалитис. Рекао је да ти напади долазе од крајника те да их стога треба вадити, но пошто је добио БеСеЖе мора се са вађењем чекати шест месеци. Због тога је дете отпуштено после осам дана иако су напади и даље трајали. Напади "фраса" понављали су се сваке ноћи по три пута готово у исто време. У међувремену се стање крајника погоршало те су скоро постали септични. Лечен је пеницилином те је температура ускоро спала. Но и даље се ноћу кочио и трзао, а повремено и преко дана уз губитак свести. У августу оперисани су му крајници, после чега осам дана није имао нападе, али их је после ових осам дана поново добио но сада много јаче него раније.
Однели смо га тада код др Ј. који је такође поставио дијагнозу енцефалитис и преписао луминал, само је наредио да се доза повећа, тј. уместо три пута да сад добије четири пута по 0,015 дневно. Уз то му је дао Ендојодин у инјекцијама и мешани бром у течности. После прве инјекције Ендојодина дете је почело да се заноси, да губи говор и малаксава. После друге инјекције сасвим се изгуби и опет поче температура 38 степени C. Пошто др Ј. више ништа није могао да му помогне, однели смо га поново на Дечју клинику код др Т. Тамо је био осам дана у полусвести. За свих пет недеља колико је био тамо добијао је стално Јод-Прегл витамнин Б-1 и редовно луминал. Код куће је затим још примио десет инјекција Јод-прегла и Б-витамина. Напади су сад били нешто ређи, али ипак још два-три ноћу.
Приликом отпуста из болнице односно Дечије клинике рекла ми је шеф одељења, да је медицина учинила све што је могла али да детету на жалост спаса више нема, те је најбоље да га носим кући. Додала је: "Молите Бога да што пре умре, јер и ако остане жив, биће кретен".
По повратку кући дала му је др Д. инјекције Магнезијум сулфата 10%. Од прве ове инјекције изишло му је по телу неко црвенило и било му је врло тешко. Био је толико млитав да није могао главу да дигне сам. Од других двеју инјекција било му је врло добро, није се више тако укочено загледао као дотле нити грчевито стезао песнице. Девет дана било му је потпуно добро. Но када је добио пету инјекцију, одмах се променио у лицу и ту ноћ добио је напад. Добио је затим још две, дакле, укупно седам инјекција. Стање се тада опет погоршало те је као и раније сваку ноћ добијао нападе и то увек у исто време.
Били смо још код др Ј. и др М. али без успеха.
Очајни и без икакве наде гледали смо беспомоћни како се дете мучи. Напади су се и даље наставили сваког дана и сваке ноћи.
Све је то тако трајало до 19. XII 1949. године у 8 сати када сам срела др Петра Ј. Станковића коме сам ово све укратко испричала. Рекао ми је да одмах приступим природном лечењу и дао ми је уз то следећа упутства: Никакве инјекције, ни ма какве друге лекове детету не смем давати, већ одмах почети са редовним клистирањем два пута дневно са камилицом, свакодневно купање, затим сунчање кроз прозор у загрејаној соби при чему дете мора да лежи сасвим голо на кревету. У погледу хране морао је прекинути сасвим са досадашњим начином исхране а јести што је могуће више живу - пресну храну, разно поврће, воће, козје млеко, две јеловне кашике грубо самлевеног пшеничног брашна непросејаног са мекињама, помешаног са млеком и медом. Највише ме је изненадило када ми је рекао да детету дам живо брашно да једе. Одмах сам почела примењивати све онако како ми је рекао др Станковић, тачно и у свему придржавајући се његових упутстава, мада нисам имала велике наде да му такво лечење још може помоћи.
На наше највеће изненађење детету је међутим одједном кренуло на боље. Напади су постали ређи и краткотрајнији, а после три дана сасвим су престали. Није више вриснуо, није се више кочио ни умокрио. Дете се убрзо сасвим навикло на нов начин исхране. Место хлеба добијао је качамак. Клистирање, купање и сунчање јако му је пријало. Цео месец дана није имао ниједан напад. Тада нисмо имали козје млеко па смо му давали кравље. Напади су тада опет почели иако у мањој мери и трајали су сва три дана док је добијао кравље млеко. Када смо после три дана успели да набавимо опет козје млеко напади су одмах престали и никада се више нису повратили. Стање се код малог Луке из дана у дан све више поправљало, постајао је све свежији, расположенији, имао апетит и добијао у тежини. Ноћу је мирно спавао и никад се више ови страшни напади нису јављали. Две пуне године дете уопште није окусило месо јер је др Станковић нагласио да је то нарочито важно да му не дамо меса. Дете је потпуно оздравило и даље се дивно развило телесно и душевно.
Злокобна предвиђања шефа одељења Дечје клинике нису се испунила. Дете је и дан данас живо, здраво, чило и весело и ни од чега од тада више није боловало. Сада иде у четврти разред основне школе, скроз је одличан и најбољи у свом разреду. Пише већ песме и приповетке које се штампају у школским новинама "Први кораци".
Надам се да ће случај мог сина допринети да се најзад увиди штетно дејство БеСеЖирања и уочи велики значај природног лечења.
Овим овлашћујем др Петра Ј. Станковића, лекара који је лечио и излечио мога сина Луку да може овај случај слободно јавно изнети са пуним именима свуда тамо где буде нашао за сходно.
Београд, 15. маја 1957. г.
Мајка, Фемка Ж., Љубомира Тошковића с. р.
Из књиге "О природном лечењу и психичкој хармонији" др Петра Ј. Станковића
|