|
Bogi - slazem se da je posle gubitka (ili dok se isti desava, tj dok bolesni boluje, nije neka razlika u stepenu ogorcenosti) zgodno imati nekoga da ga okrivis. Mozda je to prirodna reakcija – kao sto je djacima u skoli profesor cesto kriv za sve... Ipak, imala bih nesto da pridodam ovoj visestruko citiranoj recenici:
Tako da je diskusija na ovu temu potpuno bezpredmetna i bazirana na psiholoskoj reakciji onihkoji su izgubili nekog a ne na stvarnim cinjenicama
Evo jedne pricice iz mog iskustva: kad se ovde u NL porodis, dobijes zenu koja ti prvih 8 dana po 8h dnevno pomaze oko bebe (ko ima bolje osiguranje, i duze) - neka vrsta patronazne sestre, daklem. Unapred popunis upitnik kakvu bi voleo (npr, da ne pusi – misli se ispred kuce, naravno, ali i to mozes da odbijes). Prva 4 dana posalju mi zenu koja mi se nista nije svidela – bila knjiski striktna prema bebi i meni, htela da se budimo i spavamo u minut kako ona komanduje, takodje da se kupamo pokretima koji se njoj svidjaju itd, bila hladna i odbojna, a mislim da me je malko zezuckala i na nacionalnoj osnovi. Pokusavala sam da se iskljucim, ali, dok je bila tu, nikako nisam mogla da spavam i uopsteno, bas me je nervirala (a treba da bude suprotno, da ti ona olaksa te dane). Posalju mi u druga cetiri dana drugu, koja je bila super – opustena, moze i ovako i onako, kupajte kako vam je zgodno i spavajte kad vam se spava, beba takodje... prijateljski raspolozena, bilo mi je zao kad je trebalo da krene. Na kraju, dobih upitnik o tome kako mi se svideo tretman, sa pitanjima tipa "Kako ste se osecali dok je bila u kuci?", gde ja izrazim blago nezdovoljstvo prvom, napisavsi nekoliko konkretnih primera - mislim, kad me vec pitaju.
Posle nekoliko dana, zovu me najponiznijim glasom iz te organizacije, gde zajedno prodjemo kroz svaki primer koji opisah (oni u medjuvremenu obavili razgovor sa njom i za svaku stvar znaju i njeno objasnjenje/stav). Nakon polucasovnog razgovora, koji me je cak smorio, pitaju da li cu uloziti zvanicnu zalbu zbog toga, kao i da li cu sledeci put izabrati njihovu organizaciju (ima ih nekoliko i sve su prepune, moras da se prijavis bukvalno cim zatrudnis - uopste ne znam zasto se lome oko pacijenata, kad ne znaju gde im je glava).
U toku tog razgovora, nekoliko puta me upitase zasto se nisam zalila na vreme, tj vec prvog dana. Prvi razlog (da se mi odavde pred zdravstvenim radnicima nekako nasledjeno ponasamo kao manje vredni, te da nam ne pada na pamet da se direktno bunimo) joj ne rekoh, jer iz nekih prethodnih svojih i tudjih iskustava znam da je njima to nepojmljivo. Prijavih samo drugi, a to je da znam da je zena tih dana pod zescim hormonima i da je najverovatnije da sam bila preosetljiva i nerealna, te da se moja predstava o dogadjajima verovatno nije poklapa sa stvarnom. Na sta mi ona rece otprilike (a to je i naravoucenije ovog pisanija): "Vi ste u tim danima takvi kakvi ste. Ona radi sa zenama u takvom stanju, vi niste jedini, to je poznata pojava, i mora se prilagoditi tome, jer ne radi sa posetiocima pozorisne predstave, koji su opusteni i raspolozeni, vec sa specificnom grupom ljudi - njen je posao da se tome prilagodi. Vase misljenje iz takvog stanja se itekako vazi, nemojte misliti da je manje vredno - ocenu njenog ponasanja tih dana uostalom i ne moze da da niko drugi, osim vas, niko drugi i nije relevantan. U toj prici radilo se o vama, vi ste bili glavni i imali pravo da trazite ono sto vama odgovara".
Tako i sa nama, rodbinom obolelih ili samima obolelima - mi smo posebna grupa ljudi, sa svojim osecanjima i dozivljajem stvari. I taj dozivljaj je itekako relevantan, jer se radi o nama, mi smo u centru price. Jedini argument koji bih ovde prihvatila je "u Srbiji je ludnica, i u zdravstvu, naravno - ne mozemo voditi racuna jos i o takvim stvarima, gledamo da resavamo one krupne (da isecemo koga moramo i ozracimo koga moramo), nema se vremena - niti zivaca - jos i za ovo..." To bih, dakle, eventualno mogla da prihvatim - ali ne stav da ovako i TREBA da bude, odnosno da nasa i NE TREBA da se vazi, jer smo u nekom pomerenom stanju, te da procenu realne situacije treba da da neko drugi...
Da unapred odgovorim i na moguci kontra-argument u vezi sa ovom pricom, a to je da nije istog ranga patronazna sestra i dr onkolog, da ona mozda i treba da titra (mada u Srbiji ni ona to ne radi, da ne kazem da radi manje nego dr - sigurno ste mnogo puta culi "dr je super, samo kad preskocis onu zmiju od sestre"), a da on ne mora - uverena sam da se na visem nivou vodi jos veceg racuna, da bi se ovakva moja zalba u nekakvoj onkoloskoj prici uzela za mnogo ozbiljnije, posto se radi o zivotu i smrti, a ne o tako obicnoj i prirodnoj stvari kakav je porodjaj. Inace, ovde se sa dr-ovima (svim, dakle ne samo specijalistima) kuburi daleko vise nego kod nas - da znate da su jos redja i cenjenija sorta, ali to ne znaci da zato mogu da se ponasaju kako hoce, naprotiv - od njih se ocekuje mnogo vise...
I jos nesto - nema tog forumasa koji nije napravio ogradu i podelu na one koji su bili OK i one koji nisu bili, niko nikada nije rekao "svi su isti", tako da nam je pripisivanje generalizacije zdravstvenih radnika neosnovano...
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
)
