Citajuci jedan ovakav strani forum, dobila sam inspiraciju da postavim ovu temu i ovde, kao podrsku svim obolelim od ove opake bolesti.

Zaista verujem da ima puno izlecenih i prezivelih, jedino me brine koliko njih koristi internet, pa molim i one koji znaju takve osobe, da se jave.

Pa, dragi saborci, javite se i dokazite nam da borba nije uzaludna.

Nema nikaoga
Ne verujem
Zasto vas nema ovde, verovatno zelite da ostavite iza sebe sve sto ste prosli, a i sami znate koliko je vazno uliti snagu onima koji se jos bore. Nadu imamo, ali nam je snaga ponekad potrebna.
Zato, javite se sa svojim iskustvom, mozda nekome pomognete savetom, ili prosto prisustvom.

Znamo da je moguce izlecenje, samo nam vi dokazite to svojim prisustvom.

heh nema jos pet godina ali sam na dobrom putu... ja ni ne razmisljam o suprotnom,mislim na povratak bolesti jer bi to bilo glupo...ja sam gotovo siguran da se meni ova prva bolest nece vratiti,ali to ne znaci da mozda nekad necu dobiti neki drugi karcinom(ja se iskreno nadam da necu)...

nasa borba nikako nije uzaludna,zasto bi bila?uvek gledam sebe jer sam se izvukao iz onog stadijuma bolesti,mozda sam vec postao i dosadan sa time ali ponosim se sto sam se izlecio...cesto cujem kako ljudi pricaju o nekim dosadnim stvarima i nekad mi dodje da ja njima ispricam svoju muku cisto da vide da stvari mogu biti mnogo gore od pucanja noktiju,dobijanja sedih itd...

za moje izlecenje sam zahvalan mladom organizmu(koji je bio puno izmoren),zahvalan sam docama,citostaticima,sestrama iz bolnice,drugarima,roditeljima i ponekim komsijama i rodjacima...od dijagnoze do danasnjeg dana je proslo oko 2 godine i 3 meseca,od otpisanog sam se vratio u normalno stanje... kad sam se izvukao ja,mozete i vi ljudi samo imajte upornosti i volje...sta da vam jos kazem,imam toliko toga a nista pametno...

Dragi Slavko, ti si bas aktivan.
Kad bi i drugi bar delimicno bili kao ti.
Ali, ljudi kada prebole, ne zele da se vracaju na teske trenutke, i ja to razumem, ali jos jednom apelujem na one koji su i dalje aktivni na forumima, a izleceni su, neka podele svoje iskustvo sa nama, znam da ih ima, samo ne znam zasto se ne ukljucuju.

ima nas svakakvih...primera radi moj tata nikako nije zeleo da prica o mojoj bolesti,kada se zapocne ta tema pocne da duva,ustane i izadje iz sobe...a sada se polako ukljucuje u razgovor...ne moze se reci:ma to je bilo,proslo je,to je iza nas,necemo vise o tome...time se nista ne postize,barem ja tako mislim...ako tako razmisljamo onda je to samo izlecenje i nista vise,niti si ista naucio iz cele te price ni nista...dakle aktivan razgovor i to je to...

Slazem se sa tobom u potpunosti.
Meni je razgovor bio potreban, imala sam potrebu da pricam o tome, kako bih naisla na ljude sa slicnim problemima i iz njih izvukla neke pouke ili informacije.
Ne znam zasto ljudi ne zele da pricaju o svojoj bolesti, kao da se stide.
Pa nismo mi krivi sto smo bolesni, mada sam i ja u pocetku osecala krivicu, mislila sam da sam sama kriva zbog bolesti, mozda zbog nemarnosti prema sopstvenom zdravlju, ali citajuci i druge sudbine, vidim da nema mesta krivici, samo smo imali nesrecu da to zapatimo, a niko ne zna zasto, jer da zna, postojao bi i lek, mislim adekvatan i neskodljiv lek.

ljudima je jednostavno previse,puna im je kapa svega,dosta im je bolnice i dosta im je svih tih desavanja pa onda odluce da tako postupe...a to nije resenje...nema mesta krivici,jer kada bi smo krivili sami sebe ili ljude oko sebe atmosfera bi bila skroz drugacija...npr. ja sam svestan da sam sam kriv za celu bolest,da sam na vreme otisao ne bi bilo puno toga...ali nisam...i ne krivim sebe,pa sta,svi mi gresimo,svi imamo pravo na greske... slazem se,sigurno se negde i zna lek za sve ovo samo...

Slavko,
tvoj tata je zvizdao i odlazio iz sobe, zbog toga sto se bojao za tebe, i isao je linijom manjeg otpora...bilo mu je tesko da prica o tome, i najbolje bekstvo za njega bilo je cutanje o tome...Sada , kada je sve proslo( da kucnem u drvo) on razgovara o tome, jer vidi da si ti dobro i da je to za vama. Opusteniji je, i ne boji se toliko.
Sto se ostalih tice, ljudi zele da zaborave na ruzno, i ja u tome ne vidim nista lose, naprotiv. Ako ti svaki dan pricas o raku, on ti je , hteo ne hteo podsvesno u sivoj masi...non stop prisutan..Zbog cega npr ne bi pricao o nekim lepsim temama, smejao se...isao na ples...Akcija ubija misao..
Ja nikada nisam imala potrebu pricati o situaciji u kojoj se nalazim. Da, jesam pricala, ali nisam nikog smarala...Ispricam jednom, i to je to...niko nije duzan da slusa jadikovke, zivot je jedan..i treba ga drugom uciniti lepim. Za kukanje imamo vremena. Ni prva ni poslendja. Sto da ne...sto da se ne desi i meni...Ne mislim da sam kriva, prosto dogodilo se. Isla sam redovno kod ginekologa, ali eto..ipak se dogodilo...Fatalista sam, i verujem da kada nesto treba da se dogodi- dogodice se... nema dalje.
Vratila sam se pre neki dan iz FR. Tamo svi puse. SVI. Ja jos ni jednom nisam cula da je FR zemlja na prvom mestu po broju obolelih od kancera...ali eto, oni svi puse...medjutim ima jedna bitna kvaka..svi su nasmejani,deluju zadovoljno i sretno. Poenta price...STRES je uzrok br 1 za nastanak raka...i to je to. Stres kroz koji svi mi prolazimo dugi niz godina....negde ga svi ne prozivljavamo isto,na nekog se reflektuje, na nekog ne...ali su rezulatti globalno porazavajuci.
Odoh ja sa pricom do u nedogled...
Ima puno razloga zasto ljudi ne pisu po forumima..a jedan od njih je i taj sto ne zele ponovo prolaziti kroz svoju golgotu. Svakim napisanim slovom, recju....i svakom izgovorenom recenicom..ja se prisecam one igle, koja mi je bola ruku 7 meseci, svako jutro. Ako ikako mogu, to bih da izbegnem.
Pozzzz

hvala ti tajna sto si odgovorila...
slazem se sa tobom,znam ja to,samo mnogo bi lakse sve to podneo da je zajedno sa nama ucestvovao u razgovoru,da je normalno pricao o tome...opusteniji jeste i meni je jako drago sto se lagano opusta,jer mama i ja stalno pricamo o tome a kad vidimo da on ide,menjamo temu...ide na bolje samo videcemo dokle,ja njima jos uvek ne mogu da utuvim u glavu koliko je prevencija bitna,ko zna kad su vadili krv poslednji put,brinem se za njih jer nece da me slusaju...
e sad,ja imam drugacije misljenje...slazem se sa tobom ali sta ako tebi sve to stoji tu a ti nikom neces nista da ispricas...ovako mama i ja se ispricamo i ja sam miran a nekad tako ne pricamo uopste o tome a meni je to u podsvesti...zavisi...naravno,ispricas nekome ko bas hoce da te saslusa,olaksas dusu,bude ti lakse...ne vredi sazaljevati samog sebe,ne vredi ni kukati jer od kukanja nema nista..."ako nesto moze da podje naopako,poci ce"...
jeste,stres jeste glavni okidac svega...stres,pomalo i geni,nacin zivota...bas tako,epidemija raka vlada,od njega se valja cuvati a ne tamo nekih gripova...
hehehe da,tesko je prolaziti ponovo kroz sve,slazem se u potpunosti...ali kako kome,meni nije problem ni da kazem sta i kako,zasto,kako mi je bilo,mozda nekom i pomogne... bogami bilo je bockanja i po 10-ak puta za 2-3 dana ali izguralo se... najbitnije da smo mi sad ok...
kako se inace ti osecas?kakvi su rezultati?
poZz...

Dragi Slavko jel mozes jos jednom da ispricas sta se tebi dogodilo i kako je sve proslo!
Hvala unapred!Daj nam volje!

naravno,uvek...

dakle sve je pocelo jos davne 2007. godine,negde u septembru kada sam krenuo u prvi razred srednje skole...pri tusiranju sam primetio relativno bezbolnu kuglicu,koja je vremenom rasla a ja tome nisam pridavao nikakav znacaj...ne znam da li ima veze to,ali kada je bolest bila u progresiji ja sam fizicki bio vrlo aktivan,radio stvari koje ovako nikad ne bih mogao...posto je to bilo negde u septembru-oktobru,tamo negde oko nove godine mene pocinju ledja da bole,tup bol koji nisam tacno mogao da lokalizujem,posto sam ranije imao problema sa bubrezima doktor je to prepisivao bubrezima a ja kicmu jer sam imao i krivljenje kicme,mazao sa kojekakvim mastima,pomogne na kratko ali ne i na duze staze...kasnije se ispostavilo da je to bogami velika stomacna metastaza...i tako je vreme prolazilo,ja sam gubio na kilazi i mislio da ce se sve smanjiti i proci samo od sebe...kada je proslo puno vremena,dosao septembar 2008. i nova skolska godina ja sam bezao iz skole jer su me ledja jako bolela i nisam mogao da sedim u skoli ceo dan,razredna zvala tatu, ja se izvlacio koliko sam mogao...pocele su temperature,pio sam antibiotike,losa krvna slika,svake nedelje kod lekara...kad je posle druge ture antibiotika doktorica videla da se to ne smiruje dala mi je uput za ultrazvuk i rentgen,gde se na ultrazvuku videla sekundarno-depozitna formacija od oko 8cm-a a na plucima jedna ista takva formacija od oko 2x3 cm-a i ja sam poslat za ns...tamo su me odmah poslali na ultrazvuk,pregledan mi testis jer je doktorica odmah cim je videla snimak pluca posumnjala na njega...posle ultrazvuka ja sam roditeljima morao da saopstim o cemu se radi mada nisam bas bio rad...ni sam ne mogu da objasnim taj osecaj kakav sam imao,bilo je to pomesano,strah i uzbudjenje,ali ne pozitivno kao kada idete na neki sastanak nego neko posebno...otisao sam,rekao da mi je uvecan testis i da je to to...onda dosao hirurg,samo pogledao i rekao:miko,pa sta si cekao do sad?i otisao...usledila operacija,nakon 2 nedelje ja poceo da primam terapiju,imao sam jedan uvecan limfni cvor na vratu,bio je bezbolan ali dosta tvrd i nakon prve terapije on je nestao,nije se ovako video...posle druge terapije napravljen presek,pluca su bila cista a ultrazvucno se ta formacija u stomaku nije videla...tumor markeri sa par hiljada spali na normalu(<10)...ja isprimao jos dve ture i odradjen je ct gde se i dalje videla formacija u stomaku,manjih dimenzija ali se jasno prebojavala kontrastom...nakon toga jos 2 ture,pa opet ct pa opet isto se videlo i onda mi je uradjena druga operacija,gde mi je otvaran stomak i vadjeni su svi limfni cvorovi od prostate pa skroz do gore,do tog tumora koji je bio izmedju bubrega,repa pankreasa,nalegnut je bio na aortu...operacija je trajala oko 6 sati,doktor je dosao sa godisnjeg odmora samo da bi mene operisao i nakon toga se vratio na odmor...lepo sam se oporavljao,imao sam samo problema sa stolicom jer nisam mogao da se setam,nisam puno jeo pa nisam ni u wc isao ali i to je proslo,uz pomoc jedne klizme i uz pomoc suvih sljiva... posle toga,kada smo dobili nalaz sa patohistologije hirurzi su rekli:ok,to je to,nemas frke sve je ok dok su ovi drugi,sa komisije rekli:aaa ne,idi u kamenicu kod tog i tog doktora...kada sam otisao on mi prepisao jos 2 ciklusa terapija...u medjuvremenu sam bio predlozen i za transplantaciju kostne srzi a da za to nije bilo indikacija,realno-niko ne zna zasto su to i uradili...do toga nije doslo,samo sam primio te terapije...na skeneru posle operacije se vidi uvecanje 2 limfna cvora u stomaku,doktor kaze da to nije nista jer su ih podvezivali i oni su se naduli i to je to,nema brige...kada sam uradio magnetnu i dalje su perzistirala ta dva uvecana limfonoda,mene salju na pet-ct koji vidi da tu nema nikakvih metabolickih aktivnosti i da to nije rak...onda sledi jos nerviranja,jos jedna magnetna,komisija,salju me na ct biopsiju ali ni to nije moglo da se odradi pa su me onda samo pratili,iako su lekari sa komisije bili za to da me operisu sto pre...na svaka 3 meseca sam radio magnetne rezonance i do danas,velicina tih cvorova se nije promenila(u novembru prosle godine se vidi kao malo povecanje tih cvorova ali izgeda da je to bilo samo do radiologa i da je drugacije video)...sada je sve ok,tako kaze i onkolog,tako kaze i hirurg i niko nece da me vise mrcvari i operise jer je nepotrebno u potpunosti...

e sad,da vam dam volje,ajde ovako: hirurg je roditeljima rekao:sanse da vase dete ozdravi su 96% ukoliko prihvati organizam citostatike,ja se iskreno nadam da vase dete nije u ona 4%...dok doktorica druga kaze:sanse vaseg deteta su mnogo manje od 35%...kako razumeti?na svu srecu ja za to nisam znao do pre par meseci i vodio sam se time da su mi sanse bile 96% sto i jeste procenat izlecenja kod tumora testisa... IV stadijum,pluca su mi licila na sace,bila sva izresetana sa tumorima,ali ja sam bio pozitivan,drzao sam se...zeleo sam da se izlecim i da se vratim u skolu iako je nisam voleo,hteo sam da vidim drugare i da ponovo sedim sa drugaricom i da je zezam i da imitiram kojekakve likove...iskreno nisam verovao u neke vise sile,verovao sam u lekare i verovao sam u izlecenje i da ce meni ti citostatici pomoci...da,da ce mi pomoci iako sam u jednom trenutku dok sam ih primao mislio da necu izdrzati tih 5 dana jer sam povracao stalno,nisam jeo,nisam pio,nisam pricao,bio sam ljut,besan,neraspolozen i sve sam gledao ispod obrva kao da cu da ih zgnjecim,ali to je bilo od lekova,doktori su to znali i moja majka je znala posto je bila samnom...sta bih vam jos rekao,biti pozitivan,zezati se i verovati u izlecenje...imati dobru podrsku kod kuce,razgovarati sa psihologom jer je on vrlo bitna licnost u celoj prici,raditi ono sta vam se dopada,jesti ono sto volite da jedete...eto posle 2 godine i jos malko ja sam sada zdrava osoba,iako sam secen po celoj duzini stomaka ja trcim,skacem,prevrcem se,glupiram se...zato i mama kaze da sam dete jer stalno nesto izmisljam i glupiram se...

ja sam ga sad bas,bas,bas oduzio,da su politicari ovoliko pricali i pisali mogli su ceo svet osvojiti... malo se salim,ali to je to,sve najbolje vam zelim,ako vas jos nesto interesuje pitajte me,ja sam stalno tu...

Totalno me pomerio ovaj tvoj post..."Miko"...
Hvala

"ponekad i mali ljudi umeju da urade puno"... nema na cemu,mozda post nije bas lepo napisan,gledajuci sa psiholoske strane,ne znam u stvari,mozda bi bilo najbolje pisati kako je sve super i tako to,ali ja sam napisao kako jeste,kako sam se ja osecao...nisam mario o samom pravopisu,velikim slovima,znakovima interpunkcije jer je to najmanje bitno u celoj ovoj prici(gledao sam samo da ne brkam padeze puno )...nadam se da ce nekom makar malo pomoci moj post,svakom svoja muka jeste najteza i najveca,ali oni koji su svoju pregrmeli bi trebali da pomazu tim ljudima koji svoju jos nisu...

Po meni si ga napisao najlepse sto na ovom svetu moze.Ni manje ni vise.Zaista tako mislim...ono "Miko" sam izdvojila, jer me posebno dirnulo kako se ti svega secas, pa i toga kako te on oslovio, kao naravno i svi mi ,kada nam neko saopstava neku sokantu vest...Ja npr ne pamtim datume uopste....brojevi mi nista ne znace, ali se vrlo dobro secam da je bilo 29April kada je meni , moj ginekolog saopstio da imam cancer. Ne mogu tacno da ti ponovim sta mi je rekao, jer je nesto promrmljao vise onako, sebi u bradu na latinskom...posto ga je verovatno bilo sramota...jer to nije bio u stanju primetiti ranije, nakon redovnih ginekoloskih pregleda...ali najstrasnije od svega mi je bilo to sto je moja mama cekala ispred , u cekaonici...i sto sam joj rekla da udje unutra...i sto sam htela da presecem ..i odmah joj unutra rekla " mama, rak je"...a ona pala na onaj doktorski lezaj...to mi je bilo najteze...ne ni dijagnoza, nego ona...jer sam trebala da joj objasnim da nije nista strasno, i da cemo se boriti, da zivot ide dalje...Najgore je onima oko nas...koji nas vole, i koji se za nas plase.

Sta reci na ovakvu pricu?
Znas, kad god procitam neki tvoj post, imam podeljena osecanja, i kao roditelj i kao obolela.
Kao roditelj razumem tvoje roditelje koji su zajedno sa tobom prolazili tu golgotu i ne mogu ni da zamislim sebe u situaciji da mi saopste da mi deca boluju od te bolesti i sada zaista konstantno osecam taj strah, da se bolest ne reflektuje na njih.
Kako je rekla Tajna, u celoj toj prici mi je bilo najteze da saopstim mami i deci od cega bolujem, jer mi se cini da je njima teze, da moraju da se bore sa tom neizvesnoscu, a istovremeno da nam ne pokazu osecanja, jer misle da ce nas povrediti.

Zacudo, ne osecam se lose zbog bolesti, zaista osecam da cu ja to pobediti. Ponekad, kao kada sam dobila nove rezultate o uvecanim limfonodusima, malo padnem, ali se podignem, idem dalje, treba izdrzati terapiju, a onda u normalan zivot.

Kao ti Slavko.
Samo napred.
Ti i jesi dete. I treba da se glupiras, veselis, skaces, budes aktivan.......
Pa ti si jos tinejdzer.........
I isti si kao oni, samo malo zreliji, jer te je bolest ojacala.