Poštovani prijatelji, posetioci sajta, i administratore sajta,
nadam se da će se moja tema zadržati ovde, jer mislim da je nama, koji smo izgubili voljene osobe potreban kutak za nas... Ne bih želela da na temi PRIJATELJI demorališemo ljude koji se još uvek bore, jer i ja sama sam se nadala i verovala do poslednjeg dana.
Ne bih volela sadašnje borce da gušim svojom tugom, jer ima dana kada se teško nosim sa svim, i kada bi mi prijalo da napišem šta mi leži na duši...a ko će to bolje razumeti od nekog ko to isto proživljava?

12. marta mi je umro otac.
Pisala sam ranije, na temi PRIJATELJI kako je sve teklo, pa da se ne ponavljam. Suština je da nekako još uvek ne verujem da je sve istina, naročito što još kod mame u stanu, nekako sve diše u duhu njega. Bolestan je ležao u mojoj devojačkoj sobi, pa, kada uđem u nju, samo me preseče u grudima, vidim neke njegove stvari, ponadam se da je on "tamo negde", i da se vraća ubrzo... Fali mi poslednji zagrljaj, poljubac. Umro je u bolnici. Bio je preslab poslednji put kada smo ga videli, toliko je bio slab da sam se plašila da ga jako zagrlim, misleći da ću ga povrediti, nadala sam se još jednom susretu da to mogu da uradim. Umesto toga, zvali su nas iz bolnice da nam jave...sutradan ujutru...
Sreća pa je došao tatin najstariji brat, pošto mu obojica braće žive u Kanadi (najstariji je došao sa namerom da ga vidi - prekasno je stigao), pa je pomogao mami da pregura taj prvi dan, oko umrlice i pripreme tela, transporta za Beograd ( mi živimo u Subotici, a moji roditelji su proveli celu mladost u Beogradu, i ja sam rođena tamo, "slučajno" smo završili u Subotici ), pošto je u Beogradu obavljena kremacija, a urnu smo položili u Subotici, da tata bude blizu nas. I tako su dani prolazili u nekom čekanju, prvo da se desi kremacija, pa nedelju dana posle toga, polaganje urne, pa onda 40 dana...ali, i pored toga, još uvek je nestvarno. Čak iako smo znali šta će se desiti, užasno boli, fizički boli ta praznina.
Još uvek u glavi nosim slike iz njegovog poslednjeg perioda života, sanjam ga svake noći, kako je živ i zdrav, ponekad ga sanjam i bolesnog, i u snu razmišljam šta bi još mogla da mu dam, koji preparat, da mu produžim život...
Interesantno je kako mi, koji živimo sa obolelim očajnički želimo da im produžimo život, a zapravo, ko zna koliko se muče. I da li je taj produžetak života, i naše nastojanje u tome, uopšte u njihovom interesu? Tužno je i strašno. Moj otac se mučio samo par dana, i dobro je pa je uglavnom spavao...
Plačem uveče, kada moja beba, sin od 9 meseci konačno, zaspi. Duša me boli što nema dedu, koji ga je toliko čekao. A dočekao je samo da se rodi, da počne da sedi, par zubića...i to je sve.

Moj predlog je da na ovoj temi podelimo tugu zbog gubitka, neka ova tema bude mesto gde možete da se oslobodite tog osećaja, neka vam ovde bude lakše... Svaki dan je nekako drugačiji, a opet ta strašna činjenica lebdi iznad nas..
Dva i po meseca posle, još uvek je sveže...praznina u meni kao da je veća sada...ili sam je sada svesnija, ne znam..

Pišite...
Pozdrav.

Bojana znam kako ti je i kako se osećaš jer i ja sam izgubila muža i to 2godine posle moje operacije karcinoma dojke .Te dve godine nisam ni mislila na moju bolest već kako njega da spasim i kako da mu produžim život ,gledala sam ga kako mu se život gasi polako tu pred mojim očima a ja nemoćna da bilo šta uradim ,možda da nije imao ranu tj bolje reći ranetinu na nozi ,možda bi mogli da ga uvedu u salu i ugrade pejsmejker koji bi pomogao njegovom srcu da bar duže radi i da preživi .Sve je to možda ,i moj muž je umro u bolnici .Bilo mi je strašno jer kada je otišao u bolnicu ,to veče smo se čuli i sutradan muk mobilnog telefona ,sto puta sam pozvala broj ali odgovor je bio da nije dostupan ,u tim trenutcima i mozak zablokira ,ali sam se setila da nazovem odelenje i kada su mi rekli da su ga priključili na veštačka poluća,bilo mi je jasno da nema povratka.I toga dana pozvala sam doktorku ,da mi da bilo kakav tračak nade da će možda biti bolje,sve je potonulo sa njenom prvom rečenicom:"Znate nemamo običaj da saopštavamo preko telefona"... Ceo svet mi se srušio .Iako je od njegove smrti prošlo 2godine mnogo je teško zaboraviti 30godina divnog života ,živeli smo jedno za drugo ,i sve me podseća na njega ,još ga vidim kako sedi na stolici jer se guši i nemože da diše i trpi užasne bolove zbog rane na nozi .Noćima nespavam i provodim plačući ,krijem se od sina da me nevidi da plačem jer mi neda da se nerviram .Nema moje najveće podrške za moju borbu protiv karcinoma ,i za te dve godine kad god sam psihički pala on iako bolestan uvek je našao način da me podigne da mi bude podrška i neko na koga se mogu osloniti u svakom trenutku ,svega toga više nema bole užasno uspomene i ovo dok pišem suze same kaplju .Ostala su samo sećanja o jednoj divnoj ljubavi .Mnogo je teško kada ujutru nemate sa kim popiti kafu ,popričati ,smejati se ,tugovati ili se radovati .Izvinite ali užasno mi je teško ....Znam razumećete

Drago mi je da je neko pokrenuo ovu temu i u potpunosti se slažem sa Bojanom povodom toga..
I sama sam deo ove priče i pisala sam već na temi prijatelji.. Ja sam izgubila oca 10. novembra, i bez obzira na to što je prošlo 6 meseci još mi je teško... I biće i dalje znam to.. Skoro sam baš pričala sa jednom prijateljicom koja je pre par godina izgubila majku. Kaže da joj je bilo mnogo teško prvih godinu dana, a posle je nekako postalo lakše.. I dalje teško, al nekako se prihvati ta činjenica i živi se sa tim. Ja stalno mislim na njega ali bukvalno minut ne prođe da ne pomislim na njega i stalno ga spominjem.. Ali fali....
Ne mogu sad baš da pišem onako kako bih htela, jer odmah suze kreću, a ja sam na poslu.... ali pisaću... I dolaziću ovde često... Puno vas pozdravljam sapatnice moje.

Drage sapatnice, što kaže lyki,
drago mi je što podržavate ideju da se ovde ponekada sastanemo i malo isplačemo, dok pišemo. Znate i sami koliko je ponekada teško, na pitanje :"Kako si?" odgovarati sa poznatom knedlom u grlu :"Biće bolje", a znamo da još dugo neće...
Ili recimo, šta mi se desilo nedelju dana posle tatine smrti, odem kod frizerke da se ofarbam jer nisam stigla od silne gužve, kod kuće beba, muž, trči u bolnicu,itd...i tako dospeh ja kod frizerke, i onako pokisla i nikakva, tužna, sedim u stolici i ćutim, a ona me pita ( a zna šta se desilo ) :"Šta je sad opet?" Ja se trgnem i suvim glasom joj odgovorim :"Ništa novo!!!" ne verujući da me pita tako nešto....ali valjda dok ne doživiš ne znaš kako je, iako sam ja uvek imala takta kada je sa mnom u društvu neko ko je u žalosti...

m. defranzza, često pomislim koliko li je teško mojoj majci, koja je sa mojim ocem provela 40 godina, ceo jedan život, svaki dan se vraća u prazan stan...ja odem da joj malo pomognem, da budem sa njom, ali na kraju dana, ona ostaje uvek sama. I zbog toga mi se slama srce. Rasplačemo se obe, zagrlimo se, ostanemo tako..pa prođe, onda pita za unuka pa joj se vrati osmeh na lice, odmah zatim se seti kako bi se moj tata radovao Mihajlu, pa se opet rasplače...I kada ga hrani, seti se dana kada sam ja bila beba, pa kako su me njih dvoje hranili...e, onda se i ja rasplačem...mnogo je teško...

Do sledećeg pisanja, pozdrav...

Samo da vam posaljem jedan veeeelikiiiiiiiiiiiiiii zagrljaj i podrsku,divne ste,divim se vasoj snazi!
Srce mi se cjepa kad ovo sve citam,jer se plasim da i mene sve ovo ceka,ne znam kako cu izdrzati,ali cu morati,kako znam i umijem,ne smijem ni da pocinjem da pisem o sebi jer bi se to oduzilo,a ja jos nisam nikoga ni izgubila,ali u glavi sam jos cim smo saznali dijagnozu imala vec ove slike koje vi vec pisete...
Divno je saznanje da ima jos ovakvih ljudi kao sto ste vi,koji imaju toliku ljubav za svoje bliznje,jer je doslo vrijeme da niko nikog niti voli niti postuje,svako gleda svoje du*e!
Znam samo jedno,kad god da izgubimo svoje bliznje,uvijek je ista bol,svi mi razmisljamo isto,Bojana:,,Da je bio duze sa nama,da gleda unuka kako odrasta itd....."
m.defranzza:,,Da je tu da pruzi najvecu podrsku u mojoj borbi,da covjek ima nekoga sa kim da popije kafu i da dijeli tugu,brigu idt..."
Ja:,,Da sam mu bar dijete rodila,da je ista dozivio,a kamoli unuka,da smo tu za sve probleme,kroz cjeli zivot itd..."
Svi,ama bas svi kad god da odu mislimo da im nije vrijeme da odu,pa makar oni imali 7 ili 77,voljeni uvijek hvale!
Ljubim vas sve

Interesantno je kako mi, koji živimo sa obolelim očajnički želimo da im produžimo život, a zapravo, ko zna koliko se muče. I da li je taj produžetak života, i naše nastojanje u tome, uopšte u njihovom interesu? Tužno je i strašno.

Ovo mi milion puta prodje kroz glavu,sta god da mu dajem,pravim,sta god da cujem,sta god pricamo,ja se pitam uvijek upravo ovo sto si napisala...

Bojana verujmi ti si bar pored majke neko vreme a tuga ,i bol nastaju onda kad si sam a sve te podseća na osobu koje nema i više je nikada neće biti tu .Tvoj otac je bar doživeo da vidi unuka ,moj muž koji je žarko želeo unuče to nije doživeo otišo je nije mu se ispunila želja da sa unučetom prošeta ,da se igra ,veruj mi kako vreme odmiče sve je teže i bol je sve jača ,ja mogu samo da pričam sa grobom gde mi je muž sahranjen sa druge strane muk ,nema nikakvog odgovora ,tako da opet sama pričam .Pričam sa svojim cećem ali isto nema nikakvog odgovora,a najgora je noć. Dan i nekako prođe ali noć nikada ,ponekad preplačem čitavu noć i ujutru sam sva naduvena od plakanja ,mnogo boli bez obzira koliko je vremena prošlo od gubitka drage osobe.Hvala ti što si pokrenula ovu temu da bar pisajući i čitajući vaše postove imam osećaj da razgovaram sa nekim ,veruj mi tvojoj mami je mnogo mnogo teško znam po sebi i zato kad god možeš budi uz nju jer sama samo može da tuguje još više.Veliki pozdrav za tebe I sada imamam gde poštreno da se isplačem.

Drage moje,
hvala vam, i hvala što ste tu!

Švargla,
veruj mi da, od kada si mi pisala prvi put, ja ne prestajem da mislim na tebe i tvog supruga! Pričala sam i mami o vama, kao primer da zlo koje je nas snašlo ne štedi ni mlađe. A ima i još mlađih. Tragično. I, u pravu si, kada god da neko ode, prerano je. Razgovarala sam sa ženom kojoj je u isto vreme kada je umro moj otac, umrla tetka od 76 godina, i ona mi reče:"Bojana, to je strašno, vaš otac je imao 58 godina, i kažete da je rano, pa ja mislim za moju tetku da je otišla rano!"....Moja baba se oprostila od sina...Užas.
Tvoj muž je samo godinu dana stariji od mene...
Istina je poražavajuća, ali ne dajte se, držite se! Pitaćeš me: KAKO? Onako kako si do sada. Znam da si na izmaku snage, ali, on ima tebe kraj sebe, ti si njegovo sve, i juče, i danas, i sutra. Skupi svu snagu, kao i do sada, i budi to što jesi, jer vidim da si snažna i jaka osoba, koja se ne predaje! Na kraju dana, samo je to važno, veruj mi. On to zna, i ceni. Ja se tebi divim, život te je premladu stavio pred najveći ispit u životu...I šta god da se desi, osećaćeš se bolje, jer ćeš znati da si u svakom smislu dala maksimum sebe.

m. defranzza,
Ja sam počela da pričam na groblju sa "tatom" šta ima novo...i onda sam uhvatila sebe da me nerviraju ljudi koji prolaze pored, jer se kao čude šta ja to radim. Mislim se, svašta! pa, pričam sa ocem! i to nerviranje za svaku sitnicu sam nasledila od njega, pomislim odmah kako bi se i on iznervirao...Tek sada primećujem koliko karakterno imam njegovih osobina...skoro ceo njegov duh. Voleli smo mnogo da gledamo crtane filmove zajedno, imali smo naš interni rečnik, koji je sada zanemeo, a ne prođe ni dan a da mi nešto ne padne na pamet...
A mama, mogu samo da zamislim koliko je glasna tišina, kada noću sve utihne. Rekla mi je da joj ne pričam kako sanjam tatu, jer se ona boji da će ga sanjati, da će se rastužiti, a neće biti tate pored nje da je uteši... Strašno. Bila je to velika ljubav. Bili su moj uzor. Zato i dočekah 32 godine da se udam, čekala sam da naiđe neko ko će da me voli kao što je tata voleo mamu, odnosno kao što je ona volela njega, svejedno je. I, mislim da je to neponovljivo.

lyki, kada sam otvarala temu, mislila sam na tebe, ostala si mi u sećanju na temi PRIJATELJI, kao neko ko mi se prvi obratio i pružio podršku! Hvala ti.

Moram da prekinem sada ako mislim da spavam noćas, emocije divljaju...
Želim vam svima mirnu noć.. i veliki pozdrav za sve..

Bojana čitajući tvoj zadnji post plakala sam kao kiša takvu ljubav koju su imali tvoji roditelji imala sam i ja ,tvoj post je probudio moje uspomene i suzei emocije su bile jače ,slivale su se na tastaturu i dok ovo kucam kucam kroz suze ,mnogo boli ,i mene na groblju gledaju ko ludu pošto pričam sa mužem i mene nerviraju prolaznici koji se čude .Još mi je teže što moram da se krijem od mlađeg sina da mogu da se isplačem ,neda mi ,a u kući sve me podseća na muža ,i sve u dvorištu ,kažu drveće i voće ne oseća a te godine kada mi je muž umro osušilo se pola voća on je ga orezivao i vodio računa o njemu i niko nemože da me ubedi da je to neka slučajnos .Hvala vam što ste tu što mogu zajedno sa vama da delim tugu i bol i plačem zajedno sa vama.

I ja se gusim u suzama,danas nam je los dan,ova vlaga,kisa,magla,on nikakav,bolovi,umor,tesko disanje,jos ne spavamo,dijeli nas pola zida pa se gusim u sebi,jecam da ne cuje dok pisem...
Hvala ti Bojana,sve je tako,zivot je surov,i ja se tjesim da uvijek gore od goreg postoji i da nasa sudbina nije najgora,sto sam procitala na jednom forumu kazu ovako ,,Nije bitno zivjeti ni 100 godina,sta vrijedi kada neko dozivi 90-100 a umre nevoljen,da nikada nije imao i osjetio pravu ljubav,bolje je umrijeti i sa 20 godina ali uz svu ljubav voljenih,, sad ko misli da je tako,nije neka utjeha ali ima smisla,neki ljudi nikada ne osjete ono sto svi mi osjecamo za njih...a to je valjda bit zivota Biti voljen!Samo je to bitno!
Defranzza sad me podsjetiste na mog muza sa tim vockama,moj muz je ove godine prvi put iza kuce posadio jagode,jabuke,ja gledam u ta stabla i razmisljam Boze hoce li biti tu da doceka da rode,prvi put da daju plod
I kaze ovako ,,Da sam sada zdrav bavio bi se sa 3 stvari,volio bi da probam da kuvam,da uzgajam stoku i da probam da sviram harmoniku,to sam probao jednom kao momcic i bio sam ocajan,a imao sam jaku zelju,meni se srce stegne kad to kaze
Sjedimo tako nekada do kasno u noc i pricamo sta bi bilo kad bi bilo,e zivote i sudbino....

I jos nesto da dodam,mozda ce mnogi pomisliti sta ova trazi u ovoj temi,ova nije normalna,sluti i pise iako joj je muz jos ziv,i mozda je i ruzno na neki nacin,ali ja sam takva,moja tuga i bol su vec preteski i veliki,jer ga gledam tako kako se pati,na izmaku svih snaga,i ovde mi je valjda lakse da ispoljim svoj bol i strah,za sad necu vise da pisem,vec samo da vas citam,da ne slutim tugu unaprijed...
Ljubim vas

m. defranzza,
nije mi bila namera da Vas rastužim, ali ova tema i jeste namenjena da pustimo tugu da teče, bez bojazni da će nas gledati popreko, kao na groblju, ili osuđivati. Nemaju zbog čega. Pre ovoga sam se jako bojala smrti, i to ne svoje, nego upravo ovog što mi se dogodilo. Nisam imala nikakvu predstavu o tome. Sada nekako shvatam da je i to prirodno, logičan kraj svega. Još ako svaki dan gledaš voljeno biće kako lagano odlazi...prirodno je, ne znači i lako podnošljivo. Tuga samo iz dana u dan menja oblik. Sada, pošto imam dete, plašim se malo svoje smrti, upravo zbog deteta, ali...čuvam se koliko mogu. Život mi je nažalost, u amanet ostavio lošu genetsku prognozu.

Švargla,
ovde su svi dobrodošli! Mada te razumem, jer ja uopšte nisam htela da se oglašavam ovde dok je naša borba trajala. Crpla sam informacije, i ogromnu količinu pozitivne energije iz postova, probrala ono što mi može koristiti, i gurala napred. Okončanjem svega, shvatila sam da mi upravo ovo fali, da podelim sa nekim ko razume. Veliki je to stres, briga, strepnja i na kraju, umor i tuga...Ovde si uvek dobrodošla!!!

A ja noćas sanjah mog taticu, u pidžami, kako nešto jede, i bila sam srećna u snu, jer on poslednjih meseci ništa nije mogao da jede...posle buđenje, i novo shvatanje da je bio samo san..i suze...
Idem sada na groblje..
Pišemo se...

Švargla znam kako ti je i sve to sam prošla a valda je moj bol i veći zbog moje borbe sa karcinomom ,teško je to kad gledaš kako drage osobe pate a tebi vezane ruke ,nemožeš ništa a usput ti treba snaga da se boriš sa groznom bolešću ,više nema ramena za plakanje ,zagrljaja kada mi je teško reči utehe kada me nešto boli ,i ja sam sedela noćima sa mužm i pričali smo o svemu i svačemu ,a bilo mi je mnogo mnogo teško jer sam videla da mu se život polako gasi i to u očima ,nije više bilo nikakvog života ,postale su beživotne ,a pošto mi je tata umro pre muža to sam videla i u njegovim očima .Bojana znam da uopšte nisi imala nameru da me rasplačeš namerno ali tu ljubav koja je bila između tvoje mama i tata imala sam ija i sada toga više nema ,I ja bi volela da sanjam svog muža ali pošto mnogo malo uopšte spavam nisam ga sanjala .Bojana ovako mogu bar da se isplačem da mi niko neprebacuje i negrdi dokle ću više da tugujem i plačem ,jer sinovi imaju svoje živote ,i polako što me ustvari i najviše boli zaboravljaju oca ,neznam dali to rade zbog mene i moje bolesti?Ali znam dogod sam živa u mom srcu ostaće samo moj muž .

Defranzza,
mislim da Vaši sinovi ne zaboravljaju oca, možda ne žele Vas da opterećuju nekim njihovim sećanjima na njega, možda misle da će tako biti lakše...I strašno mi je žao kada pročitam da se krijete da plačete. Suze su prirodne, isto kao i smeh. Ja se ne krijem od sina kada mi se desi da zaplačem u njegovom prisustvu, iako je on još beba, ja mu kažem :"Mama je malo tužna sada i zato plače, ali će proći". Možda je nekome čudno, ali zna se da beba oseća raspoloženje majke...a moje je bilo baš nikakvo,od kako se on rodio, siroma, sve neke loše stvari oko nas...I naravno da on nema pojma šta sam ja njemu rekla, ali oseća boju i ton glasa, i shvata da nije on kriv za moje suze, i potpuno je smiren...
Porazgovarajte sa sinovima, ne znam kakav odnos imate, i dajem napamet savete, ali kao da nije dovoljno teško, pa morate da se krijete...probajte da im dočarate rečima Vašu tugu. Oni imaju svoje živote, možda i porodice, a vi ste ipak ostali bez najveće podrške. Probajte, defranzza, nište ne gubite, a možete da dobijete...A na pitanje :"Dokle ćete da tugujete", recite CEO ŽIVOT, ali i da ćete se vremenom smiriti, i da bi Vam možda bilo lakše kada Vam oni ne bi prebacivali...Izvinite što sam uzela tu slobodu da Vas savetujem u Vašim porodičnim stvarima, ali mi je žao...
Na kraju, ni na meni se ne vidi "iz aviona" da tugujem, ali, kažem, samo ja znam kako se osećam, sve ostalo je marketing, a i beba je tu, da nije njega, ko zna da li bih ponekada ustajala iz kreveta...
Veliki pozdrav za Vas!

Bojana nema zašta da se izvinjavate svaki savet je dobrodošao ,a oni mi zbog moje zdravstvene situacije nedaju da plačem boje se da će mi se stanje pogoršati razumem ja njih izato i neželim da me vide uplakanu i tužnu znaju oni da ću ja tugovati i plakati ceo život i znam da nežele svoju tugu za ocem da prenose na mene ,sve je to meni jasno.I vala Vam na savetima .