Mila, niko ne zamera što nisi tu odmah nakon našeg pisanja, jer kada god da se javiš to znači mnogo, makar meni a verujem i ostalima koji čitaju ovu temu i koji utehu pronalaze u tvojim rečima. A i nekako mi se dopada ovo što kažeš da ne stižeš nekada da uđeš ovde, i to je na neki način dobro, jer shvatam koliko je potresno čitati nekada sve ovo a onda još s vremena na vreme otvarati i sopstvene rane da bi nama pomogla.

Prvo bih ti rekla "hvala" i to veliko hvala za ove tvoje reči upućene meni. Nemaš nikakvu obavezu da to radiš a ipak, pronalaziš ljubavi i tu ljubav šalješ kroz ove reči a meni to mnogo znači.
Mada, moram ti priznati, a toga sam se setila čitajući ovu tvoju poruku i spominjanje fakulteta, postoji nešto čega sam se setila a nisam pisala o tome ovde, niti ću za sada jer nemam baš volje da i to guram ovde, i zbog sebe i zbog svih vas. Možda ako osetim potrebu pošaljem ti privatnu poruku i tu kažem o čemu se radi, to bih uradila narednih dana kada pronađem vremena jer je opširno pa bih na miru o tome pisala, naravno, samo u slučaju da te ne davim sa tim jer to zaista ne želim.

Danas sam pričala sa bratom, nisam izdržala a da ne pustim suzu iako nismo pričali o teškim temama, govorio mi je da ne plačem i da nisam sama.. Ali nisam dala da me to ponese kao nekada već sam pitala kako mu je devojka i da li trudnoća ide po planu, rekao je da je sve okej i da sve ide kako treba i da jedva čekaju dan kada će saznati pol tog malenog anđela, najviše se kaže raduju sada tome.
A onda je usledio jedan novi, omanji talas suza kada mi je rekao da mu je devojka rekla da bi volela da jednoga dana ode sa mnom u kupovinu stvari i odeće za bebicu jer bi volela da deo te sreće podeli i sa mnom... Nisam znala šta da kažem samo sam zaplakala od emocija i stvari koje sam u tom trenutku osećala. Devojka koju ne poznajem (da, ne poznajem devojku moga brata, i to je usko povezano sa ovim delom za koji sam rekla da još nisam iznela ovde), želi da kupuje deo odeće za njihovo dete sa mnom.. Ja i ona se "znamo" samo preko slika, brat mi je pokazao njenu sliku a njoj je pokazao moju i to je sve, za sada. I to me jako boli, što za sada nisam u mogućnosti da budem sa njom i da podeli tu svoju radost sa mnom, ta devojka ima tako divne oči i predivan pogled, i vidi se i preko slike da je dobra u duši i da voli da pruža ljubav, uostalom, drugačiju i ne mogu da zamislim pored svoga brata.

Za nekim ljudima koji su otišli od mene usled svega ne plačem, ni najmanje Mila, iako su mi, dok sam razmišljala drugačije o nekim stvarima, oni i njihove reči značile puno. A sada, shvatam da su iskrenije reči bile od ljudi koji su se dosta ređe čuli sa mnom i sa kojima sam dosta ređe komunicirala, nego sa ovima sa kojima sam bila često. Ti sa kojima sam se čula ređe ostali su isti i do današnjeg dana, ne menjaju se i kažu da će uvek biti tu za mene čak i ako ja mislim da ih nema i da ih ne vidim, i to me je isto mnogo ganulo i mnogo mi znači kada pomislim i vrtim te njihove reči u sebi. Drugarice koje imam su mi jako, jako bliske, kao sestra mi je gotovo svaka od njih koju smatram pravom prijateljicom i ta prijateljstva traju skoro ceo život, od vrtića. I jesam, svesna sam da sam ih puno povredila nekim stvarima o kojima opet izbegavam ovde direktno da pišem, a posebno jednu drugaricu koja je bila spremna sve da uradi za mene a ja sam to na neki način iskoristila u najlošije svrhe, i spremna sam da me Bog jednoga dana kazni zbog toga.. Ipak, i ona kaže da se ništa nije promenilo i da je i dalje ona ista moja drugarica kao i pre svega toga, i ja joj verujem kada je pogledam u oči, znam da govori istinu.

A za našu slavu sam već zapisala nekoliko recepata, i još tražim neke stvari pa ću polako da prikupljam potrebne sastojke i sve što mi bude trebalo da bih trpezu pripremila onako kako je mama to radila... Ono što ipak znam i čega sam svesna jeste to da njene slavske sarme ništa neće moći da zameni, kao i neke druge stvari koje je samo ona znala da spremi na neki svoj, poseban način. Znam i da je dosta svojih kulinarskih specijaliteta naučila da sprema od bake tako da se radujem prilici da krenem njenim stopama i učim od bake. I na kraju, da probam da oživim makar samo jedan deo onog kulinarskog, toplog duha koji je odisao kućom kad god bi mama nešto spremala.

Mama je inače bila jako pobožna, pa sam i tu imala pitanja na koja nisam dobila odgovor.. a možda pretpostavljate i koja su to, i ono najčuvenije, zar se tako vraća onima koji slave Božije ime i služe mu na zemlji? Na kraju, morala sam da prihvatim onaj jedan jedini odgovor koji postoji a to je, čudni su putevi Gospodnji...
Svakako da planiram da odem do hrama ili crkve sada kada se bude navršavala tatina godišnjica, tada ću se pomoliti za oboje i moliti se i njima i dragom Bogu da mi daju i uliju snage za sve ono što me još čeka dok ne ugledam svetlost dana u ovom sivilu koje me prati..

Večeras slušam neke pesme za koje me isto vežu uspomene, recimo pesma Beautiful koju peva Eminem. Tata, koji je inače tečno govorio engleski, je kao i većina roditelja imao predrasude o njemu iz ovih ili onih razloga ali je onda negde, nekako čuo baš tu pesmu, Beautiful, i dopala mu se jako. Pa se sećam da je jednom došao kod mene, rekao mi da je slušao Eminema a ja krenula da se smejem i tek sam ga ozbiljno shvatila onda kada me je pitao "Da li Eminem ima još pesama ovakvog tipa?" i kada sam mu rekla da ima i napravila mu omanji spisak, narednih dana je to slušao a mama se smejala onako u čudu, kao što se ja sada smejem dok slušam te pesme i prisećam se svega toga..

Pored svega, rekla bih vam još i da danas imam novu seansu sa psihijatrom, malo imam tremu od toga iz nekog razloga ali, preživeću valjda.



Bojane, jako me je potresla ova tvoja priča, posebno ovaj detalj kada si ušao kod mame u sobu.. Probudilo je u meni emocije i osećanja koja sam imala u slučaju svoje mame, nisam o tome pisala ovde jer je dosta bolno, a kuckala sam o tome na kompu kada više nisam mogla da držim neke stvari u sebi.

Ono što bih ti, kao i Mila, rekla jeste to da ne mučiš sebe suvišnim pitanjima i upadaš u taj vrtlog koji te može odvesti pravo na dno. Šta je bilo sada je gotovo a nažalost, vreme vratiti ne možemo. Ono u šta sam sigurna jeste to da si joj za njenog života bio dobar i uzoran sin na kojeg je mogla biti ponosna, a da sada svu ljubav koju si osećao prema njoj dok je bila tu usmeriš na svoga oca i pružiš je njemu, jer će njemu to značiti jako puno. Negde sam čitala da je ljudima u godinama najteže i najviše se plaše da će umreti sami, a tvoj otac ima tebe da budeš sa njim i uz njega do samoga kraja, da se oseća sigurnim jer te ima kraj sebe a i ti njega, znam na primeru svog brata i tate kakav je odnos oca i sina..

Stasao si čovek, znaš šta nosi život i uzmi to u svoju korist, ne daj da te loše misli obuzimaju pre vremena, ne razmišljaj o tome kako tate jednoga dana neće biti već uživaj u svakom trenutku koji provodiš kraj njega dok je on tu, videćeš, kasnije kada se budeš sećao toga neće toliko boleti koliko će ti značiti i bićeš srećan što si baš tada, u tim nekim trenucima bio sa njim a ne negde drugo..


Puno pozdrava svima i od mene, čuvajte se i držite, i javite se ako možete i osećate potrebu, tu smo jedni za druge..

Evo i mene ,stizem da se javim stalno u nekoj frci i grcu..
Draga Saro,jako mi je zao zbog tvog gubitka nadam se da ces uspeti naci izlaz iz ove jako teske situacije,mada uvek ce da boli.Dobro je i to sto si preuzela organizaciju slave mozda ce te to malo zaokupirati i skrenuti misli
Ja jednostavno nisam hrabra,radim samo ono sto bas moram.Znam da moram dalje,imam ovo dete i zbog nje se borim.Ali ja jednostavno izlaz ne vidim.Sve vise mi fali savet.razgovor..Mi slaviti ipak necemo,prosle godine Miso je bio u bolnici,a ove godine je zauvek otisao.
Mila,nikako da ti se javim i odg na tvoju poruku,evo ovde cu.
Stalno sam u nekim obavezama ,jako puno radim ,onda cerkicina skola,i onda kad ona ode popodne ja se jednostavno prepustim mislima i secanjima,obavezno odem Misi na grob,tamo malo posedim.I imam osecaj da tonem..TEk kad ona dodje iz skole mislim da se vracam u zivot,nasmejem se ,pricamo.Ali me samoca ubi ,satima cutim..Tv upalim tek svaki drugi vikend ,jednostavno nemam volje.Mrzi me da odem do mame,sestre.Lakse mi je biti sama,nego slisati druge.Znam da gresim ali ja trenutno drugacije ne mogu.
Kao sto ste spomenule,praznici.Osecam da ce ovi predstojeci biti posebno tuzni.Tu je i cerkicin rodjendan 05.januara puni sest godina.Vec me hvata nervoza od dana sto dolaze.
Saljem vam veliki zagrljaj ,budite mi dobro.Puno vas pozdravljam i cuvajte se.

Draga Saro,
ne stigoh da se javim odmah, jednostavno sam zbog ovih obaveza oko svekrve premorena da sednem naveče i pišem, onda kada bi meni bilo prirodno da se javljam. Što bi rekao jedan moj poznanik Mađar - ovaj noć nije bio moj dan.
Slobodno piši privatnu poruku kad stigneš, možda neću moći da ti odgovorim odmah, jer s današnjim datumom mi ističe internet (počela sam da plaćam 12.) i verovatno ga neću uplatiti, jer više od mesec dana mi je kompjuter bio potpuno isključen, a sledeći (prethodni) mesec je isto bilo puno problema, jedva smo pred kraj nekako osposobili da radi fejs i internet, bez pošte, itd. pa pošto ćemo tek oko N. Godine (ili možda čak i posle) dobiti novi kompjuter i biće konačno instalirani svi programi kako treba, od tada ću normalno ponovo da plaćam internet.
Eto, koliko imamo problema s tim, a moj Nemanja je imao sve instalacione diskove i svakome je instalirao programe, znao je da sedi po celu noć kad je trebalo da se odradi bilo kome, ne bi jeo ni ustajao dok ne završi, a mi sad nemamo pojma kod koga su ti njegovi diskovi ostali, niti iko od njegovih drugara ima vremena i strpljenja da uzvrati tu bezbroj puta učinjenu uslugu s puno ljubavi i da to odradi za nas, čak i ne svraćaju nikada. To me zaboli, ali šta da se radi. Ponekad pomislim da je prosto sagoreo u tom svom druženju s ljudima, svakome je davao sebe nesebično, bez granica, kao da je istrošio sebe, svoje zdravlje, svoje vreme, svoju ljubav, svoje strpljenje, sebe samog...
Drago mi je što si uspela da popričaš s bratom makar malo, i što si preko njega uspostavila neki kontakt i sa njegovom devojkom. Lepo je što ti je ponudila da zajedno kupujete stvari za bebu, u toj kupovini ćete se upoznati, zbližiti. A što se tiče prijatelja, stvari uvek dođu same na svoje, prijatelji ostaju prijatelji, slučajni prolaznici kroz naš život idu dalje. Sve je to normalno, samo nosi bol i razočarenja u nekim trenucima. Ipak je potreban čitav jedan život da čovek shvati (tek u starosti) šta je u tom našem životu bilo važno i kako je zapravo trebalo živeti, a to podrazumeva i naše doživljavanje naših prijatelja. Dok smo mladi sve idealizujemo i lako se vezujemo za ljude, svi nam tada izgledaju divni, a onda dođe jedna ovakva situacija i onda shvatiš da i nisu svi divni. Samo moraš da naučiš da te ne bole razočarenja.
Pošto ću biti isključena neko vreme, neki dan ranije ti želim srećnu slavu, da sve stigneš polako, bez nervoze, a verujem da hoćeš jer si na vreme krenula da razmišljaš o tome šta i kako da uradiš. U svakom slučaju, želim ti da - bez obzira na tugu i bol zbog tvojih roditelja kojih neće biti tamo sa vama - prođe sve savršeno, onako kako bi bilo i da su oni živi, da znaš da si odradila sve kako treba i da bi bili ponosni na tebe kako si se snašla. Srećna ti slava, Saro draga!
Draga Eniv,
ja se i posle 4 godine plašim zime i svih ovih praznika - silne slave, nove godine, Božić, naša slava, slave kod Nemanjinih drugara (pamtim ih), a nažalost još uvek su u glavi i oni drugi datumi - 10. decembra je ušao u bolnicu, 25. decembra je počeo da prima prvu hemoterapiju, i da ne ređam sve datume vezane za to što i dalje boli. Ja te razumem, ali upravo sam ja dobar primer kako ne treba. Nemoj da te ta tuga toliko povuče da se potpuno odvojiš od ljudi. Verujem da, što čudno zvuči, možda baš sa majkom i sestrom ne možeš da se ispričaš (iako one znaju sve i vole te iskreno), jer će one uvek želeti da se ti trgneš, okreneš životu, itd. a tebi verovatno još uvek treba ustvari neko s kim ćeš moći da pričaš o Miši, o vašoj sreći dok je sve bilo bezbrižno, o vašoj ljubavi, pa i o ovim strašnim danima koji su usledili od njegove bolesti pa nadalje. I ja sam imala tu potrebu da pričam o Nemanji, ali me je upravo drugarica kod koje sam najčešće odlazila na neki način naučila da to ne radim. Jer, kad god mi je bilo jako teško otišla bih kod nje u želji da pričam o tome i da se isplačem, a ona bi uvek pričala o nekim sasvim bezveznim stvarima, i ja sam onda shvatila da i ne treba da trošim tu njegovu tužnu priču na druge ljude koji to ne mogu da osete ni pojme, iz prostog razloga što to nisu doživeli i ne unose se puno u moju priču i moju tugu, jer imaju svoje probleme. Tako sam prestala. Ako možeš čitaj, knjiga je zaista naš najbolji prijatelj. Ja, nažalost, gotovo da ne čitam više uopšte otkad je umro moj voljeni sin. Ne mogu uopšte da se skoncentrišem na ono što čitam, jer su mi misli stalno tamo negde, stalno sam rasejana i mislim na nešto drugo, tako da čitam automatski a da zapravo ne usvajam to što čitam, pa se onda nerviram kad se vraćam po nekoliko puta na isti tekst, i tako sam prestala da čitam, iako sam pokušala da ponovo po ko zna koji put iščitavam Dostojevskog, ali njega ne možeš čitati sa takvom odsutnošću koja u meni sada vlada. Pokušaj da se nateraš da čitaš. Vreme provedeno uz knjigu je kvalitetno vreme u svakom slučaju, i često mnogo bolje provedeno nego u praznom ćeretanju sa nezanimljivim ljudima od kojih neke imamo običaj da nazivamo svojim prijateljima. Ipak, ako imaš nekog dobrog prijatelja, iskrenog, razgovaraj s njim. To je svima potrebno - razgovor, prilika da ispričamo ono što želimo, a da nas sluša neko ko ume da sluša i razume i da zadrži to za sebe, ko tu našu priču neće zaprljati svojim nepotrebnim prenošenjem nekih krajnje ličnih detalja tamo nekom trećem. Meni je kablovska TV pomogla. Da me moji u kući ne bi stalno zagledali, proveravali da li plačem, ja sam već posle 10-ak dana upalila TV i bilo mi je lakše. Sednem na onaj Simpsonov kauč i blejim u ekran, a zapravo dugo vremena sam samo sebi tako pružala priliku da se sećam, razmišljam i tugujem u sebi, sedeći ispred TV ekrana, dok su kćerka i muž mislili da gledam program. A onda sam posle nekog vremena i počela po malo da gledam, ali evo i posle 4 godine ja gledam samo da popunim to vreme do sna, zapravo da se uspavam, i sada stalno imam situaciju da mi prođe i pola filma dok shvatim da sam ga već negde na nekom programu gledala, ali sam ga i prvi put gledala isto tako odsutno, s prekidima, pa ga se i ne sećam.
Ali, ponovo se vraćam na knjigu. Čitaj, pa makar i silom. Kod dugotrajne tuge mozak odumire, zato moraš da ga uposliš čitanjem, da ne bi već ovako mlada počela da zaboravljaš. A imaćeš i obaveze oko tvoje princeze, moraćeš pomalo da učiš s njom kad krene ozbiljna škola, i to je dobro. Ne daj da te tuga razori.
Šta je sa ostalima, odavno nema Švargle, Bojane koja je i postavila ovu temu, Bibii, Venere, Kiwibel, Jane, svih ostalih, da ne nabrajam sve koji su se ovde javljali od početka rada ove teme.
Pozdrav svima,
pregurajte nekako ove praznike,
Mila

gile52,

Ne stigoh odmah da odgovorim, eto, stalno neka jurnjava i trka pa nikako s mirom sesti i sročiti koju.
Hvala puno na svim ovim savetima koje si mi napisala, potrudiću se da sve to primenim koliko se bude moglo. Svakako ću uz oca biti do njegovog poslednjeg momenta. Otvorila si mi oči po pitanju nekih stvari, posebno onim što si napisala u poslednjim rečenicama svog posta upućenog meni. Ne treba da budem sebičan i mislim na to kako sebe da zaštitim od neprijatnih scena..
Mnogo mi je žao što si prošla i još uvek prolaziš taj pakao. Neću reći da znam kako ti je jer ne znam - decu nemam, a odlazak roditelja je daleko prirodnija stvar sa kojom se čovek nekako pomiri, nego odlazak deteta. Pa eto, u nedostatku nekih pametnijih reči, mogu samo da ti kažem da budeš i dalje hrabra, da se ne daš melanholiji i tuzi.

Saro,

I tebi puno hvala na savetima i lepim rečima. Obuzme me neki stid kada se setim koliko sam balav i nezreo bio u tvojim godinama, koliko je samo zrelosti u redovima koje pišeš. Divim se tvojoj hrabrosti i zaista se nadam da će ti život podariti mnoge radosti u budućnosti, jer si prerano osetila neke njegove gorke plodove.
Ne brini za ljude i nemoj da te to opterećuje ili srdi - ljudi dolaze i prolaze, a samo se retki i to baš oni vredni zadržavaju; neke poznaješ, neke ćeš tek upoznati i to će biti prava, duga prijateljstva. Sa prijateljstvima je uvek kvalitet naspram kvantiteta. Svi smo se na ovaj ili na onaj način suočili sa gubitkom nekih "prijatelja" u kriznim momentima, jer su upravo krizni momenti kamen spoticanja i veliki test svakog prijateljstva. Tu se pokazuju pravi ljudi i prave veličine i otkrivaju se licemeri i pretvornici.
Kao što ti je neko ranije rekao, ako "prijatelj" ne može da nađe razumevanja za tebe SADA ma kako da se poneseš, kada će te onda razumeti?
I gile52 lepo reče - o prijateljstvima učimo čitavog života, neke su lekcije lakše, neke teže, no na kraju ipak sve legne na svoje mesto i imamo upravo baš one ljude koji su nam potrebni i kojima smo mi potrebni.
Ne daj se Saro, budi hrabra, prihvati ljubav koju ti drugi pružaju i te male radosti koje žele sa tobom da podele, kao što bi to devojka tvog brata.

Svako dobro svima
Bojan

Dragi prijatelji, našla sam samo vremena da uđem ovde na kratko i samo vam poželim srećnu Novu godinu i nastupajuće praznike. Neka unesu makar samo tračak mira, spokoja i blagostanja u vaše domove i živote a Nova godina neka odagna makar samo mrvicu onog bola koji osećamo za našim voljenima.


Naredne prilike javiću se sa dužom porukom a do tada vas puno pozdravljam sve.

Draga Saro jako mi je zao sto ti se to desilo,ali kao sto kaze Mila ziv covjek sve podnese...drzi se,pred tobom su i ljepsi dani,mora ti zivot donjeti bolje...

Ja sam dobro,radim,upisala sam vandredno Medicinsku srednju skolu,sad moram da ucim,polozila sam prvu godinu,sad u februaru imam drugu,pocela sam po malo da izlazim za praznike i tako...
Stan se nije rijesio,zivim sa svojima u stanu od 38 kvadrata,nas cetvoro,i ne zalim se samo dok se bar slazemo,ima dana kad i ne,kriza ali sta da se radi,ja da mogu sebi bi placala stan,ali nema nista od toga sa mojom malom platom...
Sve vas puno pozdravljam,drzite se,u Novoj godini vam zelim vise smjeha,manje patnje i suza,da ovu sto imate nosite stoicki

Dobar dan svima!
Imam jednu neotvorenu bocicu Vidatox kapi, kupljene su u Bugarskoj. Bila je namenjena mom ocu, koji je, nazalost preminuo pre 3 meseca. Ako iko smatra i ima nekoga kome su potrebne i misli da mu moze pomoci u bilo kom smislu, neka se javi na: 0646768186 cena bocice je 140e, toliko sam je ja platila u Bg, imam fiskalni racun. Pozz

Dragi moji,
već nekoliko dana mi je kompjuter ponovo uključen ali nikako ne stižem da se javim. Dugo se nisam javljala jer zbog problema s kompjuterom nisam uplaćivala ni internet, nema svrhe, jer već mesecima imam problema s ovim čudom tehnike, a rešenje tih problema stalno odlažemo dok ne dođe naš rođak iz inostranstva da bi pokušao da nam povrati podatke sa hard-diska, i tako ... mesec po mesec, a sve je isto.
Uglavnom, ništa novo. Prošao je decembar, a evo već i januar, svi ti praznici, slave, preživesmo nekako. Pre neki dan sam pregledala fotografije iz albuma, i kad god se dohvatim tih fotografija iz našeg prethodnog života i počnem da ih gledam, a iz albuma iskaču ti srećni trenuci, ta nasmejana, razdragana lica, neke smešne situacije, ona divna nevinost dečjeg pogleda uhvaćenog u nekom trenutku, preplavi takva tuga i samo krenu suze, pa uvek samu sebe ubacim u dilemu da li to gledati ili ne. Osećam potrebu da bar tako kroz fotografije vratim te neke trenutke, i na tren budem srećna dok ih gledam onako nasmejane na tim fotografijama, ali onda dođe ona spoznaja da njega više nema i bude teško.
Ne znam kako se vi snalazite, ja se sve više povlačim. I tako mi nekako odgovara.
Nadam se da ste jači i hrabriji od mene, većina.
Bojane, drago mi je da si se javio, kako je sada tvoj otac, kakvo je stanje, šta ima novo kod tebe? Nisi se javljao već mesec dana, što u ovoj situaciji predstavlja mnogo vremena. Nadam se da ti je otac dobro, a i ti s njim.
Draga Saro, tebi je prošla i slava i N. Godina, i još koješta, dugo se nisi ni ti javljala, nadam se da si dobro. Pretpostavljam da je na slavi sve bilo besprekorno, da si bila divna domaćica, kao tvoja mama nekada, i da te je i to iskustvo malo ohrabrilo jer si shvatila da možeš sve sama da uradiš, kad rešiš. Šta ima novo kod tebe, da li si išla sa devojkom tvog brata u onu kupovinu za bebu? Da li si počela malo da izlaziš sa društvom?
Švarglo draga, od tebe lepe vesti. Uspela si da ostvariš svoju želju i da upišeš ono što si htela, i kako sama kažeš već si završila prvu godinu. Drago mi je zbog tebe, hrabra si i jaka, ono što si zacrtala sigurno ćeš i izgurati. Tako i treba. Pomučićeš se narednih nekoliko godina radeći i učeći, bićeš premorena i iscrpljena, biće i kriza - kad će ti svega biti dosta ali moraš da izguraš, jer onda ćeš sebi pružiti priliku da radiš neki bolji posao u kome ćeš uživati a i plata će ti biti bar malo veća i imaćeš neku sigurnost. Ti koja si sa puno strepnje, iščekivanja, nade, razočarenja prošla jedan strašan put uz svoga muža dok je bolovao i umirao od ove strašne bolesti kad postaneš sestra imaćeš mnogo više ljubavi, strpljenja i saosećanja sa svojim pacijentima, jer znaćeš kroz šta prolaze, i znaćeš da će im tvoj osmeh, tvoja lepa reč učiniti podnošljivim i lepšim svaki sumorni i bolni trenutak u onoj bolničkoj sobi. Sigurna sam da ćeš biti dobra sestra. Kad god ti bude teško i činilo ti se da nemaš snage da to izguraš do kraja pomisli na to. A prostor - šta da radiš, stan je mali, ali ti nemaš mogućnost da se odvojiš. I ja živim u malom stanu. Ali, kad o tome pričamo uvek se setim muža moje koleginice koji je poreklom iz jednog brdskog crnogorskog sela. On sada ima oko 70 godina, ali kad je bio dete - pošto je danju morao da čuva stoku, a nisu imali struju u kući - on je učio naveče ispod ulične svetiljke, stajao je kraj one drvene bandere na kraju ulice i učio ispod te svetiljke. I postao profesor srpskog jezika. Dakle, i ti nađi sistem da u toj gužvi možeš da učiš.
Ivana, nadam se da si dobro. Poslala sam pp, ali nema odgovora pa nisam sigurna da li samo nemaš vremena ili možda ta moja poruka nije ni otišla i nisi je primila. I tebi i Eni puno pozdrava.
Nadam se da su i svi ostali dobro.
Za sve one koji su iz Beograda (nadam se da nije kasno, jer petak veče je) jedno obaveštenje - sutra, u subotu u 18,00 č dođite u Ustanovu kulture Palilula, Ul. Mitropolita Petra 8, na predstavljanje knjige pesama jedne divne, hrabre devojčice, Jelene Takić iz Kikinde. Ona ima svega 15 godina, a nažalost i ona je obolela od jednog oblika raka. Dok je primala hemoterapiju počela je da zapisuje svoje misli, koje je pretočila u pesme. Te njene pesme su objavljene u knjizi pod nazivom "Mala deca velikih života", uz pomoć nekih dobrih ljudi. Pomogla je između ostalih i ona mlada žena o kojoj sam ovde već pisala, koja je član ovog foruma a inspirisana sudbinama mog voljenog sina i jedne mlade dizajnerke koja se ovde javljala pod imenom "Tajna adresa" (a koja je,nažalost, takođe umrla) napisala knjigu "Šifra Ceremonijal" koja govori o obolelila od raka, o trgovini citostaticima itd.
Žao mi je što ja ne mogu da odem, ali preporučujem svima vama koji ste u Beogradu da odete na tu promociju, verujem da će svakome hrabrost ove devojčice koja je ozbiljno bolesna, i njena dečja radost u čitavom tom užasu u kome se nalazi pomoći u prevazilaženju ličnih problema. Kad budete videli kako je ona hrabra promeniće i vaše poimanje svega.
Pozdrav svima,
Mila

Dragi prijatelji i veliki borci...
Ovaj forum je jedno veoma cudno mesto i moj život je na neobjašnjiv način preokrenuo u jednom sasvim drugom smeru od onoga u kojem je išao do tada.
Prica tajne adrese i oči Milinog Nemanje su me inspirisale da napisem roman koji sam posvetila svima koji se bore i koji su se borili.
Sto se tice Jelene, ona je jedna divna devojcica veoma tužne sudbine. Uz pomoć dobrih ljudi izdala sam joj zbirku njenih pesama i u subotu smo joj pravili promociju koja je bila velicanstvena. Sala je bila puna dobrih i divnih ljudi a Jelena je dobila ispunjenje svoga sna. Smejala se od uha do uha iako je imala veliku tremu.
Znate, jezivo je kada vidite dete koje spolja izgleda potpuno normalno, kao svaka druga devojcica, a iznutra je u potpunosti pojedena. Nema je! I namerno joj postavimo pitanje koji su joj planovi za budućnost samo da bi ona imala utisak da je ima, da njen dah neće biti uskraćen. Dok smo pevali stihove EKV ''...ovo je zemlja za svu našu decu...'' stisla sam srce maksimalno razmišljajući da li je ovo ikada i bila ''zemlja za nas, zemlja za sve naše ljude'' ili je ovo konglomerat užasa i bolesti gde deca umiru jer ne mogu da priušte spas u inostranstvu, gde novac znači i život a veoma često i tek da se prema osobi ponašaju kao da je čovek a ne insekt.
Milina priča me izuzetno potresa kao i saznanje da svakodnevno po neki ''Nemanja'' ode bez zbogom.
Eto, malo mi se nakupilo pa da odllijem.

Draga Hirem,
dobro je što ste s nama podelili ovaj utisak sa promocije knjige pesama male Jelene. Verujem da su i drugi čuli za nju, jer su mnoge novine najavile tu promociju i objavile kratku priču o njoj. Žao mi je što ja nisam mogla da dođem da to veče provedem sa svima vama, da imam priliku da upoznam Jelenu i popričam s njom. Drago mi je što je to veče bilo tako uspešno i što je njoj pružena tako velika podrška i tako mnogo ljubavi. To je sigurno bio jedan poseban trenutak, trenutak koji se nikada neće ponoviti. Možda će ta količina ljubavi koja joj je to veče pružena pomoći Jeleni kada joj bude teško. Verujem da hoće. Čini mi se da kada čovek počne da odlazi, pogotovo u ovakvim mukama, jedino što mu još nešto znači je upravo ljubav kojom ga oni oko njega podržavaju i ispraćaju. Divno je što je Jelena napisala ovu knjigu i ona ima posebnu vrednost upravo zato što i predstavlja i posvećena je armiji dece, tih "malih ljudi velikih života" koji svuda oko nas oboljevaju i umiru od ove strašne bolesti, uprkos očajničkoj želji za životom, svim njihovim nadama, strepnjama, iščekivanjima, ova njena knjiga je glas u ime sve te obolele dece koja odlaze a tek bi trebala da žive. Ovom knjigom je, nenamerno, sebi napravila poseban spomenik, jer ostaće među nama i kada je ne bude više.
Neki članovi ovog foruma su me pitali već i za vašu a sada i za Jeleninu knjigu gde može da se kupi, pa bi bilo dobro da to i napišete, nadam se da to neće biti shvaćena kao reklama, jer ne radi se o preporuci za lekove i alternativna sredstva, nego o knjigama. Verujem da bi mnogi hteli da kupe obe knjige, jer su onom osnovnom niti - ovom strašnom bolešću - povezane sa svima nama i našim životnim pričama.
Ako je nešto već stavljeno na "You tube" postavite link, da ljudi mogu da pogledaju snimak, ili barem fotografije, verujem da bi hteli makar i tako da osete delić te večeri, i makar ovako upoznaju ovu divnu devojčicu.
Puno pozdrava svima,
Mila

Hvala draga Mila,
Bice na TV Prva u emisiji Exploziv prica o Jeleni i pesmama pa cu javiti na vreme da moze da vidi ko hoce. Napravicu i video klip sa slikama i staviti na yt pa cu i za to postaviti link.
Sve koje interesuje Jelenina ili moja knjiga slobodno neka se jave ovde na pp kako bi se dogovorili sve detalje.
P.S. Ja sam se u svom romanu zahvalila i forumu doktor.rs jer je ipak cela prica potekla odavde

Dobar dan odnosno dobro jutro za mene iz hladnog Toronta za sve drage ljude sa ove teme.

Nadam se da ste svi, manje ili više, pregrmeli ovaj teški period koji je za nama, period slava, proslava, praznika i veselja koji su uvek prazni i teški kada se setimo da ih dočekujemo bez neke voljene osobe, makar je to moj slučaj.

Mila, čitajući ovu tvoju poruku dosta se poistovećujem sa tobom u slučaju gledanja slika iz nekih prošlih vremena.. Nekada su te slike bile obojane šarenim, životnim bojama a sada ih prekriva ono sivilo koje me samo podseća da su ta vremena prošla i da su ostala iza mene, daleko iza a bilo je tek nedavno... Čak sam jedne večeri preturajući po kompjuteru i gomili foldera koje imam na njemu u želji da ih malo doteram i sredim pronašla neke starije video snimke ali sam imala snage da ih pustim samo na par sekundi, nisam mogla da ih gledam do kraja.. A sa druge strane mi je drago što su tu, i nadam se da ću uskoro skupiti snage da ih odgledam i prisetim se tih lepih trenutaka sa makar malo manje bola.

Nisam čula do sada za ovu devojčicu i tako mi je žao zbog njene priče, život definitivno nije fer i korektan prema onima koji to zaslužuju. Ne znam zašto ali podsetilo me je na malenu Tijanu Ognjanović, njenu priču sam pratila od početka i završila sam je plačući zbog epiloga.. Previše je tuge i bola na ovom svetu, previše.. a ljudi se često svađaju, tuku i ubijaju zbog stvari koje su mizerne i male a one prave vrednosti koje imaju kraj sebe ne vide ili ne cene, naizgled jednostavne stvari kao što je zdravlje...

Švarglo, čestitam na upisu medicinske škole. Eto, kada završiš bićemo koleginice. Takođe, nadam se da nema problema sa tvojima i da ste složni kako i treba da bude, tu je porodični ključ svega rekla bih, sloga u svom domu.

Mila, opet se vraćam na tebe i nadam se da si jaka i da stojički podnosiš te teške trenutke koje imaš, i koje svi imamo. Rekla bih da je najteži period u godini prošao mada je on za svakoga drugačiji, biće ih još za mene to znam... Često kada dođu poželim da ih prespavam, da ih izbegnem, preskočim.. ali znam da je nemoguće, a kako mi neko jednom reče, možda je i nepisano pravilo da ti trenuci posluže kao momenat da pustimo još jednu dozu bola da izađe iz nas, kroz te suze koje prolijemo prisećajući se uspomena i uvijajući ih nežno u sećanje...

Kao što sam napisala na početku poruke, ja sam trenutno u Torontu kod svoje bake i tu ću ostati neko vreme. Tebi sam Mila rekla da ću se javiti privatnom porukom ali nisam to još uvek učinila, obećavam da ću uskoro kada pronađem malo vremena i snage, dosta stvari još uvek me tišti, muči i proganja pa sam zato i otišla tako daleko, da malo promenim sredinu i probam svoj život da umijem nekom novom svežinom.
Ono što je lepo i što me raduje je vest koju sam dobila a to je da se moja snajka uselila kod nas kada sam ja otišla za Toronto, i to je bila i moja želja, znam da brat sada nije sam u našoj kući. A takođe, 19. jula snajka će na svet doneti malenu devojčicu koja će se najverovatnije zvati Tea.

To mi nekako daje motiva i vedrine onda kada ne ide kako želim i kada me sive misli obuzmu danima ili noćima. Znam da sam mojima potrebna sveža, odmorna i zdrava, zdravih emocija i razmišljanja i potrudiću se da im se takva i vratim..


Puno vas pozdravljam i grlim dragi ljudi, meni ste zaista svi postali dragi ovde koji pišete, jer vas zamišljam i osećam u teškim situacijama, i svaka naša priča ovde je teška i najteža na svoj način... Do sledećeg javljanja, čuvajte mi se..

Mila draga,vase rijeci su za sve nas uvijek kao melem na dusu...divno ste stvorenje stvarno i jako mi je zao sto nekada ne napisete da ste makar malo bolje u tom svom bolu i tuzi,ali valjda je ta majcinska ljubav prema djetetu najveca i samim tim i bol,ja to ne mogu osjetiti,iako pokusavam zamisliti...

Ja sam danas zavrsila i drugi razred,tj. polozila,u maju.junu cu polagati treci,nadam se da ce biti kao sto kazete,uvijek mi je to u glavi vjerujte,i prije mog supruga sam se suosjecala sa svim ljudima koji su u nekim problemima,bilo da su oni zdravstvene prirode ili bilo koje druge,potrudicu se ako ikada budem radila u struci da dam sve od sebe da tim ljudima uljepsam koliko toliko bar koji momenat,ako nei vise...

Saro ti si otputovala,mozda sam negdje preskocila iz kojih razloga,ali drago mi je da si malo promjenila sredinu,sigurna sam da ce ti prijati...
Sto se tice tvog brata i to je fina vijest..
Sto se tice mog stanovanja sa mojima sve znam i sve ste u pravu,ne zalim se mnogo,sloga nije uvijek na nekom zavidnom nivou,ali u sustini se jako volimo,mazimo i imamo finih momenata...bice bolje sta da vam kazem...moramo tako razmisljati,pa kako bude...

Ljubim vas sve i puno pozdravljam,cuvajte se i budite mi dobro

Dragi moji,
mene ima pa nema, ali to je život, uvek ima nekog razloga. Malo kompjuter, malo drugi životni problemi i tako nestanem na neko vreme. A ovde ima novosti!
Saro, to što si otišla sa bakom u Toronto je ustvari divno. Nećeš izgubiti ništa što ćeš ovu godinu pauzirati s fakultetom, naprotiv ovo je jedna baš dobrodošla promena, mogućnost da se malo odmakneš od svog bola i tuge, od vaše kuće u kojoj su sve vaše zajedničke uspomene, od groblja, poznatih ulica kojima si šetala sa njima i svih mesta na koje ste išli. Ako ostaješ do leta imaćeš prilike malo i jezik da učiš, upoznaćeš se s jednom drugačijom kulturom, u velikom si gradu koji ti pruža mogućnost da svaki dan ispuniš nečim zanimljivim i da stvoriš neke svoje lične uspomene, nove, srećne, vesele, u kojima neće biti tuge. Ko zna, možda se odlučiš (ako imaš uslova) i da ostaneš tamo i da tamo upišeš fakultet? I to bi bilo sjajno. I nemoj da se ponašaš kao ja - ja ne mrdam nigde jer ne mogu da zamislim da ne odem svakog dana kod mog sina, da provedem neko vreme s njim na njegovom grobu, pa zato nisam godinama išla ni kod mojih, nego oni dolaze kod mene. Ti si mlada, i nemoj na taj način da se vezuješ za mesto, ugrabi svaku priliku koja ti se pruža, jer živimo u neverovatno teškom vremenu i prilike se retko pružaju. Dok si tamo ti uvek možeš da odeš do crkve i upališ sveću za njih, pa čak i kod kuće možeš da upališ sveću i pomoliš se za njih, i ne opterećuj se što nisi na groblju. Oni su u tvom srcu i u tvojim mislima zauvek.
A Toronto je divan grad - puno parkova, puno zelenila, muzeja, divnih mesta za izlet i u samom gradu i u okolini. Verovatno si već stigla do Nijagarinih vodopada, a ima još svega i svačega. Uživaj! Ako se i rešiš da se vratiš u Beograd, barem se napuni tom pozitivnom energijom iz svega novoga i lepoga što doživiš i vidiš. Ukradi malo te veselosti i za sve nas koji smo ovako potonuli.
Švarglo draga, kad god mi iskrsne tvoje ime u mislima uvek se setim one priče o "Brki p." i to mi uvek izmami osmeh, i ne samo osmeh, baš se nasmejem. Tako je simpatično. Verujem da ti je muž bio divan i da je vreme provedeno s njim bilo u svakom pogledu zanimljivo. Takvi ljudi nedostaju i prijateljima, poznanicima, a ne samo nama samima. Drago mi je da uspevaš da daš sve ispite i da ti tako dobro ide. Kad završiš svi ćemo da proslavimo! Samo napred!
Nadam se da su ostali dobro.
Pozdrav svima,
Mila