Pošto ovih dana imam užasne glavobolje ,valjda od ovog vremena a ni sa emocijama nestojim najbolje ,svratla sam samo da vas sve pozdravim i zagrlim jer kažu da se tuga leči najbolje u društvu .Pozdrav za sve .

Defranzza,
nadam se da će vam biti bolje uskoro... i ja sam nešto nikakva već dva dana, takav period valjda naišao..ali "tu sam" i čitam vas sve...jeste, nekako je u društvu lakše...i saznanje da nisi jedini koji tuguje...

Srpkinja,
i ja kada pokleknem, a meni je još sve jako sveže, pomislim, šta bi tata rekao...i znam da bi voleo da me vidi nasmejanu...teško mi je da se smejem, ali sin mi uvek da razlog za to...i svog unuka kada bi video sada, bio bi srećan...a liči malo na dedu...
Teško je, jako teško, ali kažu ljudi, živ čovek sve podnese, i nekako smo dužni da živimo najbolje moguće, u znak sećanja na naše voljene...

Pišemo se...
Zagrljaj za sve..

Drzite se prijatelji moji!!! Doci ce i za nas bolje vreme! Sigurna sam!

Drage moje,
mi smo u fazi ostavinske rasprave, koja kasni, jer su sudovi prebukirani...to, naravno, otvara nove rane, jer se traže dokumenta, pa je mama našla venčani list, original iz 1976. Da ne pričam dalje, jasno je koliko teško to proživljava...a što dani prolaze sve je gore, više ne znam šta da joj kažem, kako da je utešim...rekoh pre neki dan da će joj biti pakleno teško minimum godinu dana...i ja baš ne znam da pružim utehu Samo sam realna, nemam crtu da ulepšavam stvarnost...
Lyki, kako je tvoja mama?

Ponovo sanjam tatu svake noći, sreća pa par dana u snu nije bio bolestan, ne znam, trenutno se osećam bolje kada ga sanjam...taj dragi lik...sanjam ga iz mlađih dana, potpuno je crn, bez ijedne sede...
I sada, svaki svoj osmeh posvećujem njemu u mislima, iako trenutno plačem, ali mora valjda tako...znam da bi bio zadovoljan kada bi znao da se smejem njemu za dušu...

Držite se, drage moje,
pišemo se...

Uh... Ne pominji mi ostavinsku rapravu... Mi našu još nismo okončali, 7 meseci kasnije.... Prvi put, februara sam poslala advokata, jer nisam mogla da prisustvujem i kako on ništa nije završio morala sam lično da odem maja meseca. Sad sam u fazi kad čekam da me pozovu iz centra za socijalni rad, jer zaboga interesi mog deteta su ugroženi što ja ne prihvatam očevo nasleđe, pa mora centar da aminuje. Ma užas!!!
Moja majka je posebna priča... Teško joj je i stalno traži da neko bude sa njom, a mene to guši, jer se ponaša kao da sam ja njoj majka, a ne ona meni.. U našoj porodici, ja sam bila očeva kopija, jaka i stabilna ličnost, a moj 6 god stariji brat je majčina kopija, a ona je prilično labilna ličnost.. Dok je otac bio živ meni se za sve žalila, i ja sam rešavala njene probleme i vodila oca kod lekara i na snimanja, i sad maltene ja ne mogu na miru da ožalim svog oca, nego moram nju da nosim na svojim leđima, a ja ne mogu to. Pa kao da to nije dovoljno nego se ona i brat stalno svađaju i oboje preko mene komuniciraju jer oni ne mogu da se sami dogovore. A meni je muka od svega toga...

Biljo, tema ti je prava - na temi prijatelji ljudi se hrabre i savetuju za vreme borbe, ali nije bilo teme za sta posle....
Moj se tata jos bori, ali vise nemamo sta da cekamo sem kraj i da se samo trudimo iz petnih zila i molimo da sve bude sa sto manje patnje, i ja pokusavam nekako da se naviknem na tu pomisao, i znam da je neminovno, ali kao sto neko rece - nikad se ne mozes dovoljno pripremiti, pa sam manje vise i odustala od toga. Za sada samo pokusavamo da budemo sto vise uz njega, osecam kako crpim poslednju snagu i klecam povremeno......Da bude sa nama sto duze, ali bez patnje. To je konflikt koji smo i koji svi prezivljavamo i koji si vec pomenula - mi bi da bude sto duze, ali ako je cena patnja....Samo Gospod moze da razresi taj cvor, i ja se uzdam u Njega.

Jako je dobro imati mesto gde kad se suocis sa krajem svoje borbe, mozes da cujes i govoris sa drugima koji su prosli sve to, kao grupa za podrsku.
Tuzna tema, ali neophodna i dobro da si je otvorila.
Moja prijateljica kaze da joj je u takvoj situaciji, kad je mislila da se od tog bola umire, cula: To nikad nece proci, samo naucis da zivis s tim.
I to je verovatno sustina i istina. Ali je neophodno naci u tom zivotu adekvatno mesto za taj bol, da ne bi iskrivio sam zivot, sto nasi voljeni svakako ne bi zeleli.
Sve vas grlim, i htela sam samo da te podrzim u otvaranju teme, a kao sto neko rece - nadam se da necu skoro pisati na njoj, a nadam se i da cena toga nece biti patnja. Molitva i zelja.

Drži se Melodi!!! Ne odustaj!! Znam da je teško, ali nažalost moraš i to da prođeš. Tu smo uvek, i daj Bože da se nikada više ne javiš na ovoj temi, a da se čujemo na nekoj drugoj, recimo preživeli 5 god i više!!
Puno pozdrava i šaljem ti GOMILU pozitivne energije!!!

melody skroz te razumijem a nisu nam situacije bas puno razlicite. ostavljam ti veliki zagrljaj podrske

Melodju znam kako ti je i šaljem ti svu svoju pozitivnu energiju i jedan veliki zagrljaj .,drži se i neodustaj od borbe .Ljubim Vas Sve.

Melody,
niko nikada ne kaže "šta posle", suština je da još uvek ne smeš da razmišljaš "šta posle"...živi za danas, za te trenutke...na kraju krajeva ispada da uvek treba tako da živimo, jer, umiru i zdravi, iznenada, ovako imamo više prilike da razmišljamo o tom čuvenom "šta posle".
Svako nađe neki svoj put i način da se bori, dok borba traje, i molim te da budeš jaka, prisebna i pozitivna, ne predaj se!! Ne zaboravi da tvoj otac vidi sve i oseća i tvoje raspoloženje i energiju, sve!
Treba puno snage staviti na stranu sva svoja osećanja, strahove, strepnje i pred njim biti pozitivan, ja to jako dobro znam, sve sam to radila, ali nekako je i meni bilo tako lakše..
Budi jaka, lako je to reći, i meni su to govorili, govore još uvek, i dođu dani kada misliš da ne možeš, ali veruj u to da možeš, i moći ćeš, u ime ljubavi za tvog tatu! Ja verujem u to da si jaka, veruj i ti!!
Hvala na podršci za otvaranje teme, nekima nije lako ni to da stave emocije na "papir", ali meni je lakše kada to radim, a procenila sam da nas ima više takvih...moj suprug, mama, moji prijatelji ne znaju za ovu temu, nije da krijem, ali možda ne bi razumeli, ovo je moj ventil, ovo je mesto gde dam oduška duši, i posle nastavljam dalje...
Drži se, draga Melody!

Lyki, razumem deo za mamu, moja je u sličnoj fazi, ali daću joj još malo fore, ipak je još sveže, malo se trgla, ali suština je da zaista nemam predstavu kako se oseća, ja sam izgubila oca, ona muža sa kojim je provela 40 godina. Zato sam blaga, predusetljiva, pomažem joj koliko mogu, samo sam i ja rastrzana i hronično umorna, zbog bebca...
Što bi moj pokojni tata rekao :"Biće nekako"...prvi put napisah pokojni.

Šaljem vam svima pozitivnu energiju i zagrljaj!
Bojana

Samo da vas sve zagrlim....Hvala vam.

Kako ste danas dragi moji virtuelni prijatelji?
Nadam se da će nam lepše vreme doneti i lepše misli u glavi...
Pozdravljam vas sve!

Pozdrav svima..
luky, divan jedan dan, nema jos velikih vrucina, treba uzivati u svakom a posebno u ovom suncanom danu..
Mislim na odlazak u moj zavicaj koji je daleko ..Zelim da se pripremim i "ulepsam", da izglerdam onako kako bi zeljeli da me vide moji dragi koji zive tamo a i oni koji su preminulu..lyki tvoj savet mi je u glavi

Samo napred, Srpkinja!! Biće ti možda teško u početku, ali uvidećeš da si učinila pravu stvar i osetićeš mir i spokojstvo.
Uz tebe sam!

pozz svima, i ja ću vam ispričati deo moje životne priče...u kratkim crtama naravno... izgubila sam dečka pre 12 godina, poginuo je u saobraćajnoj nesreći sa 25 godina, oboje smo u stvari tada imali po 25.... inače smo se zabavljali 6 godina, bukvalno iz srednje škole....ja stvarno nemam reči da vam opišem tu bol i patnju koju sam preživela tako mlada, i mislila sam da se nikada neću oporaviti, I BILA SAM U PRAVU.... ni danas posle toliko godina, ne mogu da se pomirim sa činjenicom da ga nema...moja bol se ne može porediti sa bolom koju nose njegovi roditelji, a toga sam postala svesna kada sam dobila svoju decu...ja njega retko sanjam, ali kada ga sanjam to je sve jako pozitivno i lepo....tipa vozimo se u čamcu i ja izlazim iz čamca i stajem na kopno a on ostaje u čamcu i maše....rukom.....gubitak voljene osobe je jako stresan o kome god da se radi, roditelju, prijatelju, voljenoj osobi i sl....samo je pitanje koliko snage imamo da se nosimo sa tim....