POZDRAV BOJANA

Nikad necu zaboraviti vasu humanost mislim na sve 4 i saosecam sa vama srce musko mi se cepa citajuci vase postove i resih da vam se javim ako vam nesto znaci.I meni je jako tesko moram priznati borim se ali toliko me je iscrpela ova borba da sam morao malo da skupim energiju psihicku.Ljubav , Vera , Nada ne umiru nikad.Ljubim vas od srca i veliki zagrljaj od mene

Hvala zokac!
Meni znači pružanje podrške na ovaj način, i kada je bitka izgubljena ostaju veliki ožiljci, i pretpostavljam da treba puno vremena da se sve malo smiri, da se prihvati stanje, i nastavi dalje...a mnogi to ne razumeju, čak se ni ne trude da razumeju, mnogi me više ni ne pitaju kako sam jer se plaše da ću da ih udavim...ljudi kao da misle da je smrt zarazna bolest...e, zbog svega toga meni ovi postovi i vaša podrška imaju neprocenjivu vrednost!!!

Držite se, ljubav, vera, nada!
Veliki pozdrav!

Zokac ,Biljana veliki pozdrav od mene LJubav ,Vera .Nada držite se .

Mnogo mi je drago da je ova tema zaživela, i da se svi javljate i otvoreno pričate o svojim najmilijima. Nekako je lakše kad se tuga podeli, kad se reč pusti, pa makar i sa suzama..
Švargla, meni je jako žao što ti i tvoj muž takvu muku imate i umesto da uživate u svojoj mladosti, vi brojite dane koji su prošli i nadate se onima koji će doći.. Nemoj da te je stid što dolaziš ovde, jer tvoja bol je velika.. Strašno je doživeti da gledaš čoveka kako se muči, a znaš da ne možeš da mu pomogneš.. Nema ništa loše u tome što si svesna svoje nemoći, i što znaš da će doći kraj.. A veruj mi, koliko god se spremala psihički za taj trenutak, nikada ali nikada nećeš biti sasvim spremna. I kad se to desi, biće ti srašno. I shvatićeš koliko si nespremna.. Možda i grešim, ali tako sam se ja osećala kad mi je dr rekla da moj otac umire... I to onako hladno kao da sam je pitala koliko košta sladoled. A ja u svoj onoj nemoći poželela sam da mogu da vratim vreme unazad i da ga nekako zamrznem samo da ne doživim to.. A onda kada sam shvatila da je stvarno kraj počinje moje rvanje sa majkom, koja mi ne dozvoljava da pridjem ocu i da kleknem pored njega jer se boji da će da se povrati i onda muči narednih 40 dana. Bože moj, poželela sam da je udavim! Ružno je što tako pričam, ali to joj neću zaboraviti dok sam živa. Odgurnula sam je od sebe prišla pored oca, klekla pored njega, počela da ga mazim i da mu pričam da se slobodno prepusti ako mu je teško da ne brine o ničemu, da ću ja brinuti o majci i bratu, da ću čuvati kuću i držati porodicu na okupu, da je bio najbolji otac na svetu i da se slobodni pusti.. Nekako mi je bilo lakše, ali sam onda videla da je on u stvari već umro i pre nego što sam ja stigla kod njih... Ali opet osećam neku spokojnost, a ne znam zašto kad me nije čuo..
Pišem i brišem suze koji mi padaju niz lice i duša me boli...Bože kako mi samo nedostaje... Pamtim kad je poslednji put bio kod mene 10 dana pre svoje smrti, a ja sam mu napravila štrudlu sa makom koju je voleo, i med sa nekim dodacima za jačanje imuniteta da održi krvnu sliku kad hrene novi ciklus hemoterapije.. I sećam se kao da je juče bilo kad je odlazio, a ja mu pakujem štrudlu da ima za doručak i želim mu sreću za sutrašnju hemoterapiju..
A sad... Ništa nije ostalo... Kako sam ga samo letos molila da odemo za Ameriku da proba lečenje tamo, a on nije hteo i kad sam se ja okrenula on kaže mom mužu "ma dosta je. 63 godine, dosta sam živeo"
Sanjam ga često, izgleda mnogo lepo, osveženo i samo mi se jednom žalio da ga nervira što je hladan, što ne može kožu da zagreje nego gde god se pipne leden je.
Švargla ja tebi i tvom mužu od srca želim sve najbolje! Moj otac je eto imao sreće da brzo ode, bez da se muči i u bolovima. A plašio se tog kraja, ne u smislu da će da umre, nego se plašio bolova i svoje nemoći da kontroliše svoje telo.. I bio je pokretan do zadnjeg dana..
Znam da nije za ovu temu i nemojte mi zameriti, ali Švargla što ne probate sa petrolejem? Nemate šta da izgubite, a možda bi ste mogli da dobijete. Nemoj mi zameriti molim te, stvarno ne mislim ništa loše, al eto setila sam se petroleja.
Bojana, M.defranza, sapatnice moje... Bojana, drago mi je da si se setila mene, i hvala ti na tome. M.defranza, mnogo ste doživeli lošeg, i svoja i muževljeva bolest.. Budite mi jaki i zdravi i držite se! Plačite, ali se i smejte i dozvolite sebi da se radujete malim stvarima. Bojana, isto važi i za tebe. Nemoj da dozvoliš da te tuga obuzme.. Mi koji smo ostali, dužni smo onima koje smo zakopali da idemo dalje i da se radujemo svakom novom danu.
Pišemo se i dalje.. Neka ovo bude naš kutak za tugovanje.. Pozdrav svima..

drage moje samo da vas zagrlim
moja mama je jos ziva i umirem od straha da se jednom ipak nece vise javiti na telefon kad je zovnem i da me nece docekati jedno lito na ulici rasirenih ruku kad se vratim izdaleka
dijagnoza rak i metastaze su mi okinila krila, bezbriznost, veselje.... prestajem biti dijete i postajem netko tko ce ostati bez oba roditelja ( tata je slogiran) u kratkom periodu a zivjela sam u nekom svijetu gdje tudi roditelji umiru a moji su besmrtni.
mama je mogla brdo pomaknuti i nikad se nije zalila na bolesti

kako prezivjeti to da moram mamu ostaviti ispod zemlje? moju mamu???nemam pojma

Fortuna, zao mi je da i ti imas iskustva sa ovom opakom bolescu... Zaista... Ali moras da razumes da je smrt sastavni deo zivota, i da svi mi imamo svoj da kazem rok i da cemo svi mi pod crnu zemlju.. Nece ti biti lako, to sigurno i bice perioda kad neces znati ni kako se zoves, ali sve to prolazi, i vremenom zaista postane lakse. Ne odmah, ali kasnije..
Ja sam svog oca sahranila bez ijedne popijene tablete za smirenje, i danas posle 6 meseci ja i dalje nijednu tabletu nisam popila. Jednostavno ne podnosim ih. I bilo mi je mnogo tesko i dusa mi se cepala, ali sam morala da nastavim dalje. Zbog sebe i zbog svoje porodice, a pre svega zbog svog deteta kome majka treba.
To je prirodan tok, da deca otprate na onaj svet svoje roditelje. Nazalost, ali tako je.
Budi mi jaka, i ne razmisljaj mnogo o tome. Uzivaj u svojoj mami dok je jos tu i ne misli o tome sta ce biti sutra.

Fortuna,
malo sam prelistala vase postove, i drago mi je da vam je mama sada bolje. To su optimisticni rezultati. Zena se ponovo digla na noge, i sve je krenulo uzlaznom putanjom, Bravo!
Treba tako gledati na zivot, sta da vam kazem, mi smo bili srecni kada je tata komunicirao sa nama, i jedva nesto jeo, to su bili nasi dobri dani...i kada se smejao...a iz kreveta vise nije ustajao...
Razumem vasu strepnju i nemir, ali zivot je nepredvidiv, i da nije bolesna, nekako uvek postoji mogucnost da se ne javi na telefon, zar ne? Kada je tu bolest, svi smo svesniji kolika je lutrija svaki sledeci dan...jos ako je dobar...Ono sto vam je najteze je, pretpostavljam, sto zivite toliko udaljene jedna od druge, i nemate mogucnost da zajedno provedete vremena koliko biste hteli...
Iskoristite to vreme koje ipak provedete zajedno sto bolje, neka i dalje vodi racuna o ishrani, i cuvanju imuniteta...i ne razmisljajte o losim stvarima! prosto trose coveka, a na najgore se nikada necete adekvatno pripremiti, verujte na rec. Svaki dobar dan neka bude blagoslov za sve, iz njega crpite energiju, a lose ostavite po strani...moci cete, verujte...za voljene pomeramo brda i planine, ako treba...
Nadam se da nisam bila gruba u svojoj iskrenosti, ali samo sam htela da vas malo trgnem i podstaknem da pozitivnije razmisljate, znate kako kazu, sve je u glavi i neverovatno je kako energija i pozitiva ili negativa izbijaju iz nas...i toga sam postala svesna, kada je vec bilo kasno...
Leto tek dolazi, i novi susret sa majkom, tako razmisljajte...
Veliki zagrljaj za vas!

Lyki,
ni ja nisam stigla da se pozdravim od tate...umesto toga sam na groblju procitala pismo za njega...poslednji pozdrav. Ne znam kako sam izdrzala da procitam do kraja, posto sam suze ronila dok sam ga pisala, ali kao da sam mislila da me cuje, i da zbog njega to moram da procitam do kraja...osecala sam se malo bolje, ako je to moguce...i znam da bi bio ponosan na mene...
Sad sam se setila kako nikada nije voleo slatko, ali nedelju dana pred smrt sam napravila kolace i odnela ih njemu i mami, i on ih je trazio...sve sto sam mu ja spremala je jeo, dok je mogao...Rusku salatu je obozavao, to mu je bilo umesto torte za rodjendan, i kada je mama pitala sta da mu donese za jelo, vec u bunilu 3 dana pred smrt je rekao Rusku salatu...to je bio njegov poslednji obrok...pojeo je par zalogaja, sutradan je umro...to su sve za neke nebitne stvari, ali toliko bole da ja osecam fizicki bol, a sa druge strane to nas i drzi u jednom komadu, to ispunjenje zelja pred smrt, ma koliko bolelo, ipak znamo da smo dali sve od sebe, u jednom momentu moras da se prepustis...
Pozdrav svima, pisemo se...

lyki i bojana hvala puno
ma ja sam puna optimizma i takva sam prema mami i dajem joj svaki dan podrsku al nisam imala gdje da stavim moje strahove, tugu i zebnju
prijateljima sam se vec isplakala i ne mogu ih sad stalno tlaciti al dode mi nekad ( ko jucer) da otvorim cep na boci promuckane radenske da izade ono sta treba izac pa da opet budem malo smirena.
a i nisam tako mala...42 godine imam
hvala vam zene puno, bio je vise nego potreban ovakav topic podrske
ostavljam i vama svima puno zagrljaja

Fortuna, nadam se da je mami i dalje onako dobro kako sam procitala na nekoj temi. Drzi se toga i ne razmisljaj o smrti. Prizivas losu energiju. Opusti se koliko god moze i samo misli pozitivno. Vidis da ti je mama opet stala na noge i da je sada dobro. Raduj se tome i samo o tome razmisljaj! A veruj mi da to koliko godina imas nije bitno kad izgubis roditelje. Svi smo mi njihova deca, i boli nas gubitak. Daj boze da ti mama dozivi 100 godina, i ti ces tada u svojih 80 da budes njeno dete, zar ne?
Bojana, taj dan kad mi je tata umro, trebalo je da ide na put da uzme suseno meso.. Imao je temperaturu i onda smo ja i moj suprug otisli umesto njega po meso... Ja sam bila u nekoj zurbi, zurila sam u servis da preuzmem masinu i samo sam pozvala majku da sidje i preuzme meso, bez da odvojim makar minut da otrcim gore i vidim tatu. I zbog toga mnogo zalim... Ali mi je majka pricala da je slatko jeo dimljeno domace meso, to mu je bila i vecera, i dva sata kasnije je umro..od infarkta..

Ma ne zamjerim Lyki,kakav,zasto bi!?
Pa ne znam sta da ti kazem,on je dosta toga probao,i svega mu preko glave,postali smo toliko oprezni,i izbirljivi na kraju,on vise u skoro nista ne vjeruje,a ni ja pravo da ti kazem...
Nismo odustali,naravno,tesko je,ima jako teskih momenata,ali se opet borimo kako mozemo i znamo...
Sad pokusavam doci do informacija za Escozul,Vidatox ne znam dal da probamo,ali provjeren,ne smijem od svakog da uzimam...
Javili nam se rodjaci iz Australije,kazu da neki lijek ima u Meksiku,da mogu nabaviti,tek trebam da se cujem sa njima,nemam pojma o cemu se radi i ne ocekujem mnogo,mozda se radi i o B17 jer znam da su govorili da ga jedino pravog ima tamo kupiti,ali iskreno ni u to ne vjerujem,tesko je...nisam pametna...
To je da kazem prednost ,,starijih,, ljudi koji boluju od karcinoma,slabije srce i lakse odu,kad je mlado i jako,patnje vec i toga se jako plasim,ne znam vidjecemo sta dani koji su pred nama nose,hvala vam svima,citam vas i ljubim

Drage moje,
ja danas nešto nisam u elementu, pa sam samo svratila da vam mahnem i da vas pozdravim...Budite mi dobro,
do sledećeg pisanja,
zagrljaj za sve od Bojane :*

Ova tema je tuzna za sve nas koji patimo za voljenim osobama.. Saosecam sa svima. Moja mama je preminula 2005. i nazalost vreme nije ucinilo nista da ublazi bol..Sedam godina je proslo a kao da sam juce ostala bez nje..Ako neko ima savet za mene kako da prestanem da tugujem za njom neka mi posalje..

Nazalost Srpkinja... univerzalnog nacina nema.. Inace bi svi mi koji smo ovde uspeli nekako da se izborimo sa svojom tugom.. Psihijatri kazu da je normalan ciklus tugovanja posle gubitka voljenih osoba oko 6 meseci.. Kad sam to procitala, rekla sam sebi ajd bas da vidim... Smatram sebe psihicki normalnom i nadasve jakom licnoscu, ali meni tih 6 meseci nije dovoljno.. Jeste da vremenom postane malo lakse, jednostavno postanes svesna da se vise nece vratiti i da je tako kako je.. Ali ja jos uvek kad odem kod majke ocekujem da se pojavi od nekud i pita me sta ima novo... Sta da ti kazem... 7 godina je veoma dug period i trebalo bi nekako sebe da otrgnes odatle..Jeste da ce tebi majka da nedostaje ceo zivot, ali sto popovi kazu mrtvi sa mrtvima, zivi sa zivima. Moras sebe da okupiras necim, da nemas puno praznog hoda.. Obaveze, svakodnevica, porodica, deca sve to zahteva tvoju prisutnost i tvoju paznju i tvoje angazovanje. U redu je da nekad das sebi oduska i isplaces se sto bi nasi rekli za sve pare, ali to mora kratko da traje.. Ne poznajem ni tebe ni tvoju majku, ali sam sigurna da ona ne zeli da te vidi tako tuznu.. Nijedan roditelj ne zeli da mu dete pati. I tvoja majka, gde god se nalazila, verujem da bi bila veoma srecna da TEBE vidi srecnu i da zna da si nastavila bez nje. Jednostavno - tako treba da bude.. To je normalan ciklus.. Malo je morbidno, ali razmisli malo na ovaj nacin : tebe vise nema.. Ostala su tvoja deca, tvoja krv, koja i posle nekoliko godina ne mogu da nastave dalje i zele svoju majku nazad.. Kako bi se ti osecala? Sta osecas sad kad razmisljas o tome?
Meni se srce cepa, kad na grobu svog oca pocnem da placem, a moj sin koji ima 8 godina mi pridje i zagrli me jako jako i kaze mi "nemoj mama da si tuzna. ja sam tu i ja te mnogo volim. A deka je na boljem mestu sada i ako ga ti ne vidis, on vidi tebe. I on je sada tuzan" E onda meni bude jos gore! Moje dete koje ima samo 8 godina me tesi. I on je tuzan zato sto sam ja tuzna... Nikada kuci predamnom nije zaplakao za dekom. Ali je zato u skoli plakao i rekao uciteljici da mu nedostaje deka i da vise nema nijednog. Meni je to mnogo tesko palo.. Eto. Zbog svog sina i zbog svog oca, ja moram dalje. I moram da zivim sa tim.
Ne znam koliko sam ti i da li sam ti uopste pomogla, ali nadam se da ces iz ovoga napisanog naci neku utehu za sebe.. Pozdravljam te.

lyki:
" Malo je morbidno, ali razmisli malo na ovaj nacin : tebe vise nema.. Ostala su tvoja deca, tvoja krv, koja i posle nekoliko godina ne mogu da nastave dalje i zele svoju majku nazad.. Kako bi se ti osecala?" Zaista dobar primer. Da ..bila bih tuzna ako moj sin pati zbog mene..

lyki, hvala na svetima..bas u tom "praznom hodu" i u nekim situacijama npr. kada odem u zavicaj(jednom godisnje) gdje je majka sahranjena i gdje sam provela sa njom najdivnije trenutke ili kada je godisnjica njene smrti ili drugi datumi nasi zajednicki e onda ne pomaze nikakva teorija..no valjda je i to normalno..
lyki:
"nemoj mama da si tuzna. ja sam tu i ja te mnogo volim Srce malo ..Da deca nasa osecaju nasu tugu i ja pokusavam sakriti to od moga sina kome je 24 godine ali on to procita u mojim ocima..i onda bas ako je on negdje blizu preokupiram se poslom da da ne "upadnem u zamku"..
Pozdrav svima na temi a posebno za lyki,evo jedan

Hvala ti.. Ali ja stvarno tako razmišljam..
Te godišnjice su malo škakljive..Ali to ne možeš da izbegneš. Jednostavno ti to ne možeš da promeniš. Eto neka ti dani budu za tugovanje.. Mom ocu je rodjendan bio baš na Božić, a on je umro novembra, pa možeš da zamisliš kako mi je bilo.. Pa je tu bio i Uskrs bez njega, evo sad za neki dan je moj rođendan, i teško mi je, ali opet ću taj dan da se potrudim da budem srećna i da ga proslavim onako kako dolikuje i kako bi on voleo. A voleo je dobru tortu
Probaj da kad odeš u zavičaj ne misliš o tome da nje nema, nego se seti svih lepih zajedničkih trenutaka i proslavi to, obeleži to sećanje.