LEBLEBIJA


Leblebija (Cicer arietinum) je vrsta biljaka iz familije bobova (Fabaceae). Leblebija je i povrtarska kultura, koja se najviše uzgaja u Makedoniji i dalmatinskoj zagori
Latinski nazivi su: Cicer arietinum, Cicer edessanum, Cicer grossum, Cicer physodes, Cicer rotundum и Cicer sativum.

Opis

Leblebija je mahunasta, belančevinasta biljka i visokovredna namirnica za ljudsku prehranu. Njeno seme, slično semenu soje ili sušenom zrnu graška, svetlosmeđe je boje, a koristi se kao varivo ili kao dodatak ostalom povrću za pripremanje jela. Nedozrelo seme ljušti se iz mahuna i priprema kao mladi pasulj ili grašak. U istočnim zemljama leblebiju melju u brašno i od njega peku izvrsna peciva, ili je u određenoj razmeri (10 - 20 odsto) mešaju s pšeničnim brašnom i peku poseban i vrlo tražen hleb. Najpopularniji orijentalni specijalitet od leblebije su propržene semenke, koje se grickaju kao kokice ili semenke bundeve i suncokreta.

Sastav i hranljiva vrednost

Biohemijski sastav leblebije sličan je ostalim mahunarkama. Osušeno zrno sadrži 17,4 - 23,3 odsto belančevina, 53,5 - 63,6 odsto ugljenih hidrata, 4,1 - 5,5 procenata biljnog ulja 3,3 - 5,5 odsto celuloze i 3,2 - 3,4 odsto mineralnih materija.

Mlade mahune leblebije nisu preporučljive za jelo, jer vegetativna masa (stabljika, lišće, pa prema tome i mahuna) ima visok sadržaj jabučne i oksalne kiseline, što može izazvati ozbiljne poremećaje u organizmu.


LeblebijaLeblebija je veoma dobar izvor gvožđa, čak i kuvana leblebija sadrži duplo više gvožđa od jednake količine mesa. Količina kalcijuma u leblebiji je takođe visoka i udružena je s belančevinama koje povećavaju njegovu apsorpciju. Ako je u obroku zastupljena i žitarica, takav obrok ima potpuni sastav potrebnih aminokiselina. Ima nizak glihemijski indeks.

Novija istraživanja, koja su obuhvatila 19 različitih kultivara leblebije uzgajenih u stakleniku, pokazala su da je i lišće leblebije isto tako vredno pažnje, jer sadrži osim vitamina i značajnu količinu nekih minerala, pa tako može parirati kupusu i spanaću. Sadržaj kalcijuma, magnezijuma i kalijuma u lišću leblebije veći je nego u spanaću i kupusu dok je sadržaj gvožđa, cinka i bakra približno jednak.

Rezultati ovog istraživanja mogli bi imati veliku važnost za zemlje gde se leblebija i uzgaja, a to su pre svega Indija, Srednji Istok i Srednja Evropa. U tim je zemljama često zabeležen i manjak određenih namirnica u prehrani, pa bi lišće leblebije moglo biti odličan alternativni izvor.

Leblebije sa povrćem


Kuvane leblebije,
tikvica,
crvena paprika,
crni luk,
susamovo ulje,
so ili tamari.

Luk dinstati na malo susamovog ulja, dodavati tikvice, paprike i na kraju leblebije.
Dodati so ili tamari.

LISIČARKA

Poznata je još i kao lisičara, lisičica, lisica. Cela familija gljiva je nazvana po njoj. Ima ih više varijeteta, koji su dobri za jelo. Vrlo je cenjena i dobra gljiva. Raste do visine od 3 do 10 cm, a prečnik šešira ima 3 do 12 cm. Šešir je u centru ulegnut i vijugava oboda. Promenljive je boje, od žute do narandžaste, s belkastim tonom. Listići su svetliji od šešira (kao žumance jajeta), dugo silaze niz dršku. Meso je žućkasto bele boje, prijatnog mirisa na breskve i ima slatkast ukus. Nalazi se od proleća do jeseni, a najviše u junu, kada je vlažno i toplo. Rastu u grupama po travi, mahom u četinarskim i bukovim šumama. Priprema se na razne načine. Pogodna je za konzerviranje, a ređe se koristi za sušenje

Salata od lisičarki


500 g manjih lisičarki,
4 fileta konzerviranih sardela,
sok od 1 limuna,
1 čen belog luka,
1 šoljica maslinovog ulje,
3 struka majčine dušice,
3 lista bosiljka,
vezica peršunovog lista,
so.

Očistiti lisičarke, oprati i ocediti. Uzeti 5 dl vode, posoliti i dodati majčinu dušicu, pa staviti da ključa 5 minuta na srednjoj temperaturi. Onda dodati pečurke i kuvati još 5 minuta. Zatim dobro ocediti i ohladiti.
Filete sardina ocediti i isitniti, pa pomešati sa sitno seckanim belim lukom, sitno seckanim bosiljkom i sokom od limuna. Uliti maslinovo ulje. Dodati lisičarke i sve promešati. Pre služenja posuti seckanim peršunovim lišćem.



Rižoto od lisičarki


2 šolje pirinča,
250 g lisičarki,
100 g krompira,
1 glavica crnog luka,
1 šargarepa,
2 šolje mleka,
1/2 kocke pileće supe,
4 šolje supe od povrća,
2 kašike maslaca,
1/2 kašike karija,
2 kašike pavlake,
4 kašike peršuna,
prstohvat šafrana,
4 jaja.

Na maslacu (u većoj šerpi) prodinstati seckani crni luk. Pola crnog luka prebaciti u drugu šerpu.
U veću šerpu dodati očišćenu i izrendanu šargarepu, opran pirinač, šafran, seckani sveži peršunov list i ključalu supu. Promešati i krčkati u otkrivenoj šerpi, oko 20 minuta. Skloniti sa vatre i ostaviti 5 minuta.
U drugu šerpu sa lukom dodati prepolovljene i očišćene pečurke, pa kuvati nekoliko minuta da omekšaju. Zatim, dodati izrendan krompir, kocku supe, mleko i kari. Kuvati oko 15 minuta, da se masa zgusne.
Jaja kuvati u ključaloj vodi 10 minuta; Ohladiti, oljuštiti i iseći na četvrtine.
Na ovalni tanjir izručiti pirinač, u sredinu sipati umak sa pečurkama, pa ukrasiti kuvanim jajim

LUPUS

Sistemski eritemski lupus predstavlja autoimunu bolest čije su glavne odlike zahvaćenost više organskih sistema, prisustvo mnogobrojnih autoantitela, od kojih neka učestvuju u imunološkom oštećenju tkiva. Iako ova bolest može zahvatiti mnoge organe, najčešće su napdnuti koža, bubrezi, zglobovi, hematopoezno tkivo, centralni nervni sistem.

Učestalost
Istraživanja pokazuju da prosečno 1 od 2000 osoba oboli od lupusa. Sistemski eritemski lupus je primarno bolest mladih žena, a starosna dob u kojoj najčešće obolevaju je između 15. i 40. godine života. Žene čak 6-10 puta češće obolevaju u odnosu na muškarce.

Uzrok nastanka
Dosadašnja istraživanja nisu mogla u potpunosti da otkriju koji je uzrok nastanka ove bolesti, ali se lekari slažu u jednom, a to je da je za nastanak lupusa odgovorno udruženo dejstvo više faktora. Sve njih možemo podeliti u dve grupe: egzogene (spoljašne) i endogene (unutrašnje). Među spoljašnim činiocima najšečće se apostrofira dejstvo infektivnih agenasa, dok kod unutrašnjih faktora najzapaženiju ulogu igraju genetska predispozicija i hormonski status. Takođe, dejstvo ultravioletnih zraka podstiče i pogoršava kožne manifestacije bolesti.

Klinička slika
Sistemski eritemski lupus (Lupus erythematosus systemicus) je bolest čija klinička slika izuzetno varira. Početak bolesti je praćen nespecifičnim simptomima, povišenom temperaturom i malaksalošću, bolovima u zglobovima i mišićima, promenama na koži, anemijom i smanjenjem broja belih krvnih zrnaca. Obično bolest zahvata samo jedan organ da bi se kasnije javile i druge kliničke manifestacije. Klinički tok olakšava prisustvo specifičnih antitela još na početku bolesti, tako da je moguće na vreme započeti lečenje. Zglobno - mišićni simptomi se javljaju kod većine bolesnika i obično se ispoljavaju bolom u zglobu (artralgija) ili u obliku prolaznog artritisa velikih zglobova. Kožne promene se sreću kod 80% bolesnika i manifestuju se kao eritem obraza ( u obliku leptira) i kao eritemska ili makulopapulozna ospa koja zahvata šire površine kože izložene suncu. Razni oblici kožnog vaskulitisa javljaju se u oko 20% pacijenata. Ranice na sluzokoži usta i nosa su tipične za akutni tok bolesti. Suvi ili eksudativni pleuritis su najčešća plućna manifestacija bolesti. Ovo oboljenje zahvata i srce dovodeći u najvećem broju slučajeva do perikarditisa. Kod oko polovine bolesnika prisutne su i bubrežne promene koje mogu dovesti i do hronične bubrežne insuficijencije. Autoimuni proces kod lupusa može oštetiti i nervne strukture, tako da kod pojedinih pacijenata može doći do napada epilepsije ili psihoza. Hematološki poremećaji su, takođe, vrlo učestali i karakterišu se prisustvom anemija i smanjenjem broja leukocita. Oštećenje endotela u okviru vaskulitisa indukuje nastanak tromboza malih krvnih sudova.

Dijagnoza
Osnovu za postavljanje dijagnoze predstavlja bogata i karakteristična klinička slika, a pouzdan način predstavlja i prisustvo specifičnih antitela u krvi bolesnika. Pri postavljanju dijagnoze, potrebno je obratiti pažnju na mlade pacijentkinje koje imaju povišenu telesnu temperaturu. Ipak po najnovijem kriterijumu za dijagnostikovanje bolesti, neophodno je da su prisutna najmanje četri vrlo jasna simptoma iz već opisane kliničke slike.

Lečenje
Savremene metode lečenja uključuju:

nefarmakološko lečenje
farmakološke mere
i druge standardne tretmane
Standardni terapijski protokoli za pojedine entitete sistemskog lupusa uključuju glikokortikoide kao prvi terapijski pristup, zatim rano uvođenje ciklofosfamida kao i uvođenje standardnih citotoksičnih lekova. Primarni cilj u lečenjeu jeste postizanje remisije i bolje kontrole bolesti kao i sprečavanje pogoršanja uz izbegavanje neželjenih dejstava lekova. Novi eksperimentalni terapijski agensi se fokusiraju na moćniju i selektivniju imunosupresiju, povečanju efikasnosti terapijskih agenasa i smanjenju njihove štetnosti.
Terapijske opcije u lečenju su:

konvencionalni imunosupresivni lekovi
precizno definisan režim lečenja
terapijska superiornost velikih pulseva ciklofosfamida (1g/m2) (1/6) 3/2g. U indikaciji i održavanju remisije DPLN u odnosu na GK ili GK+AZA
Kombinacija pulsnog MP i pulsnog ciklofosfamida - zlatni standard za lečenje PLN ali i drugi teških manifestacija sistemskog lupusa eritematodesa (lupus CNS, teški hematološki oblici bolesti)
Modifikacija protokola:

Doza (MP i CyA)
Interval između pulseva
Ukupan broj pulseva u fazi indukcije, remisije i u fazi održavanja efekta
Cilj izmene protokola - optimalni efekat najmanja neželjena dejstva
Neželjena dejstva ISL-15% SLE sa LN rezistentno, 30-45% razvija ozbiljne neželjene efekte (insuf. gonada, prevremena menopauza, hemor. cistitis, Ca bešike i maligne hemopatije)
Drugi lekovi i postupci u lečenju sistemskog lupusa:

Manje toksična, specifičnija imunosupresija:
Mikofenolat mofetil (MMF)
Fludarabin – HLL-
Kladribin – citotoksični ag. selektivni za Ly, analozi purinskih nukleozida
Leflunomid, Ciklosporin, Takrolimus - nefrotoksičnost
Monoklonska antitela (anti CD 40L ili CTL A4- Ig) - protrombotička dejstva
Bindarit
Imunoablacija sa autologom transplantacijom matične ćelije hematopoeze
Važna profilaktička mera je i izbegavanje izlaganju ultravioletnim zracima i primena zaštitnih krema u toku sunčanih dana. Trudnoća je dozvoljena kod bolesnica, ako je bolest u mirnom periodu, ali naravno uz stalni nadzor lekara.

Prognoza
Prognoza bolesti zavisi od lokalizacije oštećenja i pravovremenog lečenja. Dobro poznavanje bolesti i pravilan terapijski pristup dovode do znatnog produženja životnog veka i kvaliteta života bolesnika. Preko 70% bolesnika živi duže od 10 godina. Najčešći uzroci koji dovode do smrti bolesnika su: bubrežna insuficijencija, infekcije, neke manifestacije lupusa centralnog nervnog sistema, naročito cerebrovaskularna krvarenja.

Znate li da LUPUS može da se zaustavi?



N.R trgovac iz VA, kojoj je davne 1985. dijagnostikovan lupus, po medicini neizlečiva bolest, i danas je živa i zdrava. Upornost, snaga volje i disciplina u pridržavanju načela zdravog života pomogli su joj da se izbori sa ovom bolešću.

Kada bolest uzme maha i kada i sami uvidimo da jedini način da se izborimo sa njenim posledicama jeste naša borba, onda čovek u svoj svojoj bespomoćnosti ustaje i crpeći poslednje atome snage hvata se za vrh slamke i uz Božiju pomoć isplivava na površinu. O takvoj vrsti borbe svedočila nam je i Nada Radić, trgovkinja iz Valjeva.
"Nisam vodila računa o zdravom načinu življenja dok sam bila mlada. Misliš da si mlad i da je sve tvoje i ne razmišljaš da li će biti posledica kasnije", kaže Nada.
Naime, Nadi su 1985-86. godine lekari utvrdili da boluje od bolesti Lupus eritomatosus hronicus, i to nakon 7-8 godina od prvih siptoma. Da bude još gore, to nisu utvrdili naši lekari, već nemački, pošto je Nada jedino tako videla da može dobiti nekakav odgovor.

Naizgled naivni simptomi
Kada je imala 27-28 godina, pojavila joj se alergija na sunce i to u vidu sitnih ospi po ramenima, rukama, vratu, leđima, ali je i sama mislila da je to od preteranog izlaganja suncu. "Volela sam da se sunčam i nisam vodila računa koliko i kada sam se sunčala. Toliko sam se sunčala da sam često imala bakarnu boju lica i tela", priča Nada. I doktori su mislili da je od sunca, pa su joj davali svakojake masti i kreme, na svakih sedam dana nove, "a ja sam se osećala kao zamorče, čak su mi i kapilari popucali od tih krema, smučilo mi se te sam tako i rešila da odem u Nemačku", kaže Nada. "Tada se to i moglo, bila su bolja vremena."

Nemački lekari su ustanovili da je reč o lupusu, ali srećna okolnost je bila ta što nije bio sistemski, nego dermatološki. To je značilo da za tu bolest, kako su joj rekli lekari, nema leka, ali da je moguće zalečenje. Bilo je potrebno da redovno kontroliše krv, da se prebaci na dijetalniju ishranu, što je značilo bez kiselog, bez ljutog, previše slanog.

Preorijentacija na zdrav život i alterntivne metode
Nekako je to u njoj izazvalo želju za borbom. I sama snažna po karakteru, Nada je sakupila svu svoju volju i pomoć njenih bližnjih, a pre svega, razumevanje i brigu njenog supruga.
Čitajući novine, Nada je saznala da jedna žena u Sarajevu ima lupus i da ju je firma za koju je radila poslala u Rusiju na lečenje. Tamo su joj davali komplekse B vitamina, a saznala je i za čudesnu moć gline. "Pročitavši priču, odmah sam pronašla Ajšin broj telefona, kontaktirala je, spakovala se i otišla u Sarajevo. " Od Ajše je, osim reči podrške, dobila i savete kojih se i dan-danas, bez obzira što je, Bogu hvala, zalečila bolest, pridržava. Ajša ju je posavetovala oko gline, kako da je koristi i kada, saznala je još i o sokovima Rudolfa Brojsa, kao i o svedočenju Rike Zarai. Sokove pravljene po Brojsovom metodu naručivala je iz Austrije i kaže da su bili jako skupi, ali da je jednostavno u tome videla izlaz. Knjiga Rike Zarai joj je pomogla da pronađe recept za čišćenje organizma, kao i čitav deo namenjen glini. "Glinu sam pila 4 puta godišnje na smeni godišnjih doba po 21 dan, pored toga sam i 2-3 puta nedeljno nanosila masku na lice. Izbegavala sam sunce, ishrana je bila dijetalna."

Oslanjanje na narodnu mudrost
"Danas, kada razmišljam o tome", nastavlja Nada, "mislim da je moja borba i volja za izlečenjem mnogo doprinela mom poboljšanju opšteg zdravlja. Mislim da su upornost i disciplina ključevi za izlečenje. Ništa ne može preko noći. Čak i danas se upravljam prema narodnim receptima, tako da pravim različite rakije travarice, orahovaču, kupinovo vino. Decu sam uglavnom lečila pre svega, oblogama o kojima su mi drugi pričali, pa bih ih samo u slučaju da su mnogo zaribala vodila lekaru", govori Nada. Ona još priča i o kozmetici za koju veruje da je takođe uticala na, ako ništa drugo, ono bar na kvalitet njene kože. "Drugačija je tada bila kozmetika. Sve što sam koristila bilo je jako, uglavnom neka scenska šminka."
Poučena svojim iskustvom, svoju decu je naučila na drugi način, da se što kvalitetnije hrane, da slušaju svoj organizam, uzimaju voće i povrće "i više hrane na kašiku", a uzimaju manje masnoća.
Iskreno veruje u alternativnu medicinu i sama je koristila nekoliko takvih terapija, kao i njena deca.
Pitala sam je da nam da nekakav savet a sve što je imala da kaže bilo je: "Bori se sa onim što nosiš u sebi."

Lupus je čoveku - vuk
Dobiti dijagnozu "lupus" zaista nije šala. Ovo kožno oboljenje sklono je brzom širenju i uništavanju obolelog tkiva. Eritematozni lupus, koji je utvrđen kod Nade Radić, javlja se u vidu tamnocrvenih belega, najčešće na licu i zglobovima, i oni postepeno zahvataju unutrašnje organe. Razvoj bolesti može trajati od nekoliko meseci do preko dvadeset godina. Obično se završava fatalno, zbog oštećenja unutrašnjih organa, a naročito bubrega.

LARINGITIS

Uzrok nastanka

Akutni laringitis može biti deo generalizovane infekcije disajnih puteva ili lokalizovana promena na sluzokoži grkljana. Češći je zimi i u rano proleće. Pored toga trauma, hemijski toksini i iritacija dovode do laringitisa. Hronični laringitis nastaje zbog nepravilnog korišćenja glasa, poremećaja normalne funkcije gornjih disajnih puteva, infekcija zuba, sinusa i krajnika, zloupotrebe alkohola i duvana, prašine i dima, zagađenja vazduha, klimatskih faktora i reumatizma.


Klinička slika

Akutni laringitis-simptomi su promuklost, pritisak u grlu, lak bol, kašalj, ređe otežano disanje, zamor i povišena temperatura. Pregledom se ustanovi simetrično crvenilo glasnih žica sa lepljivim sekretom između njih. Zapaljenje se može smiriti posle nekoliko dana dok promuklost može trajati i duže dve do tri nedelje.

Hronični laringitis-povremena promuklost, retko afonija (gubitak glasa), kašalj, hrkanje kao i suvoća glasa su glavne smetnje. Glas je hrapav i zamorljiv kod dužeg napora. Pomenute smetnje traju različito, nejednakog su intenziteta i ponavljaju se periodično pod dejstvom etioloških faktora. Obično nema bola i pacijent se privikava na promuklost.

Akutni laringitis kod dece-kod dece je ovo mnogo ozbiljnija bolest,razlozi su veća sklonost sluzokože zapaljenju zbog bogatijeg limfotoka,i manja je sposobnost iskašljavanja i veća sklonost spazmima. Kašalj, otežano disanje i promuklost su karakteristični simptomi a ređe nastaju cijanoza i stridor.

Postoje laringitisi težeg tipa, koje predstavljaju ulcerativni oblici ili oblici sa značajnim edemima i tumefakcijama. Laringitisi se mogu superponirati i u toku ospica, tifusa, luesa. Edem larinksa je patološko stanje uzrokovano infekcijom ili je alergijskog porekla- vezivno tkivo određenih zona larinksa, kad se natopi tečnošću (serum i ćelije), se širi. Najčešći među edemima je edem epiglotisa(poklopca grkljana), koji otežava gutanje i koji, u najtežim slučajevima, otežava disanje; ostali edemi mogu pogoditi glasne žice, posebno njihovu donju površinu, uzrokujući otežanost disanja ili dispneju, koja katkad može dovesti do velike opasnosti od asfiksije (ugušenja). Apscesi i flegmone mogu zahvatiti larinks, uzrokujući vrlo jake bolove u grlu (prenesene i proširene iz uha) i otežavajući gutanje i disanje. Njima se pridružuju visoka temperatura i reakcije čitavog organizma.



Dijagnoza

Postavlja se na osnovu anamneze, pregleda i to - indirektni pregled larinksa, kao i kada je to potrebno mikrobiološke analize.


Lečenje

Mirovanje, odmor glasa i tople inhalacije. Takođe antibiotici, antitusici, kortikosteroidi kod otoka i analgetici. Kod hroničnog oblika je nekada potrebno uklanjanje viška tkiva sluzokože putem laringomikroskopije. Dva su cilja tog tretmana: odstraniti leziju i proveriti nejnu benignost, kao i vratiti glas u normalu.

Laringitis

Laringitis (infekciju glasnih žica) karakterišu kašalj i promuklost. Infekciju izazivaju virusi (virus influence, rinovirus, adenovirus). Bakterije su veoma retki uzročnici laringitisa.
Laringitis je veoma često oboljenje i javlja se u u svim uzrastima. Mala deca koja snažno plaču ili viču tokom igre, takođe mogu da pokažu slične simptome. Potpomažući faktori su i konzumiranje hladnih pića, pasivno pušenje i izloženost hemijskim iritansima.

Klinička slika

Ispoljavanju simptoma obično prethodi infekcija gornjih disajnih puteva. Laringitis se manifestuje bolom u grlu, temperaturom, suvim, neproduktivnim kašljem i lakom promuklošću. Ponekad, naročito kod odojčadi i male dece, oboljenje se javlja u težem obliku, koji karakterišu: jaka promuklost, stridor, dispneja, retrakcija međurebarnih prostora.

Lečenje

Lečenje je simptomatsko. Antibiotici nisu potrebni. Vazduh u prostoriji u kojoj boravi dete treba obavezno ovlažiti. Pušenje u prostoriji u kojoj borave deca je zabranjeno. Kod starije dece treba odmarati glasne žice - govor treba da bude mekan, lagan - izbegavati glasni govor, viku i šaputanje. Grlo može da se ispira toplim slanim rastvorom (1/2 kafene kašike soli u šolju vode). Unositi topla pića, kao što su čaj sa medom i limunom. Potražiti pomoć lekara kada dete: otežano diše, ima visoku temperaturu, ukoliko se promuklost održava preko mesec dana, ako se stanje deteta pogoršava.

Žuta lincura



Sistematika
carstvo: Plantae

razdeo: Magnoliophyta

klasa: Magnoliopsida

red: Gentianales

porodica: Gentianaceae

rod: Gentiana


Binomijalna nomenklatura
Gentiana lutea
L.
Ekologija taksona
Životna forma:
H (hemikriptofita)
Žuta lincura (Gentiana lutea) pripada familiji lincura (Gentianaceae) u koju pored žute spada još zaštićenih vrsta. Koristi se već više od 2000 godina kao izuzetno lekovita biljka. Nekontrolisano branje posle II svetskog rata dovelo je do toga da postane ugrožena i zaštićena vrsta. Najlekovitiji njen deo je rizom kojim se ova biljka istovremeno i vegetativno razmnožava. Raste na jako nepristupačnim, planinskim, kamenitim terenima.

Lincura se kao lek koristi preko 2000 godina, ali je njen hemijski sastav upoznat tek u XX veku. U II veku pre n. e. ilirski vladar Gencij je lincuru preporučivao kao lek protiv kuge i trajno po tome ostao zapamćen kroz ime ove biljke.

U prvoj godini života stvara samo rozetu prizemnih listova, kasnije iz rozete izrasta stablo, dok se cvet javlja tek treće ili četvrte godine. Cvetovi su grupisani u prividnim štitovima, po 3-10 u pazuhu gornjih listova, sa žutim kruničnim listićima (lat. luteus = žut). Raste na planinskim i visokoplaninskim livadama i Zakonom je zaštićena biljka.

(Prilikom vađenja korena treba glavu korena sa pupoljcima vratiti u zemlju da bi se time omogućilo dalje razmnožavanje ove ugrožene biljne vrste!).

Koristi se koren i u našoj farmakopeji. Sadrži heterozide gorkog ukusa koji su njeni glavni lekoviti sastojci i neki među njima se smatraju najgorčim supstancama (gorčina se oseća čak u razblaženju 1: 58 000 000). Zbog toga je lincura najtipičniji i najbolji amarum tonicum. Gorčinom svojih heterozida stimuliše pokretljivost želuca i izaziva jače lučenje želudačnog soka, pojačava pražnjenje žučne kese i lučenje žuči.

Lincura se ceni ne samo u naučnoj već i u narodnoj medicini posebno po planinskim krajevima za stomak, protiv groznice, za jačanje, za poboljšanje apetita. Koren se najčešće stavlja u rakiju ili se kuva.

Lincura - Gentiana lutea
Gentianaceae
Yellow gentian - Gentiane, gentiane jaune








Lincura je višegodišnja biljka. Ima pravu snažnu stabljiku visine do 1,5 m. Pri zemlji je vrlo krupno lišće, po obodu celo, golo, jajastog oblika. Gornja polovina stabljike ima lepe zlatnožute cvetove koji su udruženi u pazuhu sitnog lišća i poređani u spratove. Cveta od jula do avgusta. Plod je duguljasta, do 6 cm dugačka čaura puna semena. Podzemni organi su vrlo razvijeni i razgranati. Sirov koren je vrlo mek, bez mehaničkih elemenata, jedar, sočan, unutra beo i vrlo gorak. Može se šeći lako kao sir. Lincura raste često u velikoj množini po planinskim livadama i pašnjacima. Sa Zlatibora je poznata u svetu kao jedna od najboljih. Misli se da naziv Gentiana potiče od ilirskog vladara Gencijusa, koji je prvi ukazao na njenu lekovitost u II veku pre naše ere.


Sastav: Lincura je vrlo gorka, ali uopšte nije škodljiva, gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje zeludačnog soka, vrlo važno za bolesnike u kojih je ta funkcija smanjena. Veliko je preimućstvo lincure što ne sadrži tanina, pa se može mešati s mnogim drugim biljkama u raznim kombinacijama sa svojstvenim lekovitim dejstvom.
Upotreba: U lekovite svrhe upotreblja se koren, koji ulazi u sastav velikog broja lekova koji se proizvode u apotekama i farmaceutskoj industriji.


Sama ili u smeši s drugim lekovitim biljem sličnog dejstva, lincura se najčešće upotrebljava kao sredstvo za jačanje (glavni sastojak raznih tonika), za stomak, protiv groznice, posipanje i bezbolno proširivanje rana, koren se kuva i pije protiv kašlja. Pre svega, trega znati da se lekovi od lincure smeju piti samo pre jela, a nikako za vreme ili posle obroka. Gorki sastojci lincure pojačavaju lučenje želudačnog soka, čime lincura olakšava i ubrzava varenje. Koren se najčešće stavlja u rakiju, a u apotekama se pravi ekstrakt od lincure, mešani, gorki čajevi i drugi preparati gorkog ukusa.
Narodna imena: vladisavska, gencijan, orfelin, goreč, gorčica, zvišč, zelje od srca, licijan, peteler, rafet, sviš, svišel, svišč, sviščak, cvić, košutina brada, lincura, srčanik, srčenjak, srčenjača, trava od srdobolje, raven, roven, lecijan, lincjura, sviščel, sirištara žuta; srčenica, trava od srca.

Limun, plod sa hiljadu vrlina



Sok, pulpa, kora: od limuna se ne baca a ma baš ništa! Čak i njegova bleštavo žuta boja izgleda kao stvorena da obasja našu trpezu i podari nam prijatnost i energiju.

I nauka je potvrdila: limun je na samom vrhu liste namirnica koje sadrže najviše antioksidanta. I ne samo to. Zahvaljujući limunskoj kiselini, neutrališe toksične materije i njihovo dejstvo, olakšava varenje, ubrzava razgradnju masti i poboljšava asimilaciju hranljivih sastojaka. Pored toga, sadrži visoki procenat selena i vitamina C, koji povećavaju odbrambenu moć i usporavaju starenje, i vitamina B grupe, neophodnih nervnom sistemu.

Imate, dakle, mnogo razloga da za ovo voće rezervišete počasno mesto na trpezi i obogatite svako jelo, od predjela do deserta, njegovim jedinstvenim mirisom i ukusom. Udenite ga u svaki recept i dobićete dragocenog saveznika zdravlja!

Džoker u kuhinji
Po jutru se dan poznaje: popiti čašu soka od limuna čim se probudite jedan je od najefikasnijih metoda da sprečite zimske bolesti, ali i popravite raspoloženje kad je nebo napolju sivo, a vaše raspoloženje „na nuli”. Da biste se postepeno navikavali na ukus i ublažili kiselost, možete ga pomešati sa malo soka od pomorandže.

Upozorenje: sok nemojte cediti jer komadići pulpe ne samo da smanjuju oporost limuna već se upravo u njima krije najviše hranljivih sastojaka.

Kao idealan začin za salate, ovo dragoceno južno voće pomaže vam da napravite sosove čarobnog mirisa kojima prelivate pirinač ili testeninu. Čuveni specijalitet sa Sicilije (koju zovu „zemlja limunova”) je sos od sabljarke. Beli luk i kapre proprže se na maslinovom ulju, doda sa svež paradajz, a nakon 10 minuta i meso sabljarke isečeno na kocke. Pri kraju kuvanja, nastruže se kora od pola limuna: rezultat je izvanredan.

Sok i kora čine čuda
U jelima od mesa i ribe limun čudesno igra svoju ulogu: kad im dodamo sok, pohovana jela postaju lakša, specijaliteti sa roštilja ukusniji, a prelivi neobičniji.

Sok od limuna daje voćnoj salati ukus, miris (i vitamine!) i ne dozvoljava tek isečenom voću da pocrni. Ne zaboravite: limun se uvek cedi u poslednjem trenutku i na tanjir stavlja neposredno pre služenja da se ne bi izgubili vitamini i mineralne soli, osetljivi na vazduh i svetlost.

A kora? Nemojte je bacati: reč je o pravom malom rudniku dragocenih sastojaka. Flavonoidi, koji joj daju boju, jačaju kapilare i olakšavaju razmenu kiseonika u organizmu. A upravo se u kori limuna kriju esencijalna ulja, kao što je limonin, sa digestivnim i antiseptičkim osobinama. Iseckana na kockice ili sitno strugana, limunova korica daje poseban ukus tortama, sufleima, džemovima i pudinzima.

Pitate se kako da iz limuna dobijete što više soka? Potopite ga nekoliko minuta u toplu vodu, blago protrljajte između dlanova, a onda cedite.

Možete ga dodati...
ulju – Oljuštiti 3 limuna, pa kore spustiti u tiganj s uljem. Grejati 5 minuta. Kad se ohladi, sipati u bocu i dodati još ulja (da bude ukupno 3/4 litra) i dva češnja belog luka. Ostaviti da stoji 2 nedelje. Bogato masnim polinezasićenim i mononezasićenim kiselinama, ulje sa limunom lepo ide uz salate i pečenja i odlična je osnova za marinade.
šećeru – Osušiti korice limuna, sitno nastrugati i pomešati sa šećerom. Kad ga tako obogatite pektinom, možete ga upotrebiti kao zaslađivač za voćnu salatu, cerealije, torte.
sirćetu – Oljuštiti 4 limuna, iscediti, pa spustiti sok i kore u teglu od 1 litra. Ugrejati jabukovo sirće (1 litar) i sjediniti s limunom. Protresti teglu, ostaviti da stoji na sobnoj temperaturi 2 nedelje i procediti. Odlično je za mariniranje mesa i kao začin za sveže salate.
alkoholu – Da biste pripremili čuveni liker «limončelo», oljuštite 5 lepih i zdravih plodova, ali tako da ostane i onaj beli deo. Kore potopite u 1 litar alkohola i ostavite da stoje 40 dana. Nalijte sirupom spravljenom od vode i 600 g šećera. Ostavite da stoji 24 sata, pa procedite. Liker čarobnog mirisa je gotov!
Specijalna kura
Rado biste očistili organizam od toksina i ojačali imunitet pre dolaska prave zime? Predlažemo kuru na bazi limuna. Treba da traje bar nedelju dana, ali možete da nastavite i ceo mesec.

Čim ustanete: popiti čašu mlake vode sa sokom od jednog tek isceđenog limuna u koji ste sipali kašiku sirćeta sa limunom (recept ćete naći u delu teksta „Možete ga dodati...”).
Za doručak: limun prepoloviti, pa jednu polutku oljuštiti, iseći na kriške i pojesti.
U toku dana: iscediti 3 limuna pa sok, zajedno sa 2 kašike sirćeta sa limunom, sipati u flašicu sa brojačem kapi. Uzimati 15 do 20 kapi ove mešavine svakog sata, tokom celog dana.
Uveče: posle večere pojesti pola limuna isečenog na kriške.
Pre odlaska u krevet: popiti čašu vode sa sokom od limuna i limunovim sirćetom.
Hranljive vrednosti
(na 100 grama proizvoda)


Kalorije 11 Kalijum 140 mg
Šećeri 2,3 g
So
11 mg
Proteini
0,6 g
Kalcijum
14 mg
Masti
0
Gvožđe
0,1 mg
Vit. C
50 mg
Fosfor
11 mg
Vlakna
1,9 g
Vit. PP 0,30 mg


Kulinarski trikovi

Mislite da znate sve o limunu? Možda grešite. Jer, mirisavi plod često se cedi i kao S.O.S. za manje probleme u kuhinji. Evo nekoliko saveta.

Riba se brzo raspadne? Pre kuvanja potopite je u sok od limuna: ostaće cela. Ipak, ne ostavljajte je dugo u šerpi da meso ne „omlitavi”.
Testo za kolače će vam bolje uspeti ako mu dodate kašiku limunovog soka.
Sok dodajte i belancima pre nego što ulupate sneg: biće čvršći.
Čistili ste beli i crni luk ili ribu i na rukama se zadržao neprijatan miris? Istrljajte ih limunom.
Kad pripremate džem ili pekmez, skratićete vreme kuvanja ako voću dodate sok od limuna.

LIMUN KAO LEK


Za lecenje angine, viska zeludacne kiseline,
bolesti zuci, groznice, jetre, lose probave,
rana, oboljenja usne duplje,
trovanja (narocito amonijakom ili salitrom),
promrzlina, ujeda insekata, opekotina,
smetnji u krvotoku, prehlade,
gripa, glavobolje, krvarenja iz nosa,
migrene, za otklanjanje umora


Limun (Citrus medica) je suptropska vocka nesto manja
od pomorandze, plod je zuta jajasta bobica,
ispunjenja kiselinom i socnom kasom
i kosticama, bogat vitaminom C.
Limunska kiselina dobija se iz nezrelog
ploda razlaganjem secera pod dejstvom bakterija,
koristi se u medicini, proizvodnji osvezavajucih pica
i za bojenje tekstila.
Limun se koristi kao dodatak jelima,
zdrav je osvezavajuci napitak u medicini i u kozmetici.
U limunu ima najvise vitamina C,
a u njegovoj kori etericnih ulja gorkog ukusa
i prijatnog mirisa. Pored vitamina C, A, B1 i B2 limun
sadrzi kalcijumove i kalijumove soli, fosfora,
gvozdja, magnezijuma, bakra, glikoze,
saharoze, fruktoze...Limun je poznat u narodnoj medicini
kao i pouzdano sredstvo protiv akni,
mitisera, fleka na rukama, masnoce koze,
zanoktica, bora...





LIMUN PROTIV
VISOKOG PRITISKA


1. Uzeti jedan veci limun (neprskani)
i jedan luk jednake tezine,
pa ih samleti na masini za meso.
Dodati onoliko secera koliko limun i luk
zajedno teze i dobro promesati.
Staviti u tamnu posudu i svaki dan
uzimati ujutru na gladan stomak po kasicicu.

2. Duze vreme svako jutro uzimati na gladan stomak
sok od limuna pomesan s 10 grama svezeg kvasca.





LIMUN PROTIV LISAJA
I NECISTOG TENA


Svako vece pred spavanje lisaj ili
necisti deo lica (mastan, bubuljicav...)
premazati limunovim sokom i zatim posuti bebi-puderom.
Ponavljati do izlecenja.





LIMUN PROTIV
SRCANIH BOLESTI


U jednoj flasi izmuckati dobro sok od tri limuna
i kasicice morske soli. Kada se zapeni
od muckanja lek je gotov i uzima se
svakoga sata po jedna supena kasika.
Ovaj lek jaca ceo organizam.





LIMUN KOD
PROMUKLOSTI


Lek je sasvim jednostavan.
Svakog sata popijte po jednu supenu kasiku
sveze iscedjenog limunovog soka
a uvece popijte solju toplog mleka
sa umucenim zumancetom i medom.





LIMUN PROTIV ANEMIJE
USLED NEDOSTATKA
KALCIJUMA


U jednu posudu stavite 8 dobro opranih jaja
od jednog dana. Preliti ih sokom od limuna
tako da ih prekriva 2 prsta.
Posuda s limunom i jajima treba da stoji
toliko dugo dok se ljuske od jajeta potpuno ne rastvore.
Tecnost se posle toga procedi i doda joj se
litra starog konjaka i 1 kilogram meda.
Sve opet stoji nedelju dana.
Ovaj lekoviti napitak uzima se
svakoga dana posle dorucka po 1 casica.

LOVOR - LAURUS MOBILUS

Ima moć da podstiče na rad mlitave organe u slučaju malaksalosti i hroničnog bronhitisa.
Čaj: Uzme se 4 grama lovorovog lista i 8 grama suve kore pomorandže i prelije sa 200 grama ključale vode. Ostavi se da kisne 15 minuta. Tečnost se procedi i zašećeri. Pije se pre jela.

Biljna mast: U sud u kome je pola kilograma domaće, neposoljene masti, usuti 50 grama vranilovke (ORIGANUM VULGARE), 50 grama lista lovora i 50 grama iglica bora. Kuvati nekoliko minuta uz lagano mešanje, procediti i kada se ohladi, uveče pred spavanje mazati grudi koje smo prethodno izbrisali toplom vodom ili razblaženom rakijom.
Travarica: U litarsku flašu nasuti po 50 grama majkine dušice i anisa (PIMPINELLA ANISUM) i 20 grama lavande. Dodati litar kvalitetne rakije i ostaviti mcscc dana na toplom.
Doza: Uzimati višc puta na dan po 1 gutljaj.

LIMUNOVAC

Lek, hrana i ukras

Za limunovac se tvrdi da "sprečava isticanje" snage i daje očima poseban blesak. Stepski lovci odvajkada, umesto teškog prtljaga sa hranom, nose samo šaku-dve limunovca u kožnoj vrećici

U svojoj domovini, neobična biljka kineski limunovac (Shizandra chinensis) ima naziv "plod pet ukusa". Raste u tajgama dalekog istoka, na lijani smaragdno zelenih listova. Stabla joj dostižu dužinu od 15 metara i spiralno se ovijaju oko visokog drveća, uvek u zdesna ulevo. Pri najmanjem pritisku na list, koru ili koren biljke, ona ispušta miris limuna, pa je po njemu dobila ime. Ova stepska lepotica u proleće se okiti mirisnim belim cvetovima koji kao da su od voska saliveni, a njeni plodovi se u jesenjem pejzažu šume crvene lampioni. Na mestima gde nema drveća, limunovac se prilagođava sredini i raste u obliku žbuna.

Otkrio ga je prirodnjak Andre Mišo, koji je izučavao floru Severne Amerike, ali danas se limunovac vezuje gotovo uvek za Aziju, posebno Kinu i neke delove Rusije.

Evropljani malo, ili skoro ništa ne znaju o njemu, dok je u istočnjačkoj tradicionalnoj medicini limunovac prisutan već oko 1.500 godina i na drugom je mestu po popularnosti i lekovitosti, odmah posle žen-šena. I naziv "plod pet ukusa" i visoka ocena sasvim mu pristaju: pulpa ploda je kisela, kožica slatka, semena su neprijatnog ukusa koji peče, čitav plod je slankast, a njegova lekovita svojstva su zadivljujuća.

U drevnim lekarskim spisima za limunovac se tvrdi da "sprečava isticanje" snage i daje očima osobit blesak. Stepski lovci na dalekom istoku odvajkada koriste sušeni plod limunovca u celodnevnom gonjenju zveri. Umesto teškog prtljaga sa hranom, oni nose samo šaku-dve limunovca u kožnoj vrećici. To im daje snagu i bodrost da budu u pokretu bez prestanka i bez uzimanja druge hrane.

I danas se limunovac koristi kao sredstvo za obnavljanje energije i tonizirajuće sredstvo. U kineskoj farmakopeji on je svrstan u lekove prve kategorije. Prepisuje se protiv dizenterije, gonoreje, bronhitisa, bronhijalne astme, prehlada i morske bolesti. U kombinaciji sa drugim sredstvima limunovac se uspešno primenjuje kod neurastenije i impotencije.

Lovačka priča o tome da limunovac poboljšava vid pokazala se kao sasvim tačna: već od Drugog svetskog rata piloti su dobijali preparate od ove biljke radi izoštravanja vida u noćnom letu i brže adaptacije oka na tamu.

Kineski limunovac stimuliše aktivnost centralnog nervnog sistema, ali pri tom ne iscrpljuje nervne ćelije. Preparati od limunovca se posebno preporučuju osobama koje rade teške fizičke ili intelektualne poslove, zatim vozačima i svima ostalima od kojih se zahteva duga budnost i koncentracija. Upotreba ove, na Istoku tako omiljene biljke prevazilazi usko medicinsko područje: ona se koristi i u prehrambenoj industriji, za proizvodnju bezalkoholnih osvežavajućih napitaka, konditorskih proizvoda, sokova, džemova i marmelada.

Zbog lepote limunovac je prisutan i kao dekorativna biljka. U ekonomiji majke prirode to nije ništa neobično, naprotiv - lepota je "oznaka" kvaliteta.

Iskustva sa ovom, ne prviše zahtevnom biljkom pokazuju da se ona može gajiti u Evropi. Šta bi ova bajkovita lijana donela svakoj zemlji u koju bi se uselila, nije teško zamisliti. A od zamisli sve počinje.

Alkoholatura limunovca može se napraviti od sirovine ove biljke i 95 odsto alkohola, u razmeri 1:5. Tečnost je prozračna, crveno-višnjeve boje i gorko-kiselog ukusa. Sadrži organske kiseline, etarska ulja, vitamin C, shizandrin itd. Radi stimulacije centralnog nervnog sistema, kod psihičkog ili fizičkog umora, pospanosti i slično, uzima se po 20 kapi na gladan stomak ili 4 sata posle jela 2-3 puta na dan. Preparat je kontraindikovan kod prekomernog nervnog uzbuđenja, nesanice, povišenog arteriskog pritiska i srčanih smetnji. Alkoholatura se čuva na tamnom mestu.

Put LAVANDE



Drevne Egipcanke, Grkinje i Rimljanke mirisale su na lavandu, Jevreji su lavandom prskali jela, a benediktinci je preporucivali kao lek. Za nekoga afrodizijak, za druge sredstvo protiv nesanice. o ovoj mediteranskoj biljci ispredane su legende

Bila jednom jedna devojka koja je bila toliko lepa da je svima zastajao dah kada bi je videli. Mnogi mladici uzdisali su za njom. Nazalost, medju njima bila su i dva razbojnika. Buduci da nije prihvatila njihovo udvaranje, oni su odlucili da je prisile na ljubav... Jednoga dana posli su za njom. Nesrecnica je bezala sve trceci prema brdima. medjutim, razbojnici su uspeli da je stignu i obore na zemlju. U trenutku kada su joj strgli odecu sa tela, devojka se od silnog stida okrenula prema zemlji i gorko zaplakala. Odjednom, iz tla, tamo gde su kapale njene suze, pocelo je da nice bilje prekrasnih plavicasto-ljubicastih cvetova. Stabljike biljke gotovo su prekrile i obavile devojcino telo skrivajuci sramotu. Videvsi sta se dogodilo, razbojnici su se uplasili i pobegli.

Ova mediteranska legenda koja pripoveda o tome kako je navodno prvi put nikla lavanda, nosi sa sobom i jedno verovanje, zivo i danas: u polju lavande nijednoj devojci se nikada nista neprijatno ne moze dogoditi. Odnosno, devojka koja uz sebe ima cvece ili osuseni buketic lavande (ili je, da budemo savremeniji - namirisana lavandom) moze da bude spokojna.

Kada se govori o lavandi, cesto pomisljamo na plavicasta polja Provanse ili na mirisljave vrecice koje stavljamo u ormane. Od davnina poznata su i lekovita svojstva lavande: lavandom su u stara vremena lecili ljude koji su patili od nesanice, od bolesti zivaca, imali lose varenje, pa cak i srcane bolesnike. Neki su je stavljali u tople kupke, mirisali se njenim etericnim uljem, pili cajeve od njenog cveta, stavljali u jela kao dodatak hrani...



„Sanel” drevnih vremena

Od Avinjona do Nice, put lavande vodi kroz opojna polja na kojima vetar njise plavicaste stabljike na kojima zuje pcele. Provansa je oblast gde se vec vekovima lavanda najuspesnije gaji buduci da su klimatski uslovi tu najpovoljniji. Ali, lavanda nije samo povlastica Francuza. Jos su stari Egipcani cenili miris lavande. U Tutankamonovoj grobnici 1922. godine nadjen je mali cup u kom se nalazilo etericno ulje lavande. U zavojima od platna kojima su obavijene mumije, nadjeni su ostaci istog ulja. Poznato je da su se Egipcanke redovno mirisale: jedan od glavnih sastojaka njihovih parfema bila je i lavanda. Najpoznatiji parfem starog Egipta bio je „kyphi” koji su arheolozi kasnije prozvali „sanel 5” drevnih vremena. Taj miris sadrzao je sedamnaest razlicitih sastojaka, etericnih ulja mirisnih biljaka izmedju kojih i lavandu.

Uz miris lavande, prolazila su stoleca... Grcki mislilac Plutarh pisao je upravo o slavnom egipatskom parfemu tvrdeci da „'kyphi' opusta i doprinosi osecanju zadovoljstva i blagostanja”. Sirijski kralj koji je vladao u drugom veku pre nase ere naredjivao je da ulicama redovno idu povorke devojaka koje su prskale sve oko sebe mirisima safrana, cimeta i lavande. U vreme Julija Cezara i Rimljani su u svojim kupatilima koristili cvet lavande kako bi se opustili i posle kupanja namirisali. Otuda i naziv biljke: od reci lavare, sto znaci - prati.

Zanimljivo je da su stari Jevreji prskali svoja jela lavandinom vodicom ili etericnim uljem jer su im bila poznata blagotvorna dejstva lavande na organe za varenje. Travari su lavandu prepoznali kao jednu od izuzetno vaznih biljaka. Pedanios Dioskurides, cuveni grcki lekar, u prvom veku u svom farmakoloskom delu potanko opisuje upotrebu cvetova i stabljike lavande u razlicite medicinske svrhe. Nazalost, mnogi recepti starih travara su izgubljeni, a lecenje biljem ustupilo je mesto industriji lekova. „Paganski” nacin lecenja bio je zapostavljen, da bi ponovo, u savremeno doba, bio otkriven.

Cuvari starih recepata lecenja biljem bili su poglavito monasi, a cuveni kao izvanredni travari bili su benediktinci. Upravo su oni lavandu sa juga Evrope preneli u severnoevropske zemlje. Benediktinci su protiv opste slabosti propisivali rakiju u kojoj je stajalo cvece lavande. Tvrdili su da lavanda osvezava zivce i bistri um. Ljudima sa obolelom jetrom preporucivali su da u casicu crnog vina stave i cvetove lavande.

U Italiji i danas postoji verovanje da ukoliko neka osoba u noci uoci svetog Jovana bere lavandu, to ce je tokom citave godine cuvati od svakog uroka. U srednjem veku lavandu su travari propisivali zenama koje nisu prizeljkivale ljubav, ali i onima koje nisu mogle da imaju decu. „Cvetove lavande dobro prokuvaj u sircetu, pa tu tecnost kada se ohladi stavi na oboleli zub”, glasi jedan srednjovekovni recept protiv zubobolje.



Jastuk od lavande

U vreme velikih zaraza Evropom su kruzile legende o tome kako osoba koja namaze celo telo lavandinim uljem nikada nece moci da bude zarazena kugom...

Sarl VI (1380-1422), kralj Francuske, patio je od nesanice. Travari su mu pripremili jastuk od lavandinog cveca na kom je potom bezbrizno spavao. Kralj jednostavno nije ni pomisljao da krene nekud na put ukoliko prethodno ne bi pripremio svoj jastuk od lavande. Inace, Francuzi su bili prvi koji su namenski sejali i gajili lavandu.

Vec u 13. veku u Engleskoj je lavanda bila dobro poznata tamosnjim vidarima. I Paracelzus je takodje savetovao da ljudi skloni losem raspolozenju obavezno koriste lavandu. Medju pijancima lavanda je bila nadaleko cuvena. Posle pijanstva, ujutru je mamurni covek trebalo da istrlja telo lavandinom vodicom i osecao bi se dobro, kao da nije pio.

Sladoled od lavande s medom

Osnovni sastojci su: dve solje mleka, cetvrtina solje osusene lavande, trecina solje meda, pet zumanaca, cetvrtina solje secera i solja slatke pavlake za mucenje. Mleko, med i lavandu ostaviti da prokljucaju, a kada se tecnost ohladi treba je procediti, odnosno izvaditi cvetove lavande. Zatim dobro umutiti zumanca sa secerom i pomesati sa mlekom, pa potom kuvati na tihoj vatri sve vreme mesajuci drvenom kasikom. Kada se masa prohladi, staviti slatku pavlaku, mutiti nekoliko minuta i naposletku staviti u zamrzivac.

Mladi kelnski trgovac Vilhelm Milens na dan svog vencanja, 8. oktobra 1792. godine, dobio je od monaha vidara na poklon bocicu mirisa, a uz nju i parce hartije sa potankim uputstvom kako se pravi ovaj lek protiv glavobolje i lupanja srca. Bio je to zapravo dan kada je „rodjena” kolonjska voda. Mladi trgovac shvatio je da je rec o bozanstvenom mirisu i poceo je da ga proizvodi i prodaje.

U Svedskoj su u 18. veku lavandin secer koristili kao neku vrstu afrodizijaka, a u Rusiji - protiv bolova u stomaku.
u 18. veku porodica Jardli u Londonu podigla je radionicu za proizvodnju sapuna i mirisa. Njihov parfem od lavande postigao je ubrzo ogroman uspeh. Bio je to kasnije omiljeni parfem kraljice Viktorije. Cuvena kraljica uvek je mirisala na cvet lavande... Lavandu su u to vreme gajili na poljima nedaleko od Londona, gde je danas predgradje, brali su je rucno i potom gurali kolica sa njenim cvetovima kroz centar grada nudeci je kupcima. I danas u Londonu mnoge ulice podsecaju na zlatno doba lavande: Lavender Street, Lavender Hill, Lavender Avenue...

U Becu je u 19. veku zabranjen uvoz lavande iz Engleske i Italije kako bi proslavili sopstvenu proizvodnju. Jer, becke dame takodje su obozavale miris lavande. Smatralo se i da je caj od lavande sa medom odlican lek protiv bronhitisa. Nedaleko od austrijske prestonice prostirala su se citava polja zasejana lavandom. mirisanje lavandom, osvezavanje kuca i odece bilo je stvar prestiza. Sluzavke su, pre nego sto bi pocele da peglaju, prskale ves buketicima lavande umocenim u vodu, a stabljike lavande stajale su u posudama na velikim kaljevim pecima. Kolacici posuti lavandinim secerom bili su posebna poslastica.

Krem od lavande

Potrebno je pola litra slatke pavlake za mucenje, sest zumanaca, cetiri kasicice suvih lavandinih cvetova i pola solje secera. Najpre se na pari umuti pavlaka sa secerom. Zatim se dobro umute zumanca sa secerom, sve se pomesa i kuva na pari dvadesetak minuta. Poslastica se sluzi hladna ili zaledjena.

Secer od svezih cvetova

Ali, kako se pravi lavandin secer? Sasvim lako. Pod uslovom da raspolazemo svezim cvetovima ove biljke. Cvetovi se izgnjece u avanu, a zatim se doda prah ili kristal secer. Sve se to pomesa i lavandin secer je gotov. Ako se stavlja u kolace, onda izgnjecene cvetice ne treba vaditi iz secera, a ukoliko se stavlja u caj ili se lavandinim secerom posipaju poslastice, onda se cvetovi prethodno izvade.