KOROV U ISHRANI

Korovske biljke mogu biti hrana i lek


Korov su obicne i ruzne biljke koje niste stigli da iscupate iz baste. Ako ste ista culi o njima to je svakako kako da ih unistite.

Kako god cudno zvucalo korovske biljke su veoma korisne kao cuvari zemljista a u ljudskoj ishrani kao dodatni izvor vitamina i minerala. Neke od njih imaju lekovito dejstvo.

Prema botanicaru dr. Dzozefu Kokanur-u, korovske biljke zahvaljujuci strukturi svog korena dovlace minerale iz dubljih slojeva zemljista, usitnjavaju je i razgradjuju zaostale cvrste delove biljaka. Po pravilu bogatije su u sadrzaju vitamina i minerala od gajenih biljaka.Mnoge od njih se mogu koristiti u ljudskoj ishrani u obliku variva, salata, cajeva i sokova.

Maslacak- Koriste se mladi listovi maslacka, kao zelena salata ili bareni kao varivo. Bogati su vitaminom C i sadrze 28% prirodnih soli. Prociscavaju krv i neutralisu acide. Mnogi eksperti smatraju da neki vidovi anemije nastaju upravo zbog nedostatka tih soli. Cesto ga treba koristiti u dijetalnoj ishrani.

Kopriva- Mladi listovi i socni vrsni delovi stabljika upotrebljavaju se za salate i kao varivo. Listovi su bogati vitaminom C - 105mg, a u industriji iz ove biljke se ekstrahuje hlorofil. Hlorofil iz koprive se uspesno koristi protiv raznih zaraza, poremecaja nastalih usled losg promete materija, svih vidova anemije pogotovo one nastale usled radioaktivnog zracenja.U obliku cajeva ulazi u sastav mnogih cajnih mesavina. U narodu se najcesce koristi protiv proliva, belog pranja, krvavljenja iz hemoroida. Sveze ubrani listovi se jos ponegde koriste za zarenje mesta po telu obolelih od reumatizma, isijasa i neuralgije.


Pirevina i Zdraljevina- su veoma uporne, dugogodisnje korovske biljke. Kod pirevine se koristi rizom koji usled sadrzaja kalijumove soli i saponina ima slabo diureticko dejstvo. Koristi se u mesavinama cajeva protiv artritisa i zatvora.

Zdraljevina sadrzi gvanidinske derivate pa opravdano koriscenje vrhova grancica u cvetu protiv laksih oblika secerne bolesti. Pojacava lucenje mokrace, znoja i mleka. Cajevi od ove biljke se moraju uzimati pod nadzorom lekara jer u nepropisnim kolicinama moze biti otrovna.

Krstovnik- Ima vise vitamina i minerala nego spanac, vitamina C 2 puta vise. Zbog gvozdja, bakra i mangana koje sadrzi, jako je dobar za lecenje anemije. Moze se pripremati kao varivo ali je najbolji u salati.


Svilenica- Jedu se cvetovi i mladi proletnji izdanci koji su debeli i socni a mogu da se koriste kao veoma ukusno i hranjivo povrce. Beru se od kraja marta do pocetka juna.


Slez- Od svih biljaka ima najvise vitamina A i 17% korisnih vitamina i minerala. Spanci je koriste u supama i salatama. Blagotovorno deluje na jetru i bubrege.

Divlji persun- Zacinska biljka od velike koristi za nervni sistem, odlican diuretik i ima veliki postotak vitamina A i C.

Divlji celer- Celer se preporucuje i kao hrana i kao jer prociscava organizam i smiruje. Ko zeli da izgubi u tezini treba obilno da ga koristi. Nisko je kalorican a listovi celera zavaravaju glad. Pomaze u sprecavanju i lecenju artritisa. Kinezi su ga smatrali najvaznijim sredstvom za produzavanje zivota i kao afrodizijak.

Kiselica- Mladi socni listovi i izdanci su prijatnog kiselog ukusa. Upotrebljavaju se svezi za salatu ili kuvani za corbu, variva, pire. Veoma je bogata vitaminom C. Prociscava krv, odstranjuje iz nje stetne materije i odlicno je sredstvo protiv prolecnog umora. Treba ga jesti umereno.

Zato budite oprezni sa korovom jer se medju tim neuglednim biljkama mozda krije lek za vas.

Kantarion bogorodičina trava

Kantarion se upotrebljava spolja protiv posekotina, opekotina, hemoroida, za zarastanje rana i kao antiseptik. Iznutra, protiv bolova jetre, sluzavosti pluća, grčeva u stomaku i želucu, zgrušavanja krvi, bolesti bubrega, slezine i bešike, dijareje... Naročito se preporučuje kod nekontrolisanog mokrenja. Pomešan s drugim lekovitim biljkama odlično je sredstvo za lečenje zastarelog kašlja i astme.
Dejstvo ove biljke je mnogostruko zbog njenog složenog hemijskog sastava. Nemački stručnjaci u studiji koju je objavio medicinski časopis Britiš medikal žurnal, navode da je dobar za lečenje umerene i blage depresije.

Za telo i dušu

Gospin cvet, bogorodičina trava ili kantarion najpoznatiji je prirodni lek protiv derpesije. On se već stotinama godina koristio oralno za tretiranje depresivnih stanja, potištenosti, anksioznosti, kao i kod bolova živaca. Blistavi žuti cvetovi simbolično predstavljaju moć sunca i teranje sila tame, a antidepresivna svojstva visoko su cenjena i u konvencionalnoj medicini.
Kada se koristi u svrhu lečenja depresije, kantarion nije “brz” lek. S njim nećete postići trenutni oporavak, ali pokazuje odlične dugoročne rezultate.
Biljka pomaže telu i duši da se oporavi i da izgradi čvrst temelj za kompletno izlečenje. Efekat kantariona je ispitivan na 105 osoba koje su patile od depresije srednje jačine. Podeljeni su u dve grupe.
Jedna grupa dobijala je redovno placebo tablete, a druga tablete kantarion
a od 300 mg. NJihovo psihično stanje procenjivano je kroz četiri nedelje tretmana. Kod 67 odsto osoba iz grupe koje dobijala tablete kantariona primećeno je poboljšanje psihičkog stanja.

Nega i zaštita kože

Kantarion služi za negu i zaštitu kože u kozmetici i medicini (masaže, suva koža, ljuskava koža, kao zaštita od zračenja i sunčanja, akne, čirevi, opekotine...).
Poznato je da kantarion čini kožu osetljivijom sa sunčevu svetlost, zbog toga je vrlo važno izbegavati sunce za vreme korišćenja biljke.
Korisna je upotreba kod rana koje krvare, povreda mišića, hematoma, oteklina usled udaraca, uganuća i iščašenja, mnogobrojnih reumatskih oboljenja (upalnih reumatizam, degenerativni reumatizam - artroze kukova, kolena, ramena, metabolički reumatizam - giht i bolnih sindroma ramena i krsta - lumbago).

Ulje kantariona

Ulje se koristi na taj način što se njime mažu rane, posekotine, opekotine i druge ozlede ili se tim uljem natopi gaza ili čisto platno pa se povređeno mesto obloži.
Eterično ulje od kantariona deluje protiv crevnih parazita.
Fenolska jedinjenja koja se nalaze u kantarionu imaju izraženu antibakterijsku moć.
Obloge od kantariona ili ulje koriste se kod rana, opekotina, kod ujeda insekata..
Travari i neki lekari preporučuju kantarion kod rana koje teže zarastaju jer ubrzava obnovu kože.

Kako se koristi

Po pravilu se koristi tri puta nedeljno, osim ako nije drugačije naznačeno u uputstvu, a pre nego što primetite prva poboljšanja, moraćete da pričekate najmanje nedelju ili dve.
Obično jedan tretman traje tri do šest meseci. Iako osobe primete značajno poboljšanje već nakon mesec do dva korišćenja, tretman nije preporučljivo prekidati da bi izlečenje bilo potpuno.
Pri normalnoj upotrebi nisu primećeni neki negativni efekti iako kantarion jako utiče na druge lekove i njihovu delotornost, posebno kontraceptivnih pilula, lekova za tretiranje tumora ili onih za lečenje HIV-a.
Zbog toga je neophodno konsultovati se s lekarom pre tretmana kantarionom.
Čaj od kantariona se pije više puta na dan, u zavisnosti od uputstva. Kantarionovo ulje primenjuje se lokalno, najviše za masaže, obloge, kataplazme. Ulje se posebno preporučuje na negu i zaštitu kože koja je osetljiva, suva i ispucala.

Napravite sami

Do visine od osam centimetara ispod vrha flaše od dva litra staviti što više listova i cvetova muške i ženske kantarije (jednakih količina), a zatim ubaciti stabljiku. Do iste visine, zatim se dodaje maslinovo ulje. Flašu lagano zatvoriti pampurom i izneti na sunce. Ovako pripremljeno ulje ostavlja se godinu dana da odstoji i nakon toga može da se koristi.
Postupak dozrevanja ulja može se ubrzati na sledeći način. Na isti način u bocu od jedne litre ubaciti listove i cvetove muške i ženske kantarije, a nakon toga uliti domaće maslinovo ulje zagrejano na temperaturi od 60 do 70 stepeni. Prethodno je potrebno flašu zagrejati, da ne bi pukla. Napunjena flaša treba da odleži barem deset dana, od čega najmanje dva dana na suncu. Iz boce se uzima onoliko ulja koliko je potrebno, a ostatak ostaje u boci. Trebalo bi naglasiti da je kantarionovo ulje bolje ako duže odstoji.

KIČICA

narodni naziv:
ger, gorka kitica, gorko zelje, grozničavka, drago cveće, dupčić, zlatna žuč, jezernica, kinin, kiticica, mala semencina, mali stozlatnik, svedrc, sunčani cvet, crvena kicica, orno zelje

engleski naziv: CENTAURY

Opis biljke:
Kičica je dvogodišnja, mala, zeljasta biljka sa sitnim cvetovima crvene boje. Stablo je čvrsto, gotovo cetvrtasto, golo, šuplje, pri vrhu razgranato, visoko do 40 cm, a debelo je do 3 mm i retko obraslo sitnim listićima. Lišće je sitno, retko, naspramno, skoro sedeće, duguljasto-jajasto, do 4 cm dugacko, po rubu celo, golo i sjajno. Prizemno lišće poredjano je unakrsno u pršljenove i sedeće. Cvetovi su složeni u račvastu cvast na vrhu stabla i imaju levkastu, petozubu krunicu ružičaste ili svetlo crvene boje. Kod stare i na suncu sušene droge cvetovi su izbledeli. Cveta celog leta.

Stanište:
Raste svuda, a najviše po vlažnim brdskim i planinskim livadama, mestimično u ogromnim količinama.

Lekoviti deo biljke:

Kicica je vrlo gorka, a nije otrovna. Kicicu treba brati dok je u cvatu, vezati u kitice i sušiti u hladu na promaji.

Lekovito delovanje:
Kičica je gorak tonik. Deluje kao čist amarum slično lincuri. Upotrebljava se u obliku vodenog ekstrakta, praška, vina i tinkture. Ulazi u sastav gorkih čajeva za stomak. Malo je našeg lekovitog bilja koje se u narodu tako mnogo, često i uspešno upotrebljava kao kicica: za otvaranje apetita, protiv smetnji u organima za varenje, protiv groznice, malo krvnosti itd. Kičica ima vrlo sitno i plitko korenje. Kicica se ne sme čupati, nego se gornja polovina stabljike u cvatu pažljivo odseče makazama.

KRUŠINA

naziv:
gašljika, krkavina, pasdrenovina, pasja lijeska, pasjakovina, pasje grožde, psikovina, truslikovina, tršlika

engleski naziv: BUCKTHORN

Opis biljke:
Krušina je drvo u obliku žbuna, visine 3-6 m. Kod nas se nalazi po vlažnim šumama, po lugovima, pored reka i potoka. Mestimično se javlja u znatnoj količini pored Dunava i drugih naših reka u nizijskim šumama, najviše po rečnim ostrvima. Cvetovi su sitni, neugledni i belo zelenti. Cveta u maju i junu. Plodovi su okrugli, oko 7 mm u precniku, najpre zeleni, pa crveni i najzad crni. Kora je glatka i sjajna, crna ili sivo mrka i karakteristično ukrašena mnogobrojnim vodoravnim, svetlim, belicastim lenticelama.

Stanište:
Krušina se lako gaji, najbrže i najjednostavnije vegetativnim putem: mladicama, mladim grančicama, slično zovi, vrbi i jablanu. Zemlja uvek treba da bude vlažna. Naša rečna ostrva su najbolja mesta za razmnožavanje i gajenje krušine.

Lekoviti deo biljke:
Kora se skida sa mladih stabala i debljih grana krajem zime i početkom proleća pre nego što krušina olista i odmah se suši. Iseku se u vrpce dugačke oko 30 cm i Ijušte.

Lekovito delovanje:
Frangula se daje u obliku tečnog ili suvog ekstrakta ili dekokta (5 do 25 g na pola litra vode) kao pouzdan laksativ, naročito protiv hroničnog zatvora. Njen ukus je manje nperijatan od puršijane, zbog čega je bolesnici radje uzimaju. Prave se čajevi za bol u predelu srca usled nagomilavanja vazduha u želucu ili crevima, kolike u žucnoj kesi, Izostale menstruacije i protiv hroničnog zatvora.

KAMEN U ŽUČNOJ KESI

Oboljenja jetre i žučne kese danas uzimaju takve razmere da, hteli-ne hteli, moramo preduzimati, svakodnevno, određene preventivne radnje. U suprotnom, degenerativne pojave će se razviti u oblike koje je teško lečiti jednostavnijim metodama.

Uzrok ovim pojavama ne treba tražiti samo u savremenom, stresnom, tempu života. Naprotiv, metaboličke i tkivne (histološke) promene jetre i žučne kese prisutne su i u ruralnim sredinama slobodnim od gradskog načina života.

Glavni uzrok oboljenjima ove vrste treba tražiti u psihi pojedinca, njegovim navikama, razmišljanjima, opšte gledano: u stavu prema životu i svetu. Jetra i žučna kesa će velikom brzinom reagovati na svaki podražaj iz okoline, bez obzira da li se radi o hrani, piću ili emocijama. Bioenergetski posmatrano, vrlo lako je objasniti prirodu ovih oboljenja. Ovoj temi ću se vraćati i u drugim prilozima sajta.

Prema svojim mogućnostima, potrebama i životnim shvatanjima koristite neke od predloženih terapija što češće možete.


Rastvaranje kamena u žučnoj kesi

Vrlo je popularna i prihvaćena šestonedeljna terapija sokom rotkve (latinski naziv je na kraju teksta). Sok se pije ujutro, natašte, u količini od 100 grama na početku. Količina se povećava, postepeno, u roku od tri nedelje, na 400 grama dnevno. I obrnuto, od 400 grama na 100 grama u naredne tri nedelje.

Jedino ograničenje upotrebe soka rotkve je kod osoba koje boluju od upalnih procesa želuca i creva.


Čaj protiv žučnog kamena

Pomešajte po 20 grama isitnjenih sledećih biljaka: bedrinac, dobričica, hmelj, petrovac, nana, i pelen. U jedan litar hladne vode uspite tri supene kašike čaja. Zagrejte do 60º C, skinite sa grejne ploče i hladite tri minuta. Svakog sata uzmite jednu supenu kašiku tečnosti. U toku dana ovako činite 8-9 puta. Čaj čuvajte u termos boci (ova preporuka je od opšte važnosti).

Odlično je priuštiti sebi svaki dan 2-3 šolje (po 200 ml) čaja od koprive (jedna kafena kašičica biljke na 200 ml tople vode). Kopriva pomaže celom organizmu! Uz nju, kao osnovnu biljku, treba koristiti jedan čaj za jetru ili žučnu kesu.

Praktično sam primetio da npr. lečenjem obolele jetre paralelno dolazi do poboljšanja rada žučne kese i obrnuto. Dozvolite sebi maštovitost i pažljivo osluškujte reagovanje sopstvenog organizma. Ukoliko tako činite počinjete i vi biti aktivan učesnik u procesu isceljivanja. Tada je iscelitelju lakše da pravilnije odredi terapiju sa više potankosti nego što je uobičajeno.

Gornja dva recepta u vezi kamena napisao sam kao prvu pomoć zbog pojave bolova koji odvlače pažnju obolele osobe. Znači, prvo treba rešiti pitanje kamena.


Zbirka čajeva protiv kamena u žučnoj kesi


a) Nana (30g), koren maslačka (30g), koren lincure (20g), list gorke deteline (20g), rusa (15g), koren reuma (20g) i kim (30g). Dve supene kašike mešavine prelijte sa 600 ml (0,6 litara) tople vode. Ovu količinu tečnosti podelite na tri dela i popijte u tri navrata pola sata pre jela.

b) Petrovac (30g), kičica (20g), morač (30g), kim (30g), nana (20g), pelen (20g), biljka vodopije (20g) i hajdučka trava (20g). Četiri supene kašike mešavine prelijte sa 750ml tople vode. Pijte, u gutljajima, tokom radnog dana.

v) Koren zečjeg trna (40g), koren maslačka (30g), koren odoljena (30g), koren reuma (20g) i bobice kleke (30g). Uveče potopite tri supene kašike mešavine (bobice kleke izmrvite) u 750ml tople vode. Sledećeg dana, na pola sata pre jela, pijte po 250ml čaja.

g) Hajdučka trava (40g), kamilica (30g), sena (20g), kora krušine (15g), nana (20g), matičnjak (20g) i kičica (20g). Dve supene kašike prelijte sa 500ml tople vode. Pola količine popijte ujutro, na prazan stomak, a drugu polovinu pola sata pre ručka.

KATARAKTA

Katarakta, ili kako se još naziva siva mrena, predstavlja zamućenje očnog sočiva koje dovodi do pada vida. Naziv potiče od grčke reči Katarasso što znači vodopad. Predeo zenice kod katarakte je beo kao vodopad.

Sadržaj [sakrij]
1 Uzroci
2 Simptomi
3 Lečenje
3.1 Neoperativno
3.2 Operativno
3.2.1 Ugradnja veštačkog sočiva



Uzroci [uredi]
Postoje mnogi uzroci nastanka katarakte. Kod dece ona može da bude razvojna anomalija ili da nastane posle nekih infekcija majke tokom trudnoće. To je urođena katarakta. Povreda oka, ultraljubičasto zračenje, šećerna bolest, dugotrajna upotreba nekih lekova kao što su kortikosteroidi... mogu da doprinesu nastanku takozvane sekundarne katarakte. Najčešće katarakta nastaje kod starih ljudi, kao deo procesa starenja i tada se naziva staračka katarakta. Ona cini 90% svih katarakti. Obično se javlja posle 60. godine života. Uzrok nastanka katarakte još se ne zna. Problem je najverovatnije u poremećaju metabolizma sočiva. Stadijumi razvoja katarakte su: početna, nezrela, zrela i prezrela katarakta. Kada katarakta postane potpuno bela ona se naziva zrela katarakta. Tada prouzrokuje potpuni gubitak vida i moze dovesti do zapaljenja i bolova u oku.


Normalan vid. Courtesy NIH National Eye Institute
Isti pogled sa kataraktom.
Simptomi [uredi]
Najvažniji simptom katarakte je smanjena oštrina vida. Početna katarakta dovodi do malog oštećenja vida. Intenzivnija katarakta dovodi do većeg oštećenja vida, a potpuno zamućeno sočivo dovodi do gubitka vida. Drugi simptomi katarakte mogu biti žućkasta prebojenost i blago bleštanje svega oko bolesnika (kao da se gleda kroz žuti filter) i duple slike. Nekada bolesnici, u početnoj fazi razvoja katarakte, primete da im je vid na blizinu bolji nego što je bio. Svi simptomi katarakte mogu biti posledica i neke druge bolesti oka, zbog čega je obavezan pregled kod očnog lekara. Dokazano je da su šanse za razvijanje katarakte manje ukoliko se jede dobro balansirana hrana, ne izlaže previše ultravioletnom zračenju, nose zaštitne naočare sa filterom kao i ukoliko se dobro kontroliše i leči šećerna bolest.


Lečenje [uredi]

Neoperativno [uredi]
Pošto se ne zna tačan mehanizam nastanka katarakte, može se reći da ne postoji lek u medicini koji će sigurno da spreči formiranje katarakte ili će izbistriti već zamućeno sočivo. Kada je katarakta početna, promena dioptrije na naočarima može da pomogne. U nekim slučajevima stavljanje kapi za širenje zenica mogu da pomognu. Kada ni promena dioptrije na naočarima ni kapi za širenje zenice više ne pomažu, onda katarakta mora da se operiše.


Operativno [uredi]
Operativno lečenje katarakte podrazumeva otklanjanje zamućenog sočiva iz oka. U većini slučajeva istovremeno se radi i ugradnja veštačkog, plastičnog sočiva koje se naziva lens implant.


Ugradnja veštačkog sočiva [uredi]
Veštačko sočivo se proizvodi u razlicitim dioptrijama. Pre operacije lekar mora da uradi ultrazvučni pregled oka da bi odredio dioptriju koja je potrebna bolesniku. Veštačko sočivo je providno, ne oseca se niti vidi, ono ugradnjom postaje trajni deo oka. Međutim, kod nekih osoba ne može se operacijom ugraditi veštačko sočivo. One moraju da nose meka kontaktna sočiva ili naočare sa velikim uveličanjem. Na dan operacije bolesnik ne sme da jede. Može da dobije blagi sedativ, odnosno lek za smirenje. Lokalni anestetik se daje pored uha i pored oka. Bolesnik ima osećaj pečenja tokom davanja anestezije. Obično je budan i relaksiran tokom operacije. Anestetičar ili anesteziolog su pored njega sve vreme tokom operacije. Ukoliko bolesnik zahteva, i za to postoje uslovi, umesto lokalne može da se operiše u opstoj anesteziji. Dva su načina za odstranjenje zamućenog sočiva hirurškim zahvatom: ultrazvukom (fakoemulzifikacija) i ekstrakapsularno (standardna metoda). Fakoemulzifikacija je metoda kojom lekar napravi mali rez sa strane rožnjače pa stavi tanku sondu kroz koju prolaze ultrazvučni talasi koji omekšavaju i lome zamućeni deo sočiva. Ti delovi se potom sondom usisavaju i odstranjuju. Ova metoda omogućava brzi oporavak i brze vraćanje bolesnika uobičajenim životnim aktivnostima, jer je operativna rana mala i ne šije se. Kod eksrakapsularne operacije katarakte pravi se duži rez sa strane rožnjace i odstrani tvrdi deo sočiva, a ostatak sočiva se odstrani usisavanjem

Katarakta - savremen koncept lečenja



Katarakta, ili siva mrena je termin kojim označavamo zamućenje očnog sočiva nastalo pod dejstvom nekog od mnogobrojnih uzročnika. Najčešće mislimo na senilnu kataraktu, ali u praksi srećemo i druge vrste, kao što je kongenitalna, traumatska, metabolična i komplikovana katarakta. Bez obzira na uzrok zbog koga nastaje zamućenje sočiva, osnovni problem je gubitak vida kod ovih pacijenata, koji ukoliko se operacija ne izvrši na vreme može biti trajan.  Na sreću, operacija katarakte se danas izvodi vrlo uspešno i pacijenti nakon brzog oporavka dobijaju vrlo kvalitetan vid.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, svake godine se pojave novih 5-10 miliona pacijenata sa kataraktom u svetu. U našoj zemlji se godišnje operiše oko 12-14000 pacijenata sa kataraktom, a procena je da je potreba nešto veća (oko 16000). U principu operacija katarakte nije hitna i uvek se radi planski i nakon zakazivanja. Vreme kada treba uraditi operaciju zavisi od procene hirurga i subjektivnih potreba pacijenata.






Danas se katarakta operiše i u ranom stadijumu ukoliko pacijentova profesija ili njegove potrebe to zahtevaju. Ne čeka se potpuno sazrevanje katarakte, kao u periodu pre deset godina, kada su pacijenti operisani tek kada je došlo do potpunog gubitka vida.


Danas u svetu i kod nas postoje mnogobrojni timovi istrraživača koji se bave problemom katarakte.
Jedna grupa istraživača bavi se problemom kataraktogeneze, izučavanjem poremećaja biohemizma sočiva i nastojanjima da preventivno deluju na njen nastanak i progresiju. U praksi se primenjuju različite kapi za sprečavanje i lečenje katarakti, ali s obzirom da su uzroci za nastanak katarakte mnogobrojni, za sada smo još daleko od nekog efikasnog leka u lečenju ove bolesti.

Druga, mnogobrojnija grupa istraživača bavi se izučavanjem i usavršavanjem tehnika operacija katarakte. Napredkom oftalmološke hirurgije svakodnevno se usavršava operacija katarakte, pri čemu se različitim tehnikama odstranjuje zamućeno sočivo.



Najsavremenija metoda operacije katarakte je ultrazvučna operacija, ili fakoemulzifikacija. Ovom metodom se uz pomoć specijalne ultrazvučne sonde vrši usitnjavanje (fakoemulzifikacija), a zatim uklanjanje fragmenata iz oka. Kroz mali rez veličine 3mm se na kraju operacije implantira fleksibilno, silikonsko ili akrilno sočivo, koje ima izvaredne optičke karakteristike . Opedracija traje 10-15 min. radi se u lokalnoj anesteziji i pacijenti nakon sat vremena mogu da idu svojoj kući. Zbog malog reza i primene lokalne anestezije pacijenti se vrlo brzo oporavljaju i već posle sedam dana mogu normalno da obavljaju sve aktivnosti. Ova tehnika operacije katarakte je predstavljala revoluciju u oftalmo hirurgiji jer je omogućila povećaje broja operacija, ali i mnogo kvalitetniji vid u odnosu na prethodne tehnike koje su primenjivane. Današnji razvoj tehnike ove operacije se ogleda u nastojanju da se još više smanji operativni rez, na 1,2-2,0 mm što je i izvodljivo uz primenu novih materjala i vrste sočiva.

Koprivnjača - utrikatija


Koprivnjača nastaje kao posledica preosetljivosti organizma na razne materije spoljnjeg ili unutrašnjeg porekla. U slučaju bolesti, na koži se naglo pojave uzdignute ružičaste pege (urtika), različitog oblika i veličine, slične mestima ožarenim koprivom, praćene jakim svrabom. Za nekoliko sati ove pege mogu da nestanu ili da se prošire po čitavom telu slivajući se, pri tom, u različite oblike.

Koprivnjača može da traje nedeljama i mesecima, u vidu malih izolovanih ružičastih ploča, koje se svakodnevno gube i pojavljuju.

Krvarenje iz nosa


Krvarenje iz nosa je vrlo česta pojava. Najčešći uzroci su proširenje venoznog spleta na nosnoj pregradi, povrede, strano telo u nosu, razni zapaljivi procesi i dobroćudni i zloćudni tumori, povišen krvni pritisak, oboljenje bubrega i jetre, izvesne krvne bolesti i niz drugih.

Krvarenje treba što pre zaustaviti. To se postiže stiskanjem nozdrva prstima, u trajanju od desetak minuta, uz blago naginjanje glave napred. U slučaju jačih i čestih krvarenja, nozdrva se tamponira, stavlja se sterilna gaza u nozdrvu ili, ako to ne uspe da zaustavi krvarenje, mesto odakle potiče krvarenje lekar izgori strujom ili nekom hemikalijom. Kao krajnja mera dolazi u obzir operacija nosne pregrade, pa čak i podvezivanje arterije.

Konjuktivitis (Conjuctivitis)


Konjunktivitis je upala vežnjače (konjunktive) unutar kapka. Vežnjača se prostire na unutrašnjem delu kapka i pruža se preko beonjače do rožnjače. Upaljena vežnjača čini beonjaču (skleru) crvenom za vreme konjunktivitisa. Konjunktivitis je najčešća bolest očiju u razvijenim zemljama sveta i s obzirom na težinu varira od blage upale sa suzenjem do jake upale koja mođe da uzrokuje i odumiranje tkiva.

Uzrok nastanka
Konjunktiva je izložena mikroorganizmima i drugim oblicima iritacije. Suze štite konjunktivu razređivanjem bakterija i njihovim ispiranjem. Suze takođe sadrže enzime i antitela koja sprečavaju razvoj bakterijske infekcije.

Postoje mnogi uzroci konjunktivitisa. Najčešći su virusne infekcije; drugi uzročnici su bakterije, hlamidije, gljivice i paraziti. Bolest "crvenih očiju" je specifična bolest koju uzrokuje bakterija (iz roda Haemophilus bakterija). Virusni i bakterijski oblici konjunktivitisa su izrazito zarazni i mogu se vrlo brzo proširiti među decom, katkad uzrokujući lokalne epidemije. Ostali uzroci su alergije (alergijski konjunktivitis), izloženost hemikalijama, iritacija vetrom, prašinom, dimom. Konjunktivitis može takođe pratiti običnu prehladu i osipe.

Novorođenčad može biti zaražena bakterijama (hlamidijama) u porođajnom kanalu. Ova se bolest naziva neonatalni inkluzijski konjunktivitis ili ophthalmia neonatorum .

Rizično je i nošenje kontaktnih sočiva, a posebno dugo nošenje sočiva. Rizični faktor su i kontakti s osobama koje imaju konjunktivitis.


Podela konjunktivitisa:
virusni konjunktivitis
alergijski konjunktivitis
bakterijski konjunktivitis
neonatalni konjunktivitis
inkluzijski konjunktivitis (bazenski konjunktivitis) uzrokovan bakterijom-hlamidijom
gonokokni konjunktivitis
hronični konjunktivitis (trahom)

Klinička slika
Crvenilo konjunktive, smetnje suzenja, iritacija (bockanje, pečenje, svrab) oka i kapaka, a očni kapci su često slepljeni kod buđenja.

Kod nekih virusnih konjunktivitisa može se imati osećaj stranog tela u oku i preosetljivost na svetlost.

Kod alergijskog konjunktivitisa postoji obostrano crvenilo očiju, smetnje suzenja, žarenje u očima i svrab. Većina osoba ima i propratni rinitis. Svrab dovodi do trljanja očiju i stvaranja edema (otoka) i zadebljanja vežnjače, pa ona postaje neprovidna. Vežnjača stvara više sekreta kada je zapaljena. Taj sekret može da bude serozan, sluzav, fibrinozan, gnojav i lako sukrvičav. Sekret može da bude veoma obilan i da se sliva preko rožnjače, ometajući vid. U toku noći se sasuši na rubovima kapaka, slepi ih, te kapci mogu da se otvore tek posle ispiranja sasušenog sekreta.

Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, pregleda i brisa konjunktive.

Lečenje
Lečenje konjunktivitisa zavisi od uzročnika. Alergijski konjunktivitis leči se lečenjem alergija ili može nestati sam po sebi kad se ukloni uzročni alergen. Kao sasvim blaga sredstva mogu se primeniti oblozi od kamilice i 3%-tni rastvor borne kiseline.Antibiotici, obično kapi za oči, primenjuju se u lečenju bakterijskog konjunktivitisa. Virusni će se konjunktivitis povući sam po sebi obično unutar nedelju dana.

KUZU PRAH

Kuzu je biljka iz porodice mahunarki koja raste divlje u planinama i poljima Japana. Beli skrob dobijen iz korena kuzua u Japanu se od davnina ceni kao hrana, ali i lek. Upotrebljava se za zgušnjavanje variva, umaka, preliva kao i za pripravljanje toplog napitka. Kuzu je učinkovit za jačanje organizma kod prehlada, neuralgija i reume jer ublažava upalu i snižava temperaturu. Kuzu sadrži veliku količinu izoflavona koji opuštaju mišiće i krvne žile, a posebno je učinkovit za regulaciju probave te podržava pravilan rad želuca i creva.

način primene:
1 kašičica kuzua razredi se u velikoj kašici hladne vode a zatim se dolije vode u 2dl vode i kuva se 5 minuta na laganoj vatri uz stalno mešanje. Kod gripa, prehlada i konstipacije preporučuje se kuzu kuvati s malom količinom umeboši šljive i nekoliko kapi šoju sosa.






Kanten Mizoguči

Kanten porodice Mizoguči se dobija tradicionalnom obradom crvenih algi i koristi se za želiranje. Za razliku od industrijskog agar-agara Mizoguči kanten se dobija od crvenih algi koje se uberu u jesen i osuše na suncu, a zatim odnesu u planinu Nagano, gde njihovu obradu nastavlja porodica Mizoguči. Tokom zimskih meseci alge se kuvaju satima u velikim loncima. Zatim se želatin koji se formirao hladi i seče u trake te se suši na snegu, pod sunčevim zracima. Dve nedelje, noć i dan, trake želatina se nalaze na veoma niskim temperaturama sve dok nisu potpuno suve. Tako postaju ljuspaste, te se pakuju.
Kanten se koristi za želiranje voća, povrća, sokova, bujona, aspika. Kako je bogat kalcijumom i gvožđem i prirodnim jodom ima svoju primenu i u kozmetici i medicini.

sastav: crvene alge (Tengusa, Gelidium amansii, & Ogo-nori, Gracilaria verrucosa)

KOMBU ALGA

KOMBU alge imaju široke debele listove poput celera, a beru se u hladnim morima južnog dela ostrva Hokaidoa. Crno smeđe su boje i specifičnog su ukusa. Kombu alge su glavni sastojak dašija (dashi) - tradicionalna japanska osnova za supe, pa su zbog toga i osnova japanske kuhinje. Pripremaju se kao prilog uz kuvane žitarice, mahunarke ili korenasto povrće jer olakšavaju njihovu probavu. Mogu se staviti u čajeve, kisela jela, začine, jela za grickanje i bombone.

■ lekovita svojstva:

Kombu alge su bogate vitaminima A, i B, B1, B2 i nijacin (koji poboljšavaju funkcije mozga i nervnog sistema). Sadrže veliku količinu minerala kao što su: kalcijum, kalijum, natrijum, gvožđe, fosfor, jod. Kada su osušene na komadima se mogu videti bele tačkice. Ove bele tačkice nikako ne treba strugati jer to su mineralne soli i složeni šećeri koji se pojavljuju kada alge izgube vlagu, a doprinose njihovoj slasti i energiji. Kombu alge su odlične za jačanje krvi i celog organizma. Kada se kuvaju sa tamari sosom pojačavaju seksualnu vitalnost i snagu. Najvažnije terapeutsko svojstvo kombu algi je zaštita od degenerativnih bolesti. One takođe snižavaju nivo holesterola i krvni pritisak, a poboljšavaju probavu.

■ način pripreme:

Prilikom pripreme kombu alge se na početku mogu samo prebrisati suvom ili vlažnom krpom, a ako ih peremo to činimo pod mlazom hladne vode. Zatim ih treba natopiti od 3-5 minuta, te rezati na vrlo sitne kvadratiće, velike šnite ili duge komade koji se vežu oko drugog povrća. Kombu alge se namaču pre sečenja i kuvanja, ali ne predugo da ne bi postale klizave, a time i teške za sečenje. Kombu alge su dosta debele i moraju se kuvati pola sata, a ponekad i duže.

Pripremaju se kao prilog uz mahunarke, korenasto povrće ili žitarice jer olakšavaju njihovu probavu. Mogu se staviti u čajeve, kisela jela, začine i jela za grickanje.



Za one koji žele da znaju više:

U hladnim vodama ostrva Hokaido (najsevernijeg Japanskog ostrva), u gustim podmorskim šumama rastu alge smeđe boje, pozatije kao,,kombu”. Nošene talasima mora, one se ponekad uzdižu i do deset metara iznad morskog dna.

kombu alge japanske firme Mitoku beru se u oblasti Hidaka i su jedne od najkvalitetnijih i najpoznatijih.

Kombu alge sakupljaju se krajem leta, na tradicionalni način: uz pomoć oštrih sečiva pričvršćenih na krajeve bambusovih štapova. Kada isplivaju na površinu, prikupljaju se drvenim grabuljama. Nakon toga se malim čamcima ubrane alge prevoze na kopno, gde se rasprostru kako bi se prirodnim putem sušile na suncu.
Bele tačkice koje se pojavljuju na površini osušenih kombu algi, sadrže minerale i složene šećere koji im daju izvanredan ukus. Ove bele tačkice zato ne treba spirati sa algi.

KOMBU (laminaria japonica) alge su bogate: vitaminima B1, B2 (koji poboljšavaju funkcije mozga i nervnog sistema), nijacinom (koji ojačava zidove krvnih sudova i sprečava nastajanje ateroskleroze), kalcijumom (710mg u 100gr sušenih algi) (koji ojačava koštani skelet), kalijum (6100mg u 100gr) i natrijum (2800 mg u 100gr) (kalijum i natrijum regulišu količinu tečnosti u organizmu i snižavaju krvni pritisak), gvožđe(3,9mg u 100gr) (koje služi za stvaranje hemoglobina koji veže kiseonik i povećava broj crvenih krvni zrnaca), fosfor (200mg u 100gr) (koji je neophodan za pravilan rad srca i bubrega), jod (300mg u 100gr) (koji reguliše rad tiroidne žlezde).

Kleka - ukras u dvorištu i lek u kući
Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega... Plodovi kleke beru se od druge polovine leta i početkom jeseni, što zavisi od nadmorske visine na kojoj se nalazi.

Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima.

Osobine

Zimzelen je grm visine od 0,5 do 7 m, s vrlo uskim, zašiljenim, bodljikavim listićima. Cvetovi su sitni i nalaze se u pazuhu listova, odvojeni na pojedinim biljkama (dvodomost). Plod je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, s plavim pepeljkom. Moguć je i trogodišnji period od cvetanja do sazrevanja. U narodu se koristi kao lek i za proizvodnju rakije klekovače.

Sastav

Kleka sadrži od 0,5 do 2 % etarskog ulja (sa dosta terpena), 4 % šećera, zatim gorke materije (juniperina), 8 % tanina, masti slične vosku, pentozan, pektin, taninski glikozid, grožđani šećer, mravlju i sirćetnu kiselinu, inozit, invertni šećer, kalcijum, kalijum, mangan, a mladi izdanci i iglice i vitamin C (do 260 mg%).

Lekovitost

Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, regulisanje menstruacije, protiv bolesti želuca, bubrega, bešike, bronhijalnog katara, astme, gihta, išijasa, reumatizma, šećerne bolesti, tuberkuloze, glavobolje, zadaha iz usta, gorušice, za čišćenje krvi i dr.

Berba i čuvanje

Plodovi kleke beru se od druge polovine leta i početkom jeseni, što zavisi od nadmorske visine na kojoj se nalazi. Branje jeveoma sporo ako se bere rukom, zato se preporučuje da se pod drvo prostre odgovarajuća prostirka i klekinje pažljivo motkom stresu. Suše se kao žito na tavanu, uz češce prevrtanje drvenom lopatom, ili u hladu na promajnom mestu, razastrte u tankom sloju. Posle sušenja treba odstraniti svu nečistoću (iglice, grančice i sl.) i zelene plodove. Čuva se na suvom, čistom i promajnom mestu.

Upotreba kleke u lečenju - receptura

Protiv crevnih grčeva

Dobro izmešati jednake delove kleke, pelina, hajdučke trave i cveta kamilice, pa 2-3 kašičice te mešavine odvojiti, preliti s 2-3 šoljice ključale vode, ostaviti poklopljeno 5-10 minuta, a zatim procediti i piti nezaslađeno.

Protiv glavobolje

Dobro zdrobiti plodove kleke i previti na čelo.

Protiv bolesti jetre, želuca, vodene bolesti, za jačanje živaca

a) Ujutru, na 1 do 2 sata pre doručka, sažvakati i pojesti 3-5 plodova kleke. b) Spremiti čaj prelivanjem šake zdrobljenih plodova kleke 1 litrom ključale vode. Piti 5 do 6 šoljica dnevno.

Za jačanje apetita i bolje varenje hrane

Spremiti kompot od plodova kleke uz dodatak šećera, pa plodove pojesti, a tečnost popiti. To činiti dok se apetit ne popravi.

Protiv šećerne bolesti

a) Koristiti sok od kleke (razređen) ili neslađen čaj spremljen od plodova kleke b) Dobro promešati po 10 g plodova kleke, virka (gospin plašt), lanenog semena, ždraljevine i lista borovnice pa 3 kašike te smeše preliti sa 0,5 l hladne vode, ostaviti da prenoći i sutradan zagrejati i kuvati 5 minuta (pošto voda proključa), prohladiti, procediti i piti pre svakog obroka po 1 čašu (nezaslađeno).



Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, protiv bolesti želuca, bubrega... Plodovi kleke beru se od druge polovine leta i početkom jeseni, što zavisi od nadmorske visine na kojoj se nalazi.

Kleka uspeva na kamenitim i kraškim terenima od primorskih do planinskih i brdskih područja. Kod nas se najviše nalazi po brdskim i planinskim suvim krčevinama, pašnjacima, suvatima, zapuštenim i neobrađenim zemljištima.

Osobine

Zimzelen je grm visine od 0,5 do 7 m, s vrlo uskim, zašiljenim, bodljikavim listićima. Cvetovi su sitni i nalaze se u pazuhu listova, odvojeni na pojedinim biljkama (dvodomost). Plod je jajasta bobica, u prvoj godini je zelena, a tek u drugoj sazri, kada je crno-smeđa i okrugla, s plavim pepeljkom. Moguć je i trogodišnji period od cvetanja do sazrevanja. U narodu se koristi kao lek i za proizvodnju rakije klekovače.

Sastav

Kleka sadrži od 0,5 do 2 % etarskog ulja (sa dosta terpena), 4 % šećera, zatim gorke materije (juniperina), 8 % tanina, masti slične vosku, pentozan, pektin, taninski glikozid, grožđani šećer, mravlju i sirćetnu kiselinu, inozit, invertni šećer, kalcijum, kalijum, mangan, a mladi izdanci i iglice i vitamin C (do 260 mg%).

Lekovitost

Lekovitost kleke je odavno poznata, a njena svojstva se koriste protiv zastoja mokraće, za denzifekciju mokraćnih organa, poboljšanje varenja, iskašljavanje, regulisanje menstruacije, protiv bolesti želuca, bubrega, bešike, bronhijalnog katara, astme, gihta, išijasa, reumatizma, šećerne bolesti, tuberkuloze, glavobolje, zadaha iz usta, gorušice, za čišćenje krvi i dr.

Berba i čuvanje

Plodovi kleke beru se od druge polovine leta i početkom jeseni, što zavisi od nadmorske visine na kojoj se nalazi. Branje jeveoma sporo ako se bere rukom, zato se preporučuje da se pod drvo prostre odgovarajuća prostirka i klekinje pažljivo motkom stresu. Suše se kao žito na tavanu, uz češce prevrtanje drvenom lopatom, ili u hladu na promajnom mestu, razastrte u tankom sloju. Posle sušenja treba odstraniti svu nečistoću (iglice, grančice i sl.) i zelene plodove. Čuva se na suvom, čistom i promajnom mestu.

Upotreba kleke u lečenju - receptura

Protiv crevnih grčeva

Dobro izmešati jednake delove kleke, pelina, hajdučke trave i cveta kamilice, pa 2-3 kašičice te mešavine odvojiti, preliti s 2-3 šoljice ključale vode, ostaviti poklopljeno 5-10 minuta, a zatim procediti i piti nezaslađeno.

Protiv glavobolje

Dobro zdrobiti plodove kleke i previti na čelo.

Protiv bolesti jetre, želuca, vodene bolesti, za jačanje živaca

a) Ujutru, na 1 do 2 sata pre doručka, sažvakati i pojesti 3-5 plodova kleke. b) Spremiti čaj prelivanjem šake zdrobljenih plodova kleke 1 litrom ključale vode. Piti 5 do 6 šoljica dnevno.

Za jačanje apetita i bolje varenje hrane

Spremiti kompot od plodova kleke uz dodatak šećera, pa plodove pojesti, a tečnost popiti. To činiti dok se apetit ne popravi.

Protiv šećerne bolesti

a) Koristiti sok od kleke (razređen) ili neslađen čaj spremljen od plodova kleke b) Dobro promešati po 10 g plodova kleke, virka (gospin plašt), lanenog semena, ždraljevine i lista borovnice pa 3 kašike te smeše preliti sa 0,5 l hladne vode, ostaviti da prenoći i sutradan zagrejati i kuvati 5 minuta (pošto voda proključa), prohladiti, procediti i piti pre svakog obroka po 1 čašu (nezaslađeno).

Karijes

Karijes (lat. Caries dentium) je hronično oboljenje tvrdih zubnih tkiva koje napreduje progresivno, centripetalno i dovodi do razaranja zuba.[1] Njegovo poreklo je višeuzročno, a velika učestalost ga ubraja među najčešća oboljenja savremenog čoveka. Karijes počinje na površini zuba (u 75 % slučajeva na griznoj površini) i to razgradnjom gleđi (demineralizacijom) i progresivno prodire u dubinu i širinu zahvatajući ostale strukture zubnog tkiva.

Sadržaj [sakrij]
1 Etiopatogeneza
2 Teorije o nastanku karijesa
2.1 Egzogene teorije nastanka karijesa
2.2 Endogene teorije nastanka karijesa
3 Karijes imuna i predilekciona mesta
4 Klasifikacija karijesa
5 Karijes gleđi
6 Karijes dentina
7 Karijes cementa
8 Reakcije u pulpi
9 Karijes kod dece
10 Dijagnostika
11 Lečenje
12 Prevencija
12.1 Higijena
12.2 Ishrana
12.3 Fluoridi
12.4 Antimikrobni preparati
13 Spoljašnje veze
14 Reference



[uredi] Etiopatogeneza
Veliki broj opštih i lokalnih, unutrašnjih i spoljašnjih faktora se dovodi u vezu sa nastankom karijesa. U opšte faktore se ubrajaju: rasa, nasledni činioci, životno doba pojedinca, pol, funkcija endokrinih žlezda, ishrana i sl. U lokalne faktore spadaju: mikroorganizmi, pljuvačka, oblik i raspored zuba, jatrogeni faktori, loša dentalna higijena itd.[1]


[uredi] Teorije o nastanku karijesa
Od ideje da crvi uzrokuju truljenje zuba, koja se pojavila 200 godina p. n. e, pa sve do danas postoje brojne teorije o tome kako nastaje karijes. Jedni smatraju da se uzroci nastanka karijesa nalaze u samom zubu, dok je prema drugima on uslovljen spoljašnjim faktorima. Neke teorije za glavne krivce nastanka karijesa smatraju strukturne ili biohemijske defekte u zubnom tkivu, dok drugi uzroke nalaze u lokalnim predisponirajućim faktorima sredine. Po jednom shvatanju karijes počinje u organskom matriksu gleđi, a po drugom u neorganskom delu.

Na osnovu toga ove teorije se dele na endogene i egzogene, u zavisnosti od toga kojim faktorima rizika daju prioritetnu ulogu.


[uredi] Egzogene teorije nastanka karijesa
Hemijsko-parazitna acidogena teorija. Ovu teoriju je formulisao Miler 1882. godine i po njemu karijes predstavlja hemijsko parazitno oboljenje koje se sastoji od dve odvojene faze (dekalcifikacije ili razmekšavanja tkiva i rastvaranja ovog razmekšanog ostatka). Kao neposredni uzročnici smatrani su svi oralni mikrooorganizmi koji mogu da izazovu kiselo vrenje hrane ili učestvuju u razgradnji belančevina. Kasnije su Fozdik i Hačinson dopunili ovu teoriju smatrajući da je za početak i napredovanje karijesnog procesa neophodna fermentacija šećera u ili ispod zubnog plaka i stvaranje mlečne i drugih kiselina.

Proteolitička ili hemijsko-parazitna alkalna teorija. Prema ovoj teoriji karijes počinje i razvija se u organskom matriksu gleđi, a glavni uzročnici su proteolotički enzimi koji su aktivni u baznoj sredini. Zagovornici ovog pristupa smatraju da kiseline ne samo da ne izazivaju karijes, već stvaraju barijeru protiv njegovog napredovanja.

Proteolitička teorija kompleksa (teorija helata). Ova teorija objašnjava nastanak karijesa istovremenom razgradnjom mineralne i organske komponente tvrdih zubnih tkiva. Proteolitički enzimi mikroorganizama rastvaraju matriks, a razgradnja apatita je rezultat dejstva organskih helata. To znači da karijes, prema ovoj teoriji, može nastati i u kiseloj i u baznoj sredini.


[uredi] Endogene teorije nastanka karijesa
Neurotrofička teorija (Riso-Disel). Prema ovoj teoriji, karijes nastaje kao posledica trofičkih poremećaja u odontoblastima.

Trofobakterijska teorija (Faržen-Fajol). Po zastupnicima i autorima ove teorije u nastanku karijesa, pored trofičkih poremećaja, značajnu ulogu igra i sekundarno dejstvo bakterija.

Karijes oboljenje kolagena (Šarpal i saradnici). Ova teorija kaže da kolagen može da se polimerizuje i depolamerizuje (izgradi ili razgradi) pod dejstvom enzima, hormona i drugih faktora. Na taj način oni mogu uticati i na pojavu ovog oboljenja.

Hipoteza fosfata. Prema Černeju karijes nastaje usled biohemijskih poremećaja u zubnoj pulpi, a manifestuje se u gleđi i dentinu. Ovi poremećaji, po njemu, nastaju pod uticajem centralnog nervnog sistema na metabolizam magnezijuma i fluora zuba. Karijesni proces je, dakle, pulpogenog porekla i ispoljava se kao poremećaj u fiziološkoj ravnoteži između aktivatora i inhibitora fosfataza u pulpi. Međutim, pošto se karijes javlja i na zubima sa vitalnom pulpom, može se zaključiti da poreklo enzima nije iz pulpe već izvan nje.

Teorija glikogena. Edžedi smatra da predispozicija prema karijesu nastaje usled korišćenja velikih količina ugljenih hidrata u periodu razvoja zuba, što ima za posledicu deponovanje viška glikogena i glikoproteina u zubne supstance. To smanjuje otpornost zubnih tkiva na dejstvo bakterija i njihovih produkata.

Organotropna teorija. Lajmgruber smatra da karijes predstavlja oboljenje celog zubnog organa, a ne lokalno oštećenje tvrdih tkiva. Zub pri tome predstavlja deo biološkog sistema koji se sastoji od pulpe, tvrdih zubnih supstanci i pljuvačke. Tvrda zubna tkiva, u ovom biološkom sistemu, igraju ulogu membrane između krvi i pljuvačke, a organski i neorganski deo dentina i gleđi je vezan pomoću homopolarnih veza. Svaki agens sposoban da razgradi polarnu vezu prekida ravnotežu i izaziva karijes.

Ni jedna od pobrojanih teorija (a postoje i druge) ne daje potpun odgovor na sva pitanja koja se nameću kada je u pitanju etiopatogeneza karijesa. Prema savremenim shvatanjima, nekim faktorima se pridaje veći značaj, to su:

struktura i hrapavost gleđi,
zubni plak,
svojstva pljuvačke,
ugljeni hidrati.
Profilometrijska ispitivanja hrapavosti gleđi su pokazala da postoji razlika između hrapavosti površine gleđi između pojedinih zuba, ali i između površina na jednom zubu.[1] Samim tim se objašnjava postojanje karijes predilekcionih mesta na zubima (mesta gde se on češće javlja).


Streptococcus mutansZubni plak ima veliki značaj, kako u nastanku karijesa, tako i u patogenezi parodontopatije.[2] On se sastoji od deskvamisanog epitela oralne sluzokože, mikroorganizama i mucina (sastojka pljuvačke). Akumulacija plaka na površinama zuba, na kojima je fiziološko samočišćenje i čišćenje pomoću četkice neefikasno, prethodi karijesnom procesu i prati ga. Mikroorganizmima koji se nalaze u plaku se posvećuje posebna pažnja, posebno kariogenim sojevima streptokoka (lat. streptococcus mutans, sangus). Svojim biohemijskim aktivnostima one vrše razlaganje ugljenih hidrata do prostih kiselina i sintetišu različite polisaharide (dekstran, levan i amilopektin). Dekstran sa proteinima pljuvačke stvara nerastvorljive precipitate koji se pripajaju za zubnu gleđ, stvarajući na taj način plak. Smatra se da sa 1.000.000 streptokoka mutans (lat. Streptococcus mutans) u mililitru pljuvačke, svrstava pacijenta u grupu osoba visokog rizika za nastanak karijesa, dok broj ispod 250.000 karakteriše grupu niskog rizika.

Osobine pljuvačke koje mogu biti značajne za pojavu karijesa su: brzina lučenja, pH vrednost, viskozitet, antimikrobna svojstva, sastav itd. Pojačano lučenje (preko 1 ml/min) smatra se povoljnim, dok 0,7 ml/min čini donju fiziološku granicu. Takođe pH vrednost preko 5,5 (koji ide prema neutralnom) predstavlja povoljan parametar za pacijenta. Povećana koncentracija soli kalcijuma i fosfora pospešuje proces remineralizacije, što znači da deluje povoljno. Sadržaj fluora je značajan iz tri razloga: on deluje antimikrobno, pospešuje remineralizaciju i čini gleđ otpornijom.

Na osnovu procene vrednosti svih pomenutih parametara, svaka osoba može da se svrsta u grupu niskog, srednjeg i visokog rizika za pojavu karijesa. Na osnovu toga treba planirati preventivne mere i rekonstruktivne zahvate na zubima.


[uredi] Karijes imuna i predilekciona mesta
Na osnovu zapažanja učestalosti pojave karijesa na površinama zuba, došlo se do zaključka da postoje mesta koja su često napadnuta karijesom i mesta na kojima se on javlja veoma retko ili nikada.[3] Prva grupa se naziva karijes predilekcionim, a druga grupa karijes imunim mestima ili površinama zuba. U predilekciona mesta spadaju:

jamice i fisure na griznim površinama pretkutnjaka i kutnjaka, na bukalnim stranama donjih kutnjaka i oralnim i bukalnim stranama gornjih kutnjaka, kao i tzv. foramen coecum,
aproksimalne površine (na kojima se često zadržavaju ostaci hrane i gde je čišćenje zuba otežano),
vrat zuba, odnosno gingivalna trećina vestibularne i oralne površine krune zuba.

[uredi] Klasifikacija karijesa
Prema lokalizaciji karijesnog procesa, on se deli na karijes jamica i fisura i karijes glatkih površina. Blek je 1908. godine na osnovu lokalizacije svrstao karijese u pet klasa, na osnovu čega su kasnije nastali čuveni Blekovi principi preparacije kaviteta zuba.

Na osnovu brzine evolucije karijesnog procesa, on se deli na akutni i hronični.

Prema načinu širenja, karijes može biti podminirajući (koji napreduje u širinu) i penetrirajući (koji napreduje u dubinu).

U zavisnosti od odnosa (blizine) karijesnog procesa prema pulpi, razlikuje se karijes superficijalis ili površinski karijes (lat. caries superficialis), karijes medija (lat. caries media) i karijes profunda ili duboki karijes (lat. caries profunda). Rebel je duboki karijes podelio na dve grupe: karijes profunda simpleks (lat. caries profunda simplex) (patološki proces kod koga se karijes maksimalno približio pulpi, ali postoji tanak sloj čvrstog dentina između njih) i karijes profunda komplikata (lat. caries profunda complicata) (gde samo sloj razmekšanog dentina štiti pulpu od otvaranja).

U zavisnosti od toga da li se karijes javlja prvi put na nekoj površini zuba ili se javlja ponovo, razlikuje se primarni, sekundarni i recidivni karijes. Sekundarni karijes se javlja oko ivice postojeće ispune (plombe), a recidivni karijes se javlja kao posledica nepotpunog uklanjanja obolelog dentina pri zbrinjavanju.

Prema lokalizaciji u odnosu na zubnu supstancu, razlikuje se karijes gleđi, karijes dentina i karijes cementa.[1]


[uredi] Karijes gleđi

Karijes u predelu jamica i fisuraGleđ je mesto gde karijes zuba počinje. U početnoj fazi (inicijalni karijes) na površini gleđi se zapaža beličasta neprozirna mrlja (zamućenje), koja nastaje usled hemijskih i fizičkih promena u strukturi gleđi i procesa demineralizacije. Struktura gleđi (koja je sastavljena od gleđnih prizmi spojenih interprizmatičnom supstancom) uslovljava način širenja karijesa. U predelu fisura karijesni proces ima manji otvor a širu bazu, dok na glatkim površinama važi obrnut slučaj.

Prema Gustafsonu, idući od dentina prema površini gleđi razlikuje se šest zona:

normalan sloj gleđi,
zona 1 — sloj hipermineralizovane gleđi,
zona 2 — sloj u kome su mineralne materije rastvorene (nema kristalne strukture),
zona 3 — sloj sa većom gustinom minerala,
zona 4 — zona u kojoj postoji razgradnja gleđi, u kojoj su mineralne materije rastvorene a počinje i destrukcija organskog matriksa,
zona 5 — sloj u kome su svi sastojci gleđi razoreni i postoji šupljina (kavitacija).

[uredi] Karijes dentina

Karijes na glatkim površinamaS obzirom na centripetalni karakter napredovanja, karijes dentina je nastavak karijesa gleđi. Ovaj patološki proces može primarno da počne i u dentinu (mada retko), kada je usled raznih poremećaja dentin eksponiran u predelu vrata zuba. Prema Kerebelu, nikad nije zapažen primarni karijes ispod intaktne gleđi ili cementa.

Kada karijes dospe do gleđno-dentinskog spoja, dalje napredovanje ide u dva pravca: duž gleđno-dentinske granice i vertikalno u pravcu pulpe. Sam karijesni proces znatno brže napreduje u dentinu, što je uslovljeno njegovom građom. Na osnovu izgleda dentina ispod karijesne lezije Furer je opisao šest zona, idući od pulpe prema karijesnom procesu:

zona masne degeneracije ili zona vitalne reakcije, u kojoj nastaje zamućenje dentina kao posledica poremećenog metabolizma u Tomasovim vlaknima,
zona transparencije, gde dolazi do jačeg taloženja kalcijumovih soli kao vrsta odbrambene reakcije,
zona zamućenja, što je posledica procesa demineralizacije,
zona bakterija pionira, gde je zamućenje još jače izraženo a u dentinskim kanalićima se nalaze mikroorganizmi,
zona razmekšanja, koju karakteriše jaka demineralizacija i odsustvo Tomasovih vlakana i
zona raspadanja, sloj u kome su promene najjače izražene i u kome nastaje šupljina ispunjena raspadnutim produktima.

[uredi] Karijes cementa
Karijes cementa nastaje posle povlačenja gingive (sluzokože) u predelu vrata zuba, što može biti posledica patoloških procesa ili fiziološka pojava. U toku karijesnog procesa dolazi do demineralizacije neorganske komponente i proteolize organskog dela, slično karijesu dentina. Za razliku od njega, karijes cementa napreduje brzo u širinu.


[uredi] Reakcije u pulpi
Ispod karijesne lezije pulpa je izložena raznim nadražajima (mehaničkim, termičkim, hemijskim i infekcionim). Na pomenute nadražaje ona reaguje različito, zavisno od intenziteta i prirode nadražaja kao i od njene individualne odbrambene sposobnosti. U slučaju sporijeg napredovanja karijesa pulpa stvara tercijarni dentin ispod karijesne lezije. Međutim, u slučaju bržeg razvoja patološkog procesa, ova dentinogena reakcija izostaje i dolazi do zapaljenske reakcije i bola.


[uredi] Karijes kod dece
Kod dece postoje tri životna doba u kojima postoji povećana predispozicija za razvoj karijesa: rano detinjstvo (od rođena do treće godine života), vreme mešovite denticije — prisustvo mlečnih i stalnih zuba (od 7 do 10 godine) i pubertet zbog hormonskih i psihosomatskih promena i slabije oralne higijene.[4]


[uredi] Dijagnostika

Stomatološka sonda
Rendgenski snimak kutnjakaKao i kod drugih oboljenja, karijes se dijagnostikuje na osnovu objektivnog nalaza, anamnestičkih podataka i obavljenih dijagnoznih testova.

Pregled se obavlja direktnom ili indirektnom inspenkcijom (pomoću ogledalceta), ispitivanjem površine zuba stomatološkim sondama, pomoću konca i prosvetljavanjem. Značajna su i subjektivna zapažanja pacijenta, kao npr. osetljivost zuba na razne nadražaje (dentinski sindrom ili dentinalgija), osećaj bola i sl. Osim toga koriste se i rendgenski snimci pojedinih zuba, grupa zuba ili čitave vilice.


[uredi] Lečenje
Prema fazama lečenja, lekovi koji se koriste za tretman karijesa zuba se dele na one koji čiste kariozno mesto i one koji služe za ispunu kaviteta zuba. Sredstva za punjenje kaviteta mogu biti privremena i trajna. Kariozno mesto se čisti mehanički i pomoću dezinficijenasa i antiseptika. Ovi preparati se nazivaju i odontoantisepticima i prema mehanizmu dejstva i hemijskoj strukturi se dele na:

alkohole i aldehide (etil-alkohol, formaldehid),
fenole (hlorfenol, parahlorfenol, trikrezol, fenolni depo-antiseptici),
oksidaciona sredstva (vodonik-peroksid, kalijum-permanganat),
hlor i preparate hlora (hlorni kreč, natrijum-hipohlorid, hlorheksidin),
jod i preparate joda (etanolni rastvor joda, jodoform),
etarska ulja (eugenol, mentol, timol),
deterdžentna sredstva (sapuni, benzalkonijum hlorid),
preparate srebra i žive (srebrni nitrat, srebrni amalgam) i
ostala sredstva.[5]

[uredi] Prevencija

Četkica za zubeRezultati savremenih naučnih istraživanja ukazuju na povećanu opasnost za opšte zdravlje organizma uzrokovanu hroničnim bolestima zuba i desni.

Prevencija nastanka karijesa, bez obzira na decenije rada uložene u istraživanja, još uvek je ozbiljan javnozdravstveni problem. Multikauzalna uzrokovanost bolesti, što je osnovno obeležje karijesa, predstavlja i osnovni problem njegove učinkovite prevencije, pre svega zbog nemogućnosti primene jednog sredstva koje će osigurati visokovredan preventivni učinak.

Dobra i pravilna higijena, uz pravilnu ishranu su osnovni preduslov za sprečavanje pojave karijesa na zubima.[6] Takođe, danas postoje i različita preventivna sredstva koja se grubo mogu podeliti na: fluoride i antimikrobna sredstva.[5]


[uredi] Higijena

Interdentalna četkicaLična higijena se sastoji od pravilnog i svakodnevnog pranja zuba i korišćenja zubnog konca[7]. Svrha oralne higijene je smanjenje količine patoloških agenasa u ustima, a osnovni cilj je uklanjanje i sprečavanje formiranja zubnog plaka, koji se uglavnom sastoji od bakterija[8]. Sa porastom količine dentalnog plaka, raste i podložnost zuba karijesu, lošem zadahu i sl. Četkica za zube može da ukloni plak sa skoro svih površinama zuba, izuzev u interdentalnim prostorima. Za uklanjanje ostataka hrane i dentalnog plaka iz ovih prostora, koristi se zubni konac, kako bi se sprečio interproksimalni karijes. Takođe se mogu koristiti i interdentalne i sulkularne četkice, ispirači i vodice za usta (kolutoriji).

Profesionalna higijena se sastoji u redovnim stomatološkim pregledima i čišćenjima. S vremena na vreme, potrebno je podvrgnuti se čišćenju zuba koje će izvršiti stomatolog ili stomatološki tehničar. Na redovnim pregledima, takođe se može uraditi i radiografija zuba u cilju otkrivanja pojave i razvoja karijesa u zonama visokog rizika.


[uredi] Ishrana
Za zdravlje zuba, bitna je učestalost a ne količina unesenog šećera[9]. Šećer i drugi ugljeni hidrati u ustima čine da bakterije proizvode kiseline koje dovode do demineralizacije gleđi, dentina i cementa. Što su zubi češće izloženi ovom okruženju, podložniji su nastanku karijesa. Stoga, od važnosti je smanjiti konzumiranje hrane između obroka, tzv. „grickanje“, s obzirom da su onda zubi stalno izloženi dejstvu kiselina koje luče bakterije u ustima.

Takođe treba izbegavati žilavu i lepljivu hranu (kao što su suvo voće i slatkiši), jer ta vrsta hrane se lepi za zube. Preporučljivo je prati zube posle svakog jela. Što se dece tiče, Američka stomatološka asocijacija (engl. American Dental Association) i Evropska akademija za dečju stomatologiju (engl. European Academy of Paediatric Dentistry) preporučuju ograničenje i kontrolu konzumacije osvežavajućih pića koja sadrže šećer, i izbegavanje davanja flašice detetu tokom sna[10][11].

Neka istraživanja su utvrdila da mleko i neke vrste sireva kao čedar, doprinose propadanju zuba ako se zubi ne operu odmah po konzumiranju ovih proizvoda[12]. Takođe, žvakaće gume koje sadrže ksilitol (šećer iz drveta) široko se primenjuju radi zaštite zuba u mnogim zemljama, naročito u finskoj industriji slatkiša[13]. Ksilitol smanjuje količinu zubnog plaka, verovatno zato što bakterije ne mogu da ga koriste na isti način kao običan šećer[14]. Takođe je poznato da žvakanje i stimulacija receptora ukusa na jeziku povećavaju proizvođenje pljuvačke koja sadrži prirodne agense za sprečavanje opadanja pH u ustima na nivo na kome se gleđ može demineralizovati[15].


[uredi] Fluoridi

Kašike za lokalnu primenu fluoridaOsnovni oblici primene fluorida su lokalna (topikalna) i sistemska (endogena). Topikalni fluoridi se dele na anorganske i organske preparate. Glavni predstavnici anorganskih preparata su natrijum-fluorid, monofluorfosfat, kositreni fluoridi i zakiseljeni preparati fluora (APF), dok je od organskih najistaknutiji aminflorid u različitim formulacijama. Topikalni fluoridi utiču na:

smanjenje rastvorljivosti tvrdih zubnih tkiva u kiselom mediju zubnog plaka („jačanje“ gleđi),
unapređivanje (ubrzavanje) remineralizacije karijesne lezije,
enzimsku inhibiciju unutar plaka tokom glikolize (redukcija stvaranja kiselina),
ometanje sinteze intra i ekstracelularnih polisaharida,
bakteriostatski, uslovno baktericidni učinak i
smanjenje viskoziteta pljuvačke.
Fluor se danas najčešće primenjuje u obliku pasta za zube, vode za ispiranje usta, rastvora, gelova, lakova, a u novije vreme se koriste i žvakaće gume, sprave za otpuštanje fluorida (eng. fluoride releasing devices) i restorativni materijali.


[uredi] Antimikrobni preparati
Ova sredstva hemijskim putem kontrolišu nivo bakterijske flore u usnoj šupljini i na taj način preveniraju najčešće infektivne bolesti usne šupljine, zubni karijes i bolesti parodonta. Antimikrobna sredstva se dele na: oralne antiseptike i veštačke zaslađivače.

U oralne antiseptike se ubrajaju sredstva kao što su: hlorheksidin, heksetidin, triklosan, preparati na bazi joda (polividon-jod) i preparati na bazi eteričnih ulja. Veštački zaslađivači su pomoćna sredstva za prevenciju karijesa, ali danas zauzimaju sve značajnije mesto. Najpoznatiji među njima su: ksilitol, sorbitol, manitol, aspartam i dr.

Karijes mlečnih zuba
KARIJES MLEČNIH ZUBA
Karijes je najčešći patološki proces usne duplje. Nažalos, karijes mlečnih zuba se javlja veoma rano, i to kao posledica loših navika, neadekvatne ishrane, odredjenih teškoća u održavanju oralne higijene i neobaveštenosti roditelja o značaju mlečnih zuba i mogućnostima za očuvanje njihovog zdravlja. Karijes često zahvata veći broj mlečnih zuba i brzo se širi zbog odredjenih anatomo – histoloških karakteristika tih zuba. Mlečni zubi su pokriveni sa znatno tanjim slojem gledji (retko prelazi 1 mm), koja je, pritom, i slabije mineralizovana. Ispod gledji je dentin sa širokim dentiskim kanalićima i manjom sposobnošću stavaranja reparatornog dentina. Sve to doprinosi bržem širenju i češćoj pojavi komplikacija karijesa mlečnih zuba.

CIRKULARNI KARIJES je najteži oblik karijesa mlečnih zuba. Poznat je još i kao SINDROM BEBI – DEČIJE FLAŠICE. Karijesni proces rapidno napreduje i najčešće se javlja na sekutićima gornje vilice – ovi zubi niču medju prvima, a i najduže su izloženi raznim zasladjenim napicima, koji se daju deci u dečijim flašicama. Dok dete sisa ili pije iz flašice, donji zubi su zaštićeni jezikom, te se ovaj karijes redje lokalizuje na njima.
Kada dete često i duži vremenski period zaspi :

1. sa bočicom koja sadrži veštačko ili parvo mleko, sok ili zasladjen čaj
2. sa cuclom varalicom umočenom u med ili neki gusti sko
3. dok sisa
tečnost se zadržava na prednjim zubima i tokom spavanja, bakterije koje su prisutne u ustima bebe razlažu šećere iz pomenutih napitaka i pretvaraju ih u kiseline, koje postepeno vode ka pomenutom karijesu. U početku se na vratnom delu pomenutih zuba lokalizuju različito prebojene naslage, ispod kojih se uočava kredasta boja demineralizovanog dela gledji. Na tim mestima formiraju se sitni kaviteti – udubljenja, koji se spajaju i šire kružno oko zuba, podminirajući krunicu dovodeći do otvaranja kavuma pulpe – «otvaranja živca» - preloma krunice. Karakteristično je da pomenuti karijes, uprkos brzom napredovanju, protiče bez izraženih subjektivnih tegoba. Bolovi se javljaju tek po otvaranju pulpe ili kada se pojavi otok.

TERAPIJA karijesa mlečnih zuba je KOMPLEKSNA.
1.Roditelje trba ubediti da MENJAJU LOŠE NAVIKE U ISHRANI DETETA,koje su i dovele do karijesnog procesa.
- u raznim slatkim napicima postepeno smanjivati sadržaj šećera, tako što će se oni sve više razblaživati vodom, dok se ne predje na čistu vodu
-kada odojče pored majčinog mleka počne da se prihranjuje, ta hrana treba da je raznovrsna sa svim neophodnim vitaminima, mineralima , belančevinama, mastima i ugljenim hidratima
-kasnije pored kuvane hrane,insistira se na konzumiranju hrane čvršće konzistencije, kao što je presno voće i povrće.Čvrsta hrana je znatno manje kariogena, iziskuje snažnije žvakanje i obilnije lučenje pljuvačke.Ta hrana, trenjem o zube, mehanički ih čisti, a veće količine izlučene pljuvačke donekle speru i deliće zaostale hrane.Istovremeno, snažnije žvakanje podstiče rast gornje i donje vilice. Ovo je neobično važno, jer su budući stalni zubi znatno širi u odnosu na mlečne.Ako se vilice ne prošire, nastaju razne nepravilnosti u položaju stalnih zuba ,kao i nepravilnosti u odnosu gornje i donje vilice, tj. Nastaju ORTODONTSKE ANOMALIJE.

2.Od presudnog značaja je REDOVNO I PRAVILNO ODRŽAVANJE ORALNE HIGIJENE, o čemu su većroditelji prethodno informisani i edukovani

- ne dozvoliti detetu da zaspi sa flašicom, cuclom-varalicom ili bez temeljno opranih zuba. Isto tako ne dozvoliti mu da dugo pijucka te zasladjene napitke dok je budno. Dete postepeno odvikavati od flašice kada napuni 12 meseci
- kod deteta starijeg uzrasta roditelj bi obavezno trebao da prekontroliše da li su zubi adekvatno oprani
3.U saradnji sa pedijatrom, detetu treba ordinirati FLUOR PREPARATE, kako za endogeno, tako i za egzogenu primenu. Doze odredjuje stomatolog i daje uputstva roditelju p upotrebi istih.
4. Uspeh terapije karijesa mlečnih zuba je utoliko bolji, ukoliko se mali pacijent javi u ranijoj fazi oboljenja. Zbog toga su neophodne TROMESEČNE I ŠESTOMESEČNE KONTROLE KOD STOMATOLOGA. U Stomatološkoj poliklinici ''ORAL B'' ČUKIĆ postoji mogućnost saniranja karijesa mlečnih zuba uz lokalnu anesteziju i plombiranje istih kompozitnim materijalima raznih boja [ pink, zelena, narandjasta... itd.], što predstavlja dodatnu stimulaciju deci za saniranje karioznih procesa
5.Nelečeni kariozni mlečni zubi ili prevremeno izvadjeni mlečni zubi remete;
-normalnu funkciju žvakanja hrane
-pravilnu fonaciju
-estetiku
-dovode do raznih ortdontskih anomalija