ovo stanje traje vec 5 meseci i mislim da zapadam u sve vecu frku.Naime imam decka vec duze vreme i pre 5 meseci smo resili da sve to ovekovecimo.Ja sam jos uvek sa svojima kuci,gde i radim a on je oko 2000km dalje tj u drugoj drzavi.Ja zelim da budem sa njim i bila sam tamo vec par puta,ali ne zelim da ostavljem roditelje,posto nemam brace ni sestara.Na poslu sam resila da uzmem neplaceno par meseci,ali kako se blizi vreme odlaska ja sam u nekoj depresiji.Ne zelim da izgubim njega,on tamo ima dobar posao i on je mnogo dobar prema meni,ali s druge strane bojim se da ce nostalgija biti jaka i da cu zapasti u vecu krizu nego sada.Osecam i nervozu i placljiva sam i neku drhtavicu vec dva dana.Pila sam i pola bensendina od 5mg (do sada nisma uzimala ovakve lekove),ali ne pomaze.Molim Vas,ne preterujem i ne razumem sama sebe zasto mi se ovo dogadja i sto ne mogu da stvari postavim na svoje mesto.Umesto da budem srecna ja sam nesrecna a da me neko pita sta bih ustvari zelela da uradim da bih bila zadovoljna to ne znam ni sama.....Dajte neki savet,ne zelim da ovo prevazilazim lekovima i psihijatrijskim tretmanima.
verovatno Vam sve ovo zvuci glupo i naivno ali ja sam konstantno pod stresom i napeta i to je iz dana u dan sve jace.
kako da ovo prevazidjem?

I ja sam jednom bila u slicnoj situaciji i mislim da je najbolje da razgovaras sa psihijatrom, mozda i sa nekim psihologom ako ti je to prihvatljivije, posto vidim da imas averziju prema psihijatrima. Nema u tome niceg loseg, oni su samo tu da ti pomognu da sama sebi razjasnis neke stvari. U nekim situacijama mnogo su efikasniji strucnjaci od prijatelja i porodice, naravno ako mozes da prevazidjes predrasude...

reci mi kako si ti prevazisla svoj problem?Imas li neki savet da mi das ili preporucis nekog psihologa?

Mozda izlizano zvuci ali istina je da su svi odgovori u tebi. Taj neki psihijatar ili psiholog treba samo da ti pomogne da ih postanes svesna i da ih prihvatis. Ne znam nijednog psihologa, zapravo preferiram psihijatre jer mislim da su kvalifikovaniji...Srecno!

Jos nesto Emilija...Ne treba da imas toliku frku oko te odluke, odes, vidis i ako ti se ne svidi uvek mozes da se vratis...Kazu da je kajanje zbog cinjenja manje od onog koje osecamo zbog necega sto nismo ucinili