Nemanjina majko, vas je zaista snašlo mnogo toga zadnjih godina, prvo smrt roditelja, onda sina. Ne postoje reči te koje bi mogle pružiti vam utehu, zaista. Neko je rekao "kad nam umru roditelji, izgubimo prošlost, a kad nam umru deca izgubimo budućnost". A opet, sadašnjost je još uvek vaša da je oblikujete onako kako bi donela najviše sreće i zadovoljstva vama i vašoj porodici. Zaista su božanstveni opisi vaših planinarenja, i lično mislim da nema veće sreće nego kad ste u dodiru s prirodom, pogotovo za decu. Meni su najlepša sećanje iz detinjstva iz jednog sela iz Hrvatske gde sam provodila leto kod dede i babe. Sad sam u velikom gradu na Zapadu, puno saobraćaja, gužve, i ta sećanja iz detinjstva na vreme provedeno u prirodi, u šumi, sa domaćim životinjama predstavlja danas za mene pravo malo bogatstvo. Verujem da su i vaša deca bila srećna i zadovljna što ste im priuštili takvo iskustvo. Iskreno, ne verujem da su pušenje i kompjuter doprineli bolesti vašeg sina, to nema nikakve veze. Ja sam ustvari došla na ovaj forum pre pola godine kad sam tražila informacije u vezi raka pluća koji je dobila moja tetka. Živela je u najčistijem selu u Hrvatskoj, okruženo četinarskim šumama i prelepom prirodom, i u životu nikad nije zapalila cigaretu. Umrla je pre par meseci, na žalost. Istina da statistike kažu da od 5 osoba koje obole od raka pluća, 4 su pušači, jedan nije, ali opet nije bilo razloga da bude ni taj jedan, jer je zaista zdravo živela...Za bolest vašeg sina ja sam prvi put čula kasnih devedesetih godina, kada je jedan momak, ime mu je bilo Dragan, pokrenuo akciju na websajtu "serbiancafe" za nabavku leka koji mu je mogao spasiti život. Sećam se da je pisao da mu otac radi u televiziji NS, i majka isto u nekoj državnoj službi, i da nisu imali odakle da skupe pare za lek. Ne mogu da se setim da li lek nije u to vreme bio dostupan u Srbiji ili je bio preskup, počinjao je na "r" i sećam se da se radilo o antitelima...Uglavnom, isprva mu niko nije verovao, a onda je okačio na internet sve svoje otpusne liste i dijagnoze. Mnogi ljudi su se odazvali i poslali mu pare, a onda je jednog dana napisao da mu je jedna naša žena iz Francuske donela dovoljno leka za 6 terapija. Prestao je da se javlja, a onda je njegova sestra napisala da je ipak umro. Imao je devojku, bavio se biciklizmom, imao je nekih 20-21 godina. Eto, njegova priča mi je ostala u sećanju posle svih ovih godina, i ta borba da dobije taj lek, da piše na interentu, da moli za pomoć iako je bilo dosta ljudi koji mu nisu verovali i nazivali ga svakako, a on se borio, borio.

Što se tiče ove moje trudnoće, da sinčići su došli na svet zdravi, sa malo manje porođajne težine, ali ok. Meni je bilo neverovatno i još uvek jeste činjenica da trudnica može toliko kilograma da izgubi, da dehidrira, da gladuje, i to mesecima, i da opet to ne ostavi posledice na bebu ili sopstveno telo. Ljudsko telo zaista jeste neizmerno otporno, i zaista to mora biti teška bolest koja može da pobedi jednog čoveka. Sad provodim maksimalno vremena sa sinovima, jedan je jako aktivan, drugi miran i dobrica, i kao što ste i vi savetovali, uživam u svakom trenutku, puno se igramo i smejemo, i zaista su srećna deca. Veliki pozdrav vama, i uzdajte se u svoju veru i ljubav, vidim da je imate i pored silne tuge.

ЛадуМама (никако нисам могла да пребацим ово на латиницу, нешто ме моје непознавање рада компјутера малтретира),
и моја деца су проводила (док су били мали, у предшколском узрасту) лета код мојих родитеља, и то не само лета, понекад су тамо остајали по 4-5 месеци. Прво бисмо отишли сви четворо тамо, па кад би мужу и мени истекао годишњи одмор ми смо се враћали а њих остављали да уживају једни у другима. Тата и мама су били пресрећни што су унуци с њима и што могу да се мазе с њима и чине све оне лепе ствари за њих, а моја деца су била пресрећна с баком и дедом који су их обожавали. Пружили су им и оно што ја у малом стану нисам могла - имали су у дворишту разних животиња, док су они били мали моји родитељи су због њих увек имали и по неко мало нежно јагње, мале пачиће, гушчиће, пилиће, које су они стално носали по рукама, правили силна гнезда по дворишту, а изнад свега увек је било мачака и паса, уобичајених кућних љубимаца. Жао ми је што им то нисам могла приуштити у стану, јер су кућни љубимци, а пре свега пси - као веома привржени господарима, веома важни у одрастању деце.
Што се тиче оног момка, нисам чула за њега, јер раније нисам улазила на форуме и сајтове с подручја медицине, није ме те интересовало док се мој син није разболео. Можда је лек који је тражио био ритухимаб (опет не могу латиницу да пребацим), и он јесте скуп, жао ми је што је дечко умро, поготово што се толико борио за свој живот. Ја сам се касно укључила на интернет, тек кад је мом сину било лоше. Раније из неког страха нисам тражила никакве податке, већ су ми у мојој околини усадили оно "да не призивам зло", па нисам гледала док није постало већ касно. Али, опет понављам, није хтео да користи ништа док не заврши с терапијом и трансплантацијом, слепо је слушао лекаре. А био је расположен за "Тодохин" и Реиши капсуле, матичну млеч...Али, није му се дало.
Иначе, шта год људи урадили, каква год нова чуда се десила на било ком пољу, за мене је још увек највеће чудо само стварање живота. При том мислим и на биљни и животињски свет, али наравно највеће је чудо рађање детета. Све оно што се дешава у телу жене за тих 9 месеци је невероватно, а пошто се зна да су бебе врло себична створења које мирно узимају из тела мајке све што им треба, у каквом год стању мајке биле бебе се ипак рађају здраве и праве. Тако сте и ви на крају добро прошли, што је и нормално. Све оне муке су иза вас и сада само остају за успомену и да се понекад поново испричају. Вероватно ћете синовима то више пута испричати, као што сам ја мојој деци више пута рекла како сам им бирала време када ћу да их родим, да расту по сунцу, а мој син би - чим ја кренем с том причом - увек покушавао да ме прекине с оним "Знам, хтела си да растемо по сунцу ..." Да, хтела сам. Можда сам се умешала у Божја посла из превелике жеље да све буде најбоље? Ко зна?
Пуно поздрава свима

Samo bih vam umesto odgovora na vaše divne reči ostavila ovaj citat:

"Ovi događaji stavljaju tvoju veru na iskušenje, da se vidi da li je jaka i čista. Tvoja vera se kuša kao što oganj kuša i prečišćava zlato, a tvoja vera je draža Bogu no samo zlato. Ako tvoja vera ostane jaka uprkos silini iskušenja, doneće ti mnogo hvale i časti i slave kad se pojavi Isus Hristos..." (Prva Petrova poslanica)

LadyMama,
праве речи! Посланица је упућена овог пута мени, али свакако ће многи који је прочитају осетити да је упућена и њима. Нажалост, немам ту снагу вере ни из близа. Напротив, због превелике жеље да ми молитве буду услишене моје разочарење, туга и бол који су наступили услед неуспеха у лечењу и смрти мога вољеног сина су ме удаљили од вере. Можда сам превише тужна да би на мене деловале речи које сам као утеху добила од неких познаника свештеника, али ипак сам очекивала нешто што ће допрети до срца и стварно утешити. Не само очекивала, него се баш надала, било ми је то потребно. Али, није се десило. "Мир оних који одоше пре нас не може умирити оне који их следе". Човек може бити убедљив са мало речи само ако су праве и добро одабране. А то мало коме успева. Ваљда је потребан пре свега унутарњи мир, помирење са самим собом, па онда елоквенција, образовање, искуство... а онда и љубав и могућност саосећања са другима да би човек могао другоме помоћи том неком благом, добро одабраном речју. Углавном, још нисам стигла до духовника једног манастира у који сам намерила да идем на разговор, чекам да прођу ова хладноћа и снег, можда ће то ипак да помогне, да донесе неко макар и најмање смирење.
Дотле, хвала на овим лепим речима, велики поздрав

Данас, на празник Сретења, мој је рођендан и тачно 4 месеца како је умро мој вољени син. Данас је и дан борбе против малигних обољења код деце. Пре неко вече сам гледала емисију на Студиу Б управо о малигним обољењима деце и било је речи и о акутној лимфобластној леукемији. Растужило ме је када сам од лекара чула да је код нас проценат излечења ове болести код деце (до 18 година) око 50-60%, јер мој син се није нашао у том проценту. Шта ли се то све уклопило код мог сина да му је после ремисије одједном коштана срж постала 100% малигна, да одједном више није имао здравих ћелија, нити леукоцита за природну одбрану организма, чак ни властитог притиска ... шта ли се десило да је морао да умре? Тешко је, тешко је, време које пролази ни мало не олакшава овај бол нити доноси одговоре на било које питање које ме мучи. А ствари типа "највише ми је жао што нисам ..." само се гомилају, сваког дана искрсне из подсвести и тих тужних сећања на његову болест и последње дане по нешто ново чега се раније можда нисам сетила, што изједа. Много је тога што бих другачије урадила, али нико није могао знати да ће се овако завршити. Некако смо се и ми били опустили уз мог храброг сина, који уопште није сумњао у исход свог лечења, толико је био сигуран да ће се излечити да о томе није ни причао, једноставно је чекао да то прође и да се врати кући. Жао ми је свега што није стигао да доживи и проба у свом кратком и до ове болести срећном животу. Стално се у мислима питам зашто му није дато да поживи још макар 10 година, јер - ако су по веровању сви мртви у царству небеском у доби од 33 године колико је имао Господ Исус Христ када је због нас разапет на крсту - за тих 10 година је могао да доживи свашта лепо: да стекне своју породицу, да има дете или децу, да мало пропутује и оствари своју жељу да се бави музичком продукцијом, ето макар те три битне ствари а његове три велике жеље. Стигао би то да уради за наредних 10 година. Чини ми се да би било мало, мало другачије да нам је био дат на чување још тих 10 година, иако би и тада било тешко изгубити дете. Али, чини ми се (а можда ми се стварно само чини) да је имао своју породицу да бисмо другачије поделили овај бол и да бисмо ми другачије после одживели овај свој остатак живота да нам је иза њега остало неко унуче, неки мали Немањица, да га волимо и кроз њега да волимо заувек и нашег сина.
Али...
Надам се да су други имали више среће.
Волела бих да се јави Дупла бака, из постова сам видела да је њен син прошао трансплантацију, али се од тада већ дуго не јавља. Надам се да је све у реду, од све срца им то желим.
Славко, поздрав, велики