Problem je u tome sto jednostavno ne mogu da se opustim. Stalno razmisljam o necemu i nerviram se bez razloga. Imam 22 godine. Studiram a od sredine 2013 godine sam zaposlen i imam solidnu platu. Posao jeste malo stresan i terenski rad je u pitanju ali moze da se izdrzi.
Cini mi se da su problemi i poceli od kada sam se zaposlio. Naime stalno imam osecaj da nesto propustam u zivotu(Kao svi uzivaju u zivotu, setaju, idu na zurke, IMAJU DEVOJKE, DRUSTVO a ja moram da radim/ucim) da nesto nisam video, da se nisam dovoljno zabavio, osecam se prazano, cesto sam nervozan i ljut a desava se i da me HVATA NEKA PANIKA i strah da ce mi mladost proci u ucenju, sedenju kuci, poslu i samoci.

Mislim da mi je nekako najveci problem to sto sam tako usamljen i to sto imam 22 godine i jos nemam devojku. Nije da ja ne izlazim, imam jednog drugara s kojim sam jako dobar i s njim izlazim po kaficima, setnja itd itd... A i dalje se osecam tako usamljeno.
Na primer, danas okrenem glavu levo i vidim decka koji je jedno 5-6 godina mladji od mene i seta devojku okrenem desno opet decko s devojkom ... pa bre... nema smisla vise Ja kao da sam bangav i neka najveca rugoba...

Jos jedan od razloga sto se osecam manje vredno je i sledece: Imam sestru (nije rodjena) koja zivi u selu blizu mog grada (bukvalno 15-ak min voznje) i kada god odemo kod nje njeni pricaju samnom i sve ok dok je ona jednostavno totalno ne zainteresovana. Pricamo nekih 15 - 20 min o faksu, poslu ... i to je to. Nikada me nije pozvala telefonom, niti smo otisli na pice ili tako nesto. Jednom sam je sreo u gradu dok je bila sa drugaricama a ona se pravi kao da me ne poznaje i bezi na drugu stranu ulice kao da ju je blam od mene. Jeste ona 4 godine mladja od mene ali opet... ne shvatam.

Sve ovo mi se nekako skupilo, stao sam i sa ucenjem i sve je krenulo da me mrzi. Stalno razmisljam, tuzan sam i nervozan. Moze li neko da mi da neki savet kako da prebrodim ovaj period? Kako da mi bude lakse? Kako da se opustim malo i odmaram a ne da stalno jurcam po gradu kao muva bez glave. Neki cajevi za smirenje?

Ко је луд, не буди му друг. Батали ту сестру. Шта те брига шта јој је у глави!

Што се осталог тиче, знаш како кажу: најтеже је првих сто година; после се већ навикнеш.

Такав је живот. Увек ћеш имати око нечега да мозгаш и премишљаш. Због тога не треба да мислиш по ономе шббкбб: шта би било кад би било.

Треба да живиш онако како мислиш да је најбоље. Наравно да су савети пожељни, нарочито од старијих и искуснијих особа али све мораш да филтрираш тако да на крају одлука буде твоја.

И не заборави, веома си млад. Има времена за све, само треба да будеш паметан.

OOOjooj
ne brini se, pa tek si na startu, neko ranije pocne sa devojkama neko nikad pa opet zivi dobro, a ti tek imas 25 godina.
DOBRO TI ACA KAZE, bolje je imati i jedng druga nego imati 10 koji te opterecuju, pisti sestru, pokusaj oko sebe naci ljude slicne po necemu, aktiviraj se u nekom hobiju, u pocetku mozda malo na silu ali razvice se ljubav svakao, steci ces poznanike, pa neka sa nekim bar o poslu popricas ili o hobiju, dovoljno je.
Mozda si malo povuceniji od drugih i prihvati to, ne kao neki nedostatak.
Setati po gtadu nekad utesi malo ali setati po prirodi deluje terapeutski, zato bih ti preporucio, neku sumu park pa jos i trcanje-super bi ti doslo-tu se ne bi osecao usamljeno iako bi sam trcao--veruj mi.