|
Osiromaseni uranium je, kao takav insignifikantno i zanemarljivo radioaktivan. On nastaje kao jedan od nusprodukata obogacivanja uranijuma koji se kasnije koristi kao nuklearno gorivo.
Osiromaseni uranijum se sastoji od 99.3% U-238, 0.69% U-235 i 0.005% U-234.
Uranijum 238 ima period poluraspada od 4.46 milijardi godina i poluraspadom emituje alpha cestice koje zrace do daljine od 10ak centimetara i mogu se zaustaviti papirom debljine 1/8mm. Mala kolicina radijacije koju emituje i koja iznosi 12,445 Bq/g (i to bas alpha radijacije) cini ga idealnim stitom od daleko opasnijih beta i gama zracenja (o kojima cu pisati kasnije). Bas period poluraspada ga i cini slabo radioaktivnim, posto je isti suprotno srazmeran kolicini emitovane radijacije. Poluraspadom prelazi u Plutonijum 239.
Uranijum 235 ima period poluraspada od, ako se ne varam, oko 704 miliona godina. Emituje radijaciju od 80,011 Bq/g. On je inace jedini prirodno fisilni element koji se moze naci u prirodi i to ga cini idealnim za proizvodnju atomskih bombi. Kako emituje vecu kolicinu beta i manju gama zraka, to ga cini opasnijim od U-238, ali mala kolicina koja je prisutna u osiromasenom uranijumu, ide u prilog neznatnoj radijaciji samog osiromasenog uranijuma.
Uranijum 234 ima period poluraspada od 245000 godina i emituje specificnu radijaciju od 231.3 MBq/g. Poluraspad je beta tipa (ne mogu se setiti bez papira, olovke i periodnog sistema da li je beta+ ili beta-, ali svakako je najopasniji od ova tri elementa. Ipak kolicina u osiromasenom uranijumu je zanemarljiva.
Sve u svemu, osiromaseni uranijum emituje dosta malu kolicinu jonizujuceg zracenja i u principu se ne moze smatrati hazardom u tom smislu. Sa druge strane, strah od osiromasenog uranijuma je donekle opravdan ako se uzimaju njegove osobine polutanta. Kao i svi vecina teskih metala (poput zive ili olova), kontaminira zemljiste i vodu, a potencijalno se moze prirodnim ciklusom preneti i u hranu koju unosi covek, tako da je u tom smislu jako stetan. Drugi vid stetnosti je isto povezan sa unosom osiromasenog uranijuma preko hrane i vode, a odnosi se na delovanje vecinskog U-238 na zivu celiju dugi niz vremena. Ali za to je potrebna jako velika koncentracija osiromasenog uranijuma u ljudskom telu. Sad se verovatno postavlja pitanje razloga stavljanja istog u rakete. Prvi razlog jetaj sto je prilicno tezak, pa uvecava razornu moc rakete, a besplatan je, posto nastaje kao nusprodukt obogacivanja uranijuma. Drugi razlog je sto se smatra nuklearnim otpadom, te je njegovo skladistenje ekstremno skupo, pa ga je jednostavnije deponovati van svoje zemlje u vidu rakete.
_________________
Cogito ergo doleo....
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
