Kao sto rekoh, preselili smo se!

Nije bas meni nepoznat kraj grada, ali nisam tu zivela preko 10 godina, i red je da se isti malo upozna - gde su pijace, prodavnice, gde je najblizi hipermarket, da prebacimo decu u blizu skolu/gimnaziju, a i da se nadju nove zavese i sve one gluposti koje zenama mnogo znace, a o kojima muskarci pojma nemaju.

Uglavnom, srecno sam resila vecinu enigmi iz prethodnog pasusa, osim one o hipermarketu i gimnaziji, pa smo u petak resili da krenemo u obilazak jednog od velikih trznih centara.

Usput, zbog najavljanog studentskog protesta, dali smo Gimnazijalcu tacna uputstva kako da ode kod babe na spavanje (baba se nalazi na istoj strani reke kao i gimnazija), jerbo ce Brankov most i Gazela biti zatvoreni.

I, taman smo uzeli kolica, taman se razularili po samoposluzi, zvoni telefon - uspaniceni deda se javlja, mali djak se u skoli povredio, da hitno dodjemo po njega!

OK, ostavljamo sve (ne daj Boze da nas nesto stigne sve ono sto su nam prodavci pomislili, tri generacije ne bi bile dovoljne) i krecemo put skole - zbog zatvorenih mostova i glavnih ulica, put od par km traje skoro pola sata!!

Dete je palo, povredilo nogu, uciteljica ga je odvela kod lekara, lekar je rekao - ako noga otekne, morace kod ortopeda.

Noga je, pogadjate, natekla, pa nas je uciteljica zvala.

Vodimo ga ponovo kod lekara, on daje uput za ortopeda - dezuran je Institu za majku i dete, do sutra ujutru!

Mostovi su blokirani, Tirsova pocinje sa dezurstvom tek sutradan, nema nacina da naseg Prvacica odvedemo kod lekara.

Vodimo ga kuci, psujemo sve studente sveta zajedno sa Bolonjama i skolarinama, stavljamo hladne obloge, on se buni, hoce da trci, palimo crtace i naizmenicno prebacujemo na info kanale da vidimo dokle su primenjeni ulicni fudbaleri stigli.

Nozica otice sve vise, velika tamna mrlja na stopalu, oko pola sedam ulazimo u auto reseni da stignemo po svaku cenu do Novog Beograda.

Primaju nas bez problema, odmah snimaju nogu, nema preloma, fiksacioni zavoj i da miruje.

U medjuvremenu, javlja se baba da je Gimnazijalac stigao, ali da ima 38,5 temperaturu i da ga boli glava!!

OK, malog vozimo kod dede (da se ne zarazi), velikog transferujemo kuci, ujutru kod dezurnog lekara (prehlada, ali da uradi krvnu sliku), ponovo ga vodimo danas kod lekara, Hemomicin i kontrola u petak.

Sutra vodimo Prvaka na kontrolu i pratimo ko ce sve i kad sutra da protestvuje...

Благо Вама на овим проблемима. Пожелим да су моји. И они које смо ми некада имали са нашом децом док су били мали изгледали су овако весело и бројно сваког дана. А онда годину дана патње са Нон-Ходгкиновим лимфомом, годину дана тихог умирања и на крају смрт вољеног детета у његовој 23. години. Волела бих да могу да учествујем у таквим јурњавама, јер и ми смо некада све наше проблеме доживљавали овако урнебесно као Ви сада. А уосталом, кад имате проблема и "проблема" са осталима не мислите на себе и заборављате своје проблеме. Надам се да је температура пала, нога добро, завесе на прозорима, студенти одмарају, мостови слободни, продавци у хипермаркету нису љути, комшилук добар...
Поздрав, Мила

Mila,

Strasno je to sto vam se desilo - jednostavno, tu ne postoje reci utehe!!

Ako ste malcice pogledali po ovom forumu, pokusavala sam da unesem malo vedrine u ovu nasu uzasnu svakodnevicu, svih nas koji se borimo sa ovom bolescu, bilo svojom ili nama dragih osoba.

Stoga, nemojte da shvatite kao uvredu vasih (ili bilo cijih) osecanja ovo moje zvrljanje - samo pokusavam da nam malo 'dignem moral' ovim i ovakvim crticama iz nase sadasnjice.

Pozdrav i svako dobro!!

Далеко од тога да ово схватам као увреду. Напротив. Волим овакав начин комуникације, до ове моје личне трагедије и ја сам била таква, волим да се зезам. Добро је што постоји овај форум, поготово онај подфорум "Пријатељи". Никако да се прикључим, а стално га посећујем. Управо пред одлазак у Београд на задњи докторкин позив када је требало да ми саопшти да за мога сина нема више помоћи, ту ноћ пред одлазак сам наишла на тај ваш подфорум трагајући за подацима о Немањиној болести, и ту ноћ сам ишчитала сву вашу преписку од 2007. године, када је подфорум "Пријатељи" почео да функционише. Читајући ваше постове у којима сте као пријатељи једни друге бодрили, обавештавали о вашим успонима и падовима, о томе шта ко користи осим званичне медицинске терапије, како је овај или онај почео да излази на улицу, да шета, боље му је, све је сјајно, а онда неко време нема јављања, и одједанпут шок! саопштење да је тај и тај (драги татица, мама, сестра, ко већ ...) ипак умро. Ту ноћ сам схватила сву тугу ове болести, узалудност свих тих очајничких покушаја и надања и чињеницу да сви ти узлети када тај неко нама драг улази у добру фазу и понадамо се нечем добром, на крају завршавају оним кратким тужним саопштењем. Нажалост. Већ сам била престрављена јер ме је син позвао тек у недељу навече да ми каже да треба да дођем ујутру на разговор у Београд, а живим преко 200 км удаљена од Београда, схватила сам да ништа није добро и да он то зна чим је одлагао до задњег часа да пренесе тај позив. И кад сам на то још и ону вашу преписку ишчитала до краја, пратећи борбу Евелине, Кат, Бобанс, Кајалене и осталих већ ту ноћ сам помислила да ће мој син умрети и ту ноћ сам већ одплакала много, много, много. Ту ноћ сам већ почела моје опраштање од њега. Исувише је болно било тих задњих 10 дана гледати вољено дете како умире, а био је толико храбар да ни једним јединим гестом или речју није показао нити да зна да умире нити да жали, а морало је бити тешко умирати тако болно и полако, кад имаш само 23 године, и знати то, а остати тако достојанствен и миран, ни један грч на лицу нисам видела за тих 10 дана. До краја је остао такав, и нас је штедео, љубав моја мала. Стално мислим да је нека грешка у питању (има ли неког ко нема тих сумњи) јер је чак и докторка рекла да је све код Немање тако сјајно ишло да јој није јасно шта се десило да преко ноћи комплетна коштана срж постане малигна, али сада ништа не могу да учиним. Излуђујем се читањем по интернету, растужио ме и податак да 2 особе на 100.000 оболе од овог типа болести. Баш није имао среће. Још не знам како ћу да се изборим са овим болом, не сналазим се, вероватно би ми било најпаметније да више никад и не завирим на интернет, јер сазнавање чињеница о обој болести само ми наноси бол, али ја још увек свакодневно и по више пута отварам форум и гледам ко се јавио. Буквално желим да они чије судбине сада пратим кроз ову преписку прођу боље од мог сина. Тако да не треба да бринете због вашег оптимизма, и мени је потребан јер своје туге и бола имам и превише за цео мој остатак живота који ме чека. Пожелела сам да умре са својим сином, па нисам, па сам пожелела да умрем на сахрани, па се ништа није десило. Очигледно ће ме Бог казнити још једном, овога пута неким дугачким животом да што дуже патим. Зато волим да се људи око мене понашају управо сасвим нормално, као и иначе. Ваш оптимизам је сигурно добродошао многима на овом форуму који још увек бију своје битке. Уживајте у тим ситним проблемима и свом новом стану.
Поздрав, Мила

Update!!

Mladji klinac je ipak dobio gips, stariji kaslje iz sve snage!

Petak je dan D za obojicu i iskreno se nadam da ce, osim uobicajene vikend sizofrenije, sve ostalo biti OK.

Pozdrav!

A da se ipak vratimo na "prijatelje".
Ne mogu bre da vas jurim po temama a tamo nikog!
Mila,posto si moju borbu citala,moram da ti kazem da je
mene ovaj forum drzao i posle smrti muza.
A njega nema vec godinu i po dana.
Ima ovde puno slicnih prica i muka, pa smo nekako kao medju svojima.
Ne moze covek sa svakim o ovim temema ni da prica.Cak ni sa najrodjenijima
ni sa prijateljima.E zato je ovde sa "prijateljima" sve moguce pricati.
Pozdrav