Obicno je postupak da se sa ksalola predje na bensedin, pa se onda bensedin postepeno (nikada naglo!!!) ukida.
-------------
Pozdrav svima, posle dugog odsustvovanja, putovanja, gledanje u palme, beskrajnim setnjama popesaku uz more ......
..... ali cim dodjosmo, snasla nas beda koja zahteva samo stpljenje, mir a za mene i jedan dodatni posao: sada sam i negovateljica bolesniku (mom dragom) kome je noga u gipsu do polovine butine te radim i brinem o svemu, the....
U pitanju je pucanje Ahilove tetive - a to znaci gips do pola butine 6 nedelja, pa kontrola i gips do polovine lista opet 6 nedelja, sto znaci ukupno 3 meseca u gipsu!

A posle toga verovatno sledi neka rehabilitacija, nemam pojma... videla sma na nekom sajtu plasticni gips i niz drugih olaksavajucih stvarcica kojih nema kod nas...

Eto samo pozdrav da vam posaljem- svima i novim i starim poznanicima!

Posle duzeg vremena nam je dosao i unuk (zbog fudbala sa malim je ta tetiva i pukla), a i sina smo kratko videli jer je morao nazad zbog posla.

Tako da mogu da kazem da sam bas umorna jer je sada sav pospa pao samo i samo na mene, ali sta se moze.

Sada cu da citam o cemu ste pisali.

Pozdrav za sve Vas,
iscitavajuci temu naletela sam na neke vase postove gde je vidim postojala zelja da se okupite bar kroz salu, ako ne nesto ozbiljnije.Ne znam da li je do toga doslo,pa rekoh mozda bi nekome znacilo da zna da postoji jedno takvo Udruzenje koje je nadomak registracije i gde su svi ljudi sa panicnim,fobijama,depresijom dobrodosli da zajedno jedni drugima pruzimo podrsku,da razmenimo iskustva i jos mnogo toga.

Pa osnujte ga, eto, ja cu da dodjem na sednicu/sastanak/rucak/zurku )

I ja se pridruzujem samo ga osnujte jer vecina forumasa je iz Serbije a to bi trebalo da se "primi" kako bi rekao nas narod

Procitao sam prve dve strane i sve mi je bilo jasno... Potvrdilo je upravo ono sto sam zadnjih dana poceo i sam da kapiram! Evo ovako je tekla prica:

Oktobar 2007, moje 23 godine, zdrav kao dren, pun snage, u treningu, spreman da prodjem test za zandarmeriju krenuo sam na bazen... svratio da uplatim neke racune i na pultu pisak u usima i osjecaj nemoci! Kao da cu da se srusim... 15 dana sam sa temperaturom vracan iz studentske poliklinike uz recenice "razmazen si" , "to je samo obican virus, vreme je virusa", "pij malo c vitamin" i td. , potom jos 15 dana isao od specijaliste do specijaliste sa neprestanim osjecajem kao da cu da se srusim svakog casa... i kasnije na snimku pluca uocena senka preko srca, zatim dijagnoza perikarditisa izazvana koksaki virusom... jednostavno, platio sam ceh burnom letovanju od 20 dana, malo spavanja, puno cigara i alkohola, brzog zivota... od sve guzve imao sam samo jednu jaku aritmiju... ali svo to vreme bio sam prilicno uplasen, u neverici sta mi se desava, nekako mi je prosto laknulo kad sam posle 42 dana saznao sta mi je... i posle u tom periodu dok sam lezao virus poceo sam da osecam u predelu grudi nekakav lagani bol ili bolje receno blagi pritisak koji se olaksavao kad podrignem... pio sam velike kolicine vitamina, ubijao se od cajeva i perikarditis je brzo prestao tako da sam ja vec krajem novembra poceo da izlazim i da se vracam u normalu... ALI, tada su pocele da mi se desavaju napadi na sred ulice... bukvalno podjem na predavanja i samo dobijem nekakav napad kao da cu da se srusim na licu mesta, samo me zakuje u mestu i ja stanem i priberem se i polako nastavim dalje... i onda dva tri dana normalno pa onda opet napad cesto pracen onako nekim pritiskom u glavi a sve mi to opet bude lakse kad napnem dijafragmu i izbacim vazduh iz sebe... i onda se to malo smirilo, krajem februara sam prestao da pusim, mart i april su mi bili nekako laksi i onda mi se opet javilo to nepodnosljivo podrigivanje i napadi straha(tek sada sam to sve povezao sa pritiskom koji dolazi usled ispitnog roka, a na fakultetu inace kasnim i osecam jaku obavezu prema svojima da to sve i privedem kraju)... bukvalno sam znao da podrigujem i po pola sata bez prestanka...onda je doslo leto, druzenje, more, uzivanje i sve je to bilo manje prisutno... onda sam u septembru imao ispite, ponovo su mi se pojacali napadi podrigivanja, uspeo sam da polozim jedan solidan ispit, upisem trecu godinu, poceo sam da radim neke poslove oko adaptacije stana, potom isao na predavanja i bio sam jako zadovoljan sobom! U svom tom periodu maltene sam imao jedan ili dva napada panike pracenja podrigivanjem, mada je to podrigivanje non stop bilo prisutno u veoma maloj meri... Dakle, podnosljivo! I onda januarski rok, ispiti, stres oko fakulteta i opet muka! Uspeo sam da dobijem 10 na jednom ispiti ali drugi mnogo vazniji nisam uspeo da spremim jer sam u periodu dok sam ga spremao poceo da dobijam napade podrigivanja pracene strahom i jednostavno sam se predao! Medjutim ja sam tada jos veoravo da je to problem sa zelucem(bio sam ubedjen da sam napravio neku zvrcku sa kiselinom jer sam pio mnogo citrusa za vreme lecenja od koksakija) i krenuo sam kod gastroenterologa gde su mi nasli kaskadni zeludac i zakljuceno je da je to uzrok tog podrigivanja... U redu, pridrzavacu se pravila, jescu manje, cesce, necu jesti kasno i td. i td... Dobio sam i neke lekove sve to pio ali nije prestalo... Jednostavno je pocelo da me izludjuje, znao sam cesto da provedem dane i dane kuci, mrzilo me da idem bilo gde a opet sam se trudio i uspeo da ljudi oko mene to ne primete! U svemu ovome sto sam napisao nisam napisao ni 20% muka koje sam pregrmio... zaista je jako jako mucno...poceo sam da jedem manje, jer sam mislio da sve ima veze sa hranom(izgubio 20kg sto je jedino dobro od svega jer sam se prilicno nagojio dok sam se leceio od koksakija) ... svo to vreme sam posmatrao svoje telo i vremenom sam shvatio da se ipak necu onesvestiti kad mi taj napad dodje na sred ulice... i onda sam jednostavno isao dalje... WALK ON... ali opet nije prestajalo... pre 20-tak dana idem sa drugarom sa fakulteta i dobijam napad, bukvalno mi u glavi pritisak neki i covek mi nesto prica, ja ne znam gde udaram ali hodam i pratim konverzaciju... jednostavno sam shvatio da necu pasti... kao kad imate strah od one neke opasne vrteske u luna parku ali nekako se prevarite, sedete jednom i vidite da necete poginuti... takodje, sam za ceo ovaj period o kome govorim obicno uvece bio mnogo smireniji nego preko dana... i onda sam pre nekih 7 dana dok sam bio kuci za praznike seo i pricao sa kumom koja je vrhunski medicinski radnik, sa veoma sirokim medicinskim obrazovanjem(pedijatar je ali je jako svestrana i sve je zanima) i ispricao joj sve do detalja... i ona mi je rekla da je problem samo u glavi... pominjala je i neki nerv koji je u vezi sa dijafragmom... to sam i sam poceo da slutim jer sam shvatio da u trenucima kada sam negde u izlasku sa drugarima pio alkohol(a vrlo tesko i retko sam se na to odlucivao) posle par ispijenih pica nekako sam se osecao lepo i lagano... kao i ranije kad sam bio pijan... nisam podrigivao i nisam dobijao napade, jednostavno bio sam opusten... nasuprot tome najvece napade imao sam u vreme velikog pritiska kada je ispitni rok...shvatio sam da je sve to izazvano stresom koji sam preziveo usled koksakija...u trenutku kad sam seo da pricam sa kumom osjecao sam blagi pritisak u grudima i nagon za podrigivanjem... kako je razgovor odmicao ja sam se osecao opustnenije i posle toga lagano odsetao u grad bez ikakvih problema, sutra vece se napio za sve pare... ona mi je preporucila da ujutru i uvece uzmem bensedin od 2mg nekih 15 dana, juce sam imao jedan mali napad panike(izazvan jebenim aparatom za merenje pritiska i cinjenicom da mi je puls u tom trenutku 92), legao sam odspavao i ustao potpuno normalan... aparat za merenje pritiska cu da bacim... odradio sam sve moguce nalaze, ultrazvuk, holter, moje srce je u redu!!! Takodje po njenom nagovoru ujutru treba da odem do psihologa i da razgovaram sa njim o svemu ovome, cisto da dobijem malo podrske... Zadnjih dana, osecam neku snaku i volju da se izborim sa tim a cini mi se da mi u tome najvise moze pomoci rad, kanim se da pocnem i sa fizickim vezbama i da nadgradim sebe u svakom pogledu... kapiram da iz tog zadovoljstva moze proisteci konacna pobeda... picu ovaj bens jos tih 10-tak dana pa cu da probam bez... bolje na suvo ako mogne bez njega... videcu sta ce mi reci psihoterapeut! Ipak, ubedjen sam, sada kada znam sta mi se desava da cu nekako uspeti da pobedim to nesto, tu anksioznost! DA POBEDIM SEBE! Mnogo sam pozitivniji zadnjih dana, ocekujem da cu sutra posle razgovora sa psihoterapeutom dobiti jos dodatne snage(i naravno ubuduce ici sve dok bude potrebe), seo sam ozbiljno da ucim i dobro mi ide(za razliku od celog ovog perioda kada me je taj strah vezivao i sto se ucenja tice, bukvalno sam bio kao u zacaranom krugu, unapred sam padao u ocaj zbog ispita za koji sam i imao vremena da ga spremim i onda kao zavezan samo cekao da ga padnem)! Malopre sam setao i na neki blagi nagovestaj nemira samo sam digao glavu i nastavio da koracam dalje i brze! Punom snagom! Negde sam procitao da i disanje moze da pomogne! Takodje danas sam osetio neki blagi nemir, legao na ledja i disao polako iz stomaka i smirio se i nastavio sa ucenjem kao da nista nije bilo! Borba! Sto reko Njegos - NEKA BUDE BORBA NEPRESTANA NEKA BUDE STO BITI NE MOZE! LJudi, radite, dajte sve od sebe i probajte da svaku noc legnete zadovoljni sa sigurnim saznanjem da ste taj dan dali maksimum od sebe! Mislim da ce sve biti lakse! Moramo pomoci sebi a onda ce nam i Bog pomoci! Ziveli i zdravi bili!

Jedino sto mogu reci da mi vec na neki nacin funkcionisemo,posto imamo prostorije i okupljamo se otprilike jednom nedeljno po dva sata,ako zelite mozete vec sledece nedelje doci na upoznavanje,jer nam je trenutni cilj da sto veci broj ljudi sazna za jedno ovakvo udruzenje.

Solea (i ostali),

mislim da ideja i nije tako dobra! To bi bio savez gubitnika, koji se medjusobno sazaljevaju i na neki nacin daju podrsku jedni drugima za "status quo", tj. ostanak u neurozi koja je izleciva!

bez pomoci dobrog psihijatra, koji ce propisati adekvatnu farmakoterapiju i odrediti tip psihoterapije, i rada na sebi NIKOME NEMA IZLECENJA!

fokusirajte energiju na korake koji ce razbiti zacarani krug, a ne na nesto sto ce ga pothranjivati!

Kako moze da bude lose nesto sto ce se u narednih nekoliko godina desiti u nasoj zemlji,mislim na deinstitucionalizaciju,na to sto mnogi psihijatri pa ako hocete u krajnjem i sama strategija Ministarstva zdravlja podrzava osnazivanje takvih Udruzenja.
Mislim da ste prenaglili u vasoj oceni iz razloga sto ne znate za kakve ciljeve ce se nase Udruzenje boriti(jer upravo jedan od zadataka je povezivanje i saradnja sa strucnjacima),a sa druge strane niko nije rekao da ce ljudi prestati da odlaze kod svojih psihijatara ili da uzimaju lekove.

posto se ova tema naziva "anksioznost posle virusa"(koksaki), na podforumu kardiologija, i posto sam ja kardiolog, drzacu se okvira svoje struke.
neuroza kao komplikacija prelezanog miokardita je stanje koje uz adekvatnu terapiju i saradnju prolazi za 3-6 meseci, neka bude i godinu dana. medjutim, glavne tegobe otupljuju vrlo brzo, odmah po otpocinjanju primene antipanicnog protokola i psihoterapijskih razgovora. prema tome, ja ne vidim svrhu udruzenja ljudi koji su nakon jedne kardioloske, potencijalno smrtonosne bolesti imali u potpunosti izlecivu psiholosku komplikaciju koja traje prosecno nekoliko nedelja do meseci!!
ako ti ljudi kao sto ste rekli idu na terapiju, visak slobodnog vremena bi mogli, umesto u opisivanju simptoma, prepricavanju raznih bestselera (koji nude samopomoc) i sl. da iskoriste za neki manuelni hobi, ili rad u dobrotvorne svrhe (crveni krst, itd).
sve sto sam naveo u ovim postovima naveo sam iz dobronamernosti prema svima vama, kao neko ko je - ne zaboravite- polozio psihijatriju, kao neko ko se susrece svakodnevno sa kardioloskim bolesnicima, a ne iz nekih drugih pobuda!

Ja samo na kratko da vas sve pozdravim i nove clanove takodje. Bila sam u Srbiji i sinoc se vratila . Dok sredim malo emocije citacu sve sto sam izostala. Pozdrav za sve na ovom forumu.

Zao mi je sto sam mozda na pogresnom mestu ostavila post,ne znam iz kog razloga je tema Neuropsihijatrija zakljucana,a mislim da bi prilicno bila posecena.Koliko ja vidim ovim ljudima se uvukao strah i takoreci ukorenio cak i posle saniranja onoga sto je izazvalo pojavu simptoma panicnih napada i agorafobije.
Ali svejedno posto sam i ja imala dobru nameru,ostavila bih da ljudi po svom osecaju odluce da li to za njih moze da bude dobro ili bi tu mozda samo tracili vreme.
Mislim da ponistavanje necijeg truda i dobrovoljnog zalaganja u ime svih ljudi koji prolaze kroz agoniju panicnih napada i svih fobija,pogotovo ako se zna kolika je sprega izmedju npr.depresije i koronarnih bolesti,ne moze nikome doneti dobro.

Moram da se ne slozim za kolegom oko tri stvari:

1. Sasvim koincidentno, kod pojedinih pacijnata koji su ovde pisali, kao i kod pojedinih koje srecem u svojoj praksi, lavinu panicnih napada odn. ispojavanje panicnog poremecaja inicira koksaki infekcija, i to kosaki karditis. U tom kontekstu je tema inicijalno postavljena u okviru "Kardiologije", ali sustinski nije joj tu mesto, jer mnogi "panicari" nisu uopste imali koksaki infekciju, odn. nisu nikad imali i nemaju nikakve znake organskih ili funkcionalnih lezija/ispada, niti imaju IgG na koksaki kao "uspomenu" na tu infekciju.

2. Obzirom na prethodno, potrebno je razdvojito post-traumatski stresni poremecaj (PTSD, MKB sifra F43.1), koji zaista, kako kolega kaze, prolazi za 3-6 meseci ili malo kasnije (i moze da se javi i posle koksaki infekcije) i panicni poremecaj u uzem smislu (MKB F41.0), koji ima mnogo hronicniju i tezu sliku, sa procentom potpunog izlecenja koji, na zalost, tesko da premasuje 15% svih lecenih pacijenata.

3. Potpuno podrzavam stav kolege da je pomoc psihijatra neophodna, ali obzirom na povoljni odgovor koji daju okupljanja obolelih od iste bolesti, sto je, uz odgovarajuci konsalting od strane psihloga, psihijatra ili bilo koje trece obucene osobe, svojevrsna kognitivno-bihevioralna terapija (dokazano jedini efikasni psihoterapijski pristup u lecenju panicnog poremecaja), smatram da je formiranje terapijskih grupa veoma korisno.

Ne mogu da verujem da je ovliko nizak procenat.

Sta se desava sa PTSD ako koksaki infekcija traje vise godina?

Ko je jednom imao ozbiljne panicne napade duze vremena, ko je nekada bio prikovan u 4 zida, taj dobro zna kako je to!

Ja sam to imala u vreme kada nije ni postojala dijagnoza "panicni poremecaj", ja sam to zvala "panika" i u zivotu sam dosta stvari propustila zbog toga (ali mi je nagore bilo kada jedno vreme nisam imala nikakvo razumevanje okoline, a psihijatar mi samo da lek od koga mi bukvalno bude zlo, od koga nisam mogla glavu da dignem,a malo dete- nemirno i radoznalo je bilo uz mene).

Ipak, ja sam uspesno studirala i uspesno zavrsila (naravno, ucenje mi je islo dobro, ja volim da ucim, cak i sada ucim 2 jezika.... ali da odem sama do faxsa, e, to je bio uzas za mene).

Isla sam psihijatru i, na zalost, mogu reci da mi uopste nije pomogao.
Isla sam i drugom psihijatru, trecem.... jer sve ovo kod mene je trajalo gotovo 30-tak godina!

Ipak, ja sam zivela nekakvim normalnim zivotom - mozda sto sam zenskog roda, udata, sa muzem koji je pristojno zaradjivao, koji je celu platu uvek do dinara u kucu davao i koji je uvek voleo da sam mu pred okom.... ali se cak i danas pitam kako je sve ovo moj sin doziveo, kako je on na mene gledao: da li me je sazaljevao ili me se stideo, to je ono sto mene muci, a sto necu da ga pitam sada kada je odrastao covek....

Moj muz mi kaze da nemam sta sebi da zamerim, da sam bila izvrsna majka, da sin to visoko obrazovanje ima velikim delom i zahvaljujuci meni jer sam trazila rad i rad (tu sam jedino bila stroga), kao i to da je otisao sam u beli svet (uz nas blagoslov) u kome se lepo snasao i gde zivi pristojno....
.... sve je to mozda tako, ali to mene i dalje muci, the.....

I onda, pre nekih 10-tk godina, meni je naprosto sve dosadilo - dosadili su mi ti strahovi i nekako mi je postepeno pocelo da biva svejedno sta ce mi se dogoditi i svejedno dal` cu dobiti napad panike ili necu - i to je bio pocetak oporavka jer napadi su naprosto nestali.
Ipak, ja dobro znam da cuce iznad moje glave i da mogu uvek da se vrate, ali nekako me nije briga....

Danas ja pokusavam da nadoknadim sve ono sto sam propustila - putujem puno, izlazim stalno, svaki dan mi je ispunjen.... ali izvesna ogranicenja imam i dan danas.
To su sasvim banalna ogranicenja, ali mi u ovom trenutku kada negujem muza (koji ko zna kada ce prohodati) i ta ogranicenja bas smetaju, ali guram nekako.

Zato podrzavam svaki trud da postoji takva organizacija, steta sto nije postojala kada sam bila mladja....... jedino sto sam sumnjicava - znam kako neki organizovani pojedinci znaju da zloupotrebe osobe koje su same a imaju taj poremecaj, pa i na ovom sajtu ima vise pripadnika nekih sekti koji su pokusali da vrbuju ljude za koje procene da mogu da manipulisu njima (izmedju ostalog i zato je psihijatrija i zakljucana, to su prvo ljubazni, a posle vrlo agresivni ljudi!) i kako onda otici i javno reci "to sam ja, ta-i-ta sa ovog sajta" a da ne znam kome to govorim?
Ja imam razlog zasto sam nepoverljiva.............. i zao mi je sto necu otici,ali zelim uspeh u daljem radu svima u toj organizaciji....Solea, tebi poseban pozdrav saljem!

puno pozdrava svima,
danka